Предходна страна

Један од челника новоосноване „Демократске левичарске партије“ Ирака, Али ал Џибури за Српску политику говори о коренима и циљевима светског тероризма данас

Корени и циљеви светског тероризма

Многи сматрају да је Ал Каида екстремно религиозна и да тежи да рашири тај верски муслимански екстремизам. Међутим, то је погрешно мишљење које не одговара стварности, јер злочине која она чини у циљу остваривања својих начела неподударни су са исламском вером, учењима, као и начину и култури исламског света.

Нема сумње, говори се о томе, да је ретроградни тероризам који данас опстојава у свету под руководством организације Ал Каиде изашао из историјских оквира легалних борби које би савремени свет могао да призна. Јер, овде се не може говорити о некаквој класној борби коју воде експлоатисани, нити о борби између држава и буржоаских структура око економских и политичких користи, већ је реч о општем уверењу да је Ал Каида екстремно религиозна и да тежи да рашири тај верски екстремизам. Међутим, то је погрешно мишљење које не одговара стварности, јер злочине која она чини у циљу остваривања својих начела и обрасци живота које жели да наметне народима неподударни су са исламском вером, или са било којом његовом варијантом или сектом. Чак и када то хоћемо да објаснимо кроз европске верске традиције.

Познато је да су Ал Каидине идеје, у ствари, продужетак вахибистичке догме која се појавила на Арабијском Полуострву почетком 18. века под вођством Шејха Мухамеда Ибн Абдулвехаба ал Тумејмија који се родио 1073. године по хиџри, у области ал Синија у Неџду. Он је био од оних верујућих људи који је сав свој живот посветио религијским пословима, начинивши, на крају, сопствену нову веру која позива на повратак првобитном примитивном животу у којем су забрањени књижевност, уметност,и све оно без чега се не може замислити савремени живот. Ту су још, рецимо, верске забране посете гробовима својих предака, подизање споменика, забрана посета турбетима светаца и имама. вахибизам позива на то да се свеци и њихови гробови дескарализују и да им се не даје предност у односу на остале смртнике. Његова мисија је прихваћена од стране пустињских становника различите културе и ступња цивилизацијског живота.

Први који су га прихватили, као и његове догме, били су саудијски принчеви. На пример, Мухамед Ибн Сауд који је умро 1765. године и његов син принц Абдулазиз. Они су са Абдулвехабом направили посебан савез. После смрти оснивача Вехабизма, окупили су се и ујединили сви саудијски принчеви који су имали у својим рукама верску и световну власт. Од тада они почињу са мисионарењем, ширећи вахабитски мезхеб (ар. школу, правац) служећи се при том варварским методама, нападима и сејањем страха по феудалним, малим кнежевинама у Неџду, Хиџазу и суседним државама. Они су успут пљачкали, отимали и ширили сопствену кнежевину, али су их велике државе и империје тога доба као Османлијска, В. Британија и Египат Мухамеда Алија, спречиле да се прошире изван пустиња Арабијског Полуострва. Ипак, и поред тога пљачкашки напади на суседне државе, међу њима и Ирак, нису престајали све до оснивања савремене ирачке државе, када је Британија сазвала мировну конференцију између краља Фејсала Првог, ирачког краља, и Абдулазиза ал Сауда, саудијског краља. Од тада је вахибистичка вера, односно покрет, остала ограничена само на Арабијску Сахару и ето из једног таквог верског и социјалног окружења произашао је Осама бин Ладен, оснивач ал Каиде. Он је управо ослоњен на вахибизам, његове већ поменуте норме и вредности које су врло блиске ретроградној фашистичкој догми.

