Овим
својим текстом Проф. Др. Мила Алечковић Николић отвара кључно питање,
где се у оваквим демократијама неолибералног и мултикапиталистичког
глобалног типа налази НАРОД?
Ко уопште пита народ
Иако је 62 посто француских грађана за брзо повлачење војника из
Авганистана, Нови „Цезар“ Француске (Саркози), Парламент и Сенат то
игноришу. Могуће је да сутра у нашој Страдији 99, 9 процената људи буде
против слања трупа у Авганистан, а да српски Конвент и поред тога
изгласа савезништво са «анти-терористичком коалицијом».
 22.
септембра француски Парламент поново је гласао за или против повлачења
француских трупа из Авганистана. Званичан повод био је 18. август и
безчасна погибија десет младића у ужареним брдима Кабула. 3.300
француских војника послато је у Авганистан да гину за «коалиционе
интересе у борби «против тероризма», упркос јасном противљењу већине
француских грађана.
Парламент је рад почео минутом ћутања у знак помена за десет
неприпремљених и недовољно војно обучених момака усмрћених у
Авганистану. Затим је «породио» 343 гласа ЗА (останак француских трупа у
Авганистану) владајуће десне већине, наспрам 210 гласа НЕ (за повлачење
француских трупа са овог ратишта), садашње опозиције. Против повлачења
француских војника из «антитерористичке коалиције» били су владајућа
странка УМП (Унија за народни Покрет) и тзв. «Нови центар». За повлачење
француских војника из авганистанске кланице били су социјалистичка
партија, странка зелених и комунистичка партија Француске. Сенатори су
гласали са 209 гласова против повлачења војске, наспрам 119 гласова за
повлачење француске војске.
Председник Саркози, који је од француске вековне традиције, усвојио само
писмено обраћање, обратио се текстом парламентарним представницима
левице у коме непостојањем аргумената, у свом «цезаристичком» маниру али
без Цезареве снаге, брани останак француских трупа у Авганистану, у име
«демократије» и «храбрости наспрам дивљаштва». Дивљаштво је, наравно,
антрополошка категорија и увек је туђе, оно никада не припада западној
цивилизацији. Грешка свих Крсташа, као код Борхесових «народа огледала»,
то је и даље нарцисоидни сукоб МИ наспрам ОНИ, а у име борбе против
«интернационалног тероризма», иако, наравно, нема никаквих доказа да тај
рат умањује тероризам у свету, већ насупрот. Или како то Буш Млађи у
свом модерном неолибералном профанисаном протестантском месијанству
каже: «Бог ми је рекао да кренем у рат»... «Ако је наша мржња према
нечему или некоме превелика, она нас поставља испод онога кога мрзимо»,
говорио је Ларошефуко.
«Француска није у рату, него само учествује у неким ратним акцијама»,
образлаже Никола Саркози, који је надмашио све лидере Француске у свом
баналном и неубедљивом начину изражавања. Никада ова земља није имала
државника такве амбициозне и мимикријске осредњости. Хтео би снагу Луја
14, али нема је, хтео би лукавост Ришељеа и Мазарена, али нема је, хтео
би беседништво Босуеа, али нема га…. На несрећу, данашњи «Саркофили»,
који ће, изгледа, ускоро гледати све више нових саркофага, заборавили су
шта им је председнички кандидат причао у кампањи, као и његово обећање
да ће чим буде крунисан, повући француску војску са авганистанског
ратишта .
Саркозијев министар (односно боље рећи, министар Френка Визнера Млађег)
Бернар Кушнер патетично позива државу да остане у припомоћи
«авганистанским пријатељима», како се данас званично називају пријатељи
и савезници Вашингтона у Авганистану.
Министар одбране Ерве Морен износи у јавност да извештај НАТО официра о
начину погибије француских момака у Кабулу садржи «извесне неистине»,
али премијер Франсоа Фијон додаје да ни сведочанство канадског часописа
«Свет и пошта» о овом питању такође није тачно. Укратко, сви лажу. Сви
осим самих војника који су јасно сведочили да је њихове изгинуле другове
«грешком» бомбардовао управо НАТО.
Изгледа да та америчка, НАТО ваздушна супер технологија уочава на земљи
неке наоружане људе, а чији су то војници као да их и не интересује.
Како иначе објаснити да је НАТО Авијација у Авганистану и Ираку већ 8
пута бомбардовала своје јединице. Француски војници су у сведочењу рекли
да су их опет грешком гађали и припадници афганистанских оружаних снага,
који су им послати као појачање. Јесу ли све то биле «грешке», или су се
несрећни француски војници нашли на путу НАТО–бизнисмена и кријумчара
дроге, како о томе говори и Пјер Лелуш.
Вођа владајуће групе УМП у парламенту Жан Франсоа Копе, касно пробуђени
«Робеспјеровац», тврди да је останак француских трупа у Авганистану
легитиман и нужан избор и да борба за «људска права» итекако вреди
толиког ризика и погибија. Један дисонантни глас у странци УМП долази од
Пјера Лелуша: «Стратегија НАТО очигледно пропада, под окриљем корупције,
дроге и позадинског Пакистана», објашњава он.