Нема потребе да овде објашњавам америчку улогу у формирању ал Каиде и како ју је употребила за рат против авганистанске владе наклоњене Совјетима, пошто је то свима познато. Ова сарадња нам помаже да схватимо стварне циљеве ал Каиде и свих исламистичких покрета и партија које се данас супротстављају Америци. Наравно, ово непријатељство није дошло с разлога што је Америка једна колонијална и империјална сила, већ десетину година, нити је она била муслиманска земља  када су ови покрети и партије сарађивали са њом против Совјетског Савеза, док је он био велика сила, а светски комунистички покрет имао широки утицај на масе и одлучујући утицај на збивања у свету. После пропасти совјетског лагера и расула у комунистичком покрету, по идеолошком и организационом шаву, исламистички покрети су почели да јавно делају против Америке, што једино потврђује да се исламистичке снаге нису само задовољиле ратовањем против комунизма, како је желела Америка, него су догађања потврдила да оне желе да сруше светску цивилизацију и да друштва врате у начин живота средњега века. Први сукоб измећу ових исламистичких тенденција и Америке одиграо се 11. септембра када је ал Каида ударила на Америку и Белу Кућу, да би као одговор на овај догађај дошла објава рата светском тероризму од стране америчког председника. Ово је била једна нервозна одлука, недовољно проучена и није пропраћена одговарајућим механизмима да би довела до успеха. Прво што је Америка урадила као одговор на септембарска догађања био је напад на Авганистан и обарање талибанске власти. Уједно то се сматрало и првом победом над тероризмом. Међутим, то се појавио и први показатељ неуспеха као и америчке немоћи у сучељавању са тероризмом, јер су се ал Каида и Талибани склонили у неприступачне планине на авганистанско-пакистанској граници са целокупном својом механизацијом и снагама. Одатле су могли да се одупру партизанским ратовањем свим директним нападима, а то врло успешно чине и данас.

Овај рат се наставља и у сталној је експанзији. Проширио се на Ирак где су његове последице знатно горе него у Авганистану. Сматрам да овај неуспех и немоћ у сучељавању са догађајима не може бити приписан само Америци, него је то неуспех и новог светског поретка који велике капиталистичке земље, заједно са Америком, желе да наметну свету. То је уједно неуспех и међународних организација, пре свега Уједињених нација и Савета безбедности. Ипак, сматрам да највећа грешка запада лежи у томе што су владајуће структуре западних влада и друштава, са свим законима и организацијама, све гурнула у лак и безбрижан живот у којем су лични интереси стављени изнад свега. Овакав образац владања и организовања водећих западних земаља није способан да се одупре бесмисленом тероризму, што пак, не значи да ће тероризам победити, да ће завладати светом и наметнути своју бесмислену и ретроградну идеологију. Дакле, просто се намеће питање, какав би могао да буде резултат ове цивилизацијске борбе између ретроградног тероризма и буржоаске демократије? На жалост, сматрам да ће јачање и ширење тероризма подастрти пут екстремној десници на Западу, да дође на власт, и да се тако појаве фашистички лидери типа Хитлера и Мусолонија. Тиме ће бити омогућено да се садашњи и цивилизацијски закони баце у ветар, као и структуре утемељене на њима, и да се наводно тероризму објави рат до истребљења. Не само у регијама и областима у којима ова пошаст постоји, већ рат против наводног тероризам и његових симпатизера широм муслиманског света, што би свако довело до тога да се уништи половина муслиманске популације.

Ето, због свега тога нашем ирачком народу је веома потребно да се у друштво врати безбедност, стабилност и нормалан живот, да се зауставе отмице, убијање и емигрирање због секташких борби, као и да се прекине са сталним пренебрегавањем најпростијих људских права и слобода. Ово захтева низ мера, не само на безбедносном нивоу, него и на политичком, економском и културалном нивоу. Историја је већ почела да поставља бројна питања, почевши од иницијативе Нурија ал Маликија (1) у правцу националних реформи, до питања, ко ће сада покренути реформе и да ли се те жељене реформе неће упрљати крвљу синова нашег народа. Односно да ли ће та реформистичка сила имати снаге да све то изнесе, ако дође до каквих злочина, и да ли ће имати могућност да свој став изнесе поред наоружаних милиција, и образложи чиме ће се свакодневно бавити.

Можда, важније од свих тих питања јесте да ли су Парламент и Влада, који су формирани на начелу религијске и националне заступљености, кадри да зауставе овај негативни процес без каквог истински демократског националног програма, пошто се лоше стање наставља. Поготову ако се узме у обзир да се протеклих месеци од покретања такве иницијативе, дух сумње и неповерења, штавише понекад и непријатељства, између великих играча који стоје на челу Парламента наставља. Управо ти велики играчи треба да народу, нама али и себи да открију суштину ове ситуације, како би сви схватили да један од најважнијих текућих спорова између ових играча није у служби интереса ирачког народа, него да је служби поделе власти. Поделе власти како би се зграбило што више привилегија па се стога истрајава на овом сукобу како би се сачувале те привилегије, а потом прикриле све режиране пљачке народне имовине.

(1) Ирачки премијер (прим.прев.).

  Штампа