Остатак деснице на челу са Филипом де Вилијеом (МПФ - Покрет за
Француску) тврди да је за Француску данас касно да се повуче из рата.
Чак и француски политички центар на челу са Франсоа Бајруом (Демократски
Покрет) изговара: «Ако спакујемо кофере одмах сада, то ће значити да су
Талибани победили». Довољно је појачати безбедност војника, тврди он. На
овој страни, дакле, надјачала је логика Бургоњског племства из 15. века
које пристаје на енглеску окупацију, наметнуте ратове и жртвовање
Орлеанке.
Страх од референдума
Једино су левица и деголистички кругови данас за повлачење француске
војске са далеког прашњавог авганистанског ратишта, иако је управо
Лионел Жоспен, вашингтонски тројански коњ у табору социјалиста, у
кохабитацији заједно са Шираком 2001 године прихватио да француске трупе
оду у Авганистан. Али, већина социјалиста је против овог покоља као и
пред рат 1914, иако је тада Француска била на другачијој страни. Данас,
Жан Марк Ерло позива на повлачење Француза из «окупаторског рата».
Великог сукоба међу социјалистима о томе више нема, јер је већина
опортуниста, на челу са Бернаром Кушнером углавном напустила странку,
визионарски видевши своје фотеље на «десној страни», одмах после
устоличења Николе Саркозија.
Француски председника Саркози у посети својим војницима у
Авганистану, после погибије 10 и рањавања 21 француског
војника.
Французи су
18. август 2008. у
упали у заседу Талибана
код
планинског села Кундаји
у
области Сироби,
50 км
источно
од Кабула.
И
када су затражили помоћ
„грешком“
их је
бомбардовала
НАТО
авијација а артиљеријом гађала афганистанска војска.
|
Странка «Зелених» и француски комунисти (ПЦ - Комунистицка партија
Француске) такође су за повлачење бораца из Авганистана, као и за нову
Резолуцију Уједињених Нација. «Отрезните се, већ једном од пијанства,
«НАТО коалиција» је већ изгубила рат!», поручили су Парламенту.
Левици се придружује и суверениста и Деголиста Никола Дипон–Ењан, бивши
припадник владајуће УМП (Унија за народни Покрет), позивајући на
повлачење француских трупа и тврдећи да су све данашње акције НАТО-а
«контрапродуктивне», односно самоуништавајуће.
Национални Фронт (ФН) такође је за напуштање ратишта у Авганистану, јер
на њему како кажу «француска деца гину за ујка Сема без икаквог смисла».
Тако данас изгледају погледи «парламентарних представника бројног
народа» у земљи некадашњег Револуционарног Конвента. Само неки од њих
слуте и виде да северно-америчка ратна авантура коју финансирају
европски порески обвезници, ускоро може да заврши као ратови у Вијетнаму
или Алжиру - како то каже и некадашњи шеф канцеларије НАТО у Бриселу,
мајор Пјер Анри Бинел).
А јавност ? Агенција « БВА»
обавила је испитивање јавног мњења, по методолигији
«Оранж-експрес анкета»,
16. септембра ове године, па и по тој фризираној анкети 34 процента
француских грађана је за останак француске војске у Авганистану, а чак
62 посто за брзо повлачење војника из новог Вијетнама. Јавност је у
Француској одувек постојала, па је анкета морала бити знатно озбиљније
урађена и саопштена грађанима. А за овако крупна питања да ли је
Француска у рату и зашто гину њени младићи, мора бити и референдума -
али референдума више нема. Став јавности је некада у Деголистичко или
Митераново време био обавезујући. Али, Саркози је ноншалантно укинуо
највећу тековину слободне Француске и тог времена – референдуме.
Данас крем финансијско-плутократијско-олигархијске демократије, кругови
који у старогрчком смислу представљају класичну тиранију мањине
представљене као лажна већина, и њихови службеници чији синови у ратове
неће ићи, јер им очеви чувају места у нафтним компанијама, испитивања
јавних мњења више не консултују. То су берзански агенти и они консултују
само међународно тржиште сировина, нафте и гаса.
Уосталом, када је то Сенат уопште представљао народ?, питао се римски
диктатор Корнелије Сула још осамдесете године пре нове ере, а данас би
он у парламентима и у владама многих земаља имао вероватно бројне
следбенике.
Могуће је да сутра у нашој Страдији 99, 9 процената људи буде против
слања трупа у Авганистан, а да српски Конвент и поред тога изгласа
савезништво са «анти-терористичком коалицијом».
Народ у 21. веку, као да више никоме није потребан. Та гомила и паства
политичких смртника само је баласт који нешто хоће, захтева, буни се и
бори, схватајући ретке државне референдуме који му се великодушно понуде
исувише озбиљно. Таква раја под глобалистичким спахијама има гори
положај него француски сељаци у току стогодишњег рата са Енглеском
круном.
Јер, ко у оваквим демократијама, у новом, како Филип Грасе каже, «софт
стаљинизму неолибералног мултикапиталистичког глобалног типа», још
уопште пита народ? Који народ? Зар нису сви већ одавно само амнезични
потрошачи и «конзументи» монополистичких дебилних производа, избачених
као отпад на европску обалу таласима Атлантика?
Мила Алечковић Николић
|
