Предходна страна

Милко Терзић за Српску политику о геополитичком дилетантизму руске спољне политике од кад је Борис Јелцин понудио «братским совјетским народима» да узму територија колико год им се прохте

Украјина на рубу «западања»

У светлу тренутних догађања у Грузији Милко Терзић у једној опширној анализи пише о правим циљевима запада где је Украјина кључна геополитичка тачка. Зато све ова догађања у Грузији треба посматрати као „тестирање“ одлучности и снаге Русије да заштити свој геостратешки простор и своје интересе

Букурештанска предигра
Односи на линији Нато пакт-Русија су ушли у фазу кључања и крајње затегнутости. Нато је симултано покренуо мноштво иницијатива које посредно или непосредно угрожавају Руску безбедност: отварање нових војних полигона и база у Бугарској и Румунији. Учлањење јадранских анти-руских мостобрана Албаније и Хрватске, признање сецесије Космета, пројектована експанзија до руске границе, постављање анти-ракетног одбрамбеног штита у Пољској и Чешкој. Сви ти узбуђујући сигнали упозоравају да се америчкој опадајућој псеудо-империји жури да доврши свој геостратешки размештај на «Евро-азијској шаховској табли», пре најављеног успона великог словенског такмаца. Свесна нестабилности свог примата, разјарена сила на заласку делује без устезања, пренебрегавајући све чешће осетљивости Русије.

У јеку Букурештанског самита, анти-руска медијска кампања се разбуктала у средствима (дез)информисања Велике Британије и САД. Наглашавало се да се Русија, уместо за сарадњу (читај одустајање од одбране властитих националних интереса), определила за «обнову хладног рата» и конфликтних односа са Западом. Амбасадор Габриел Робин је, са очевидном иронијом, приметио у задњем броју часописа «Géopolitique» посвећеном Русији да се «Интерес Русије за своје «блиско иностранство» сумњичи за империјалне скривене мисли; но, ништа није незаинтересованије од упадљивог старања које Запад показује за земље које су некада припадале совјетској сфери... Узбуђује ли се Москва, то се ставља на рачун параноје завере или опкољења». (1)

Навикнут да мери свет «двоструким аршинима» своје самовоље, Запад себе ослобађа од приговора за параноју, који би му се могао са пуним правом приписати, с обзиром да своје ширење на Исток оправдава тобожњом претњом од «руске експанзије». Руси на та мелодраматична и усиљена застрашивања лаковерних западних маса, одговарају, позивајући се на историјска искуства, да њихова земља никада није повела освајачке ратове против западне Европе, док је насупрот Запад безброј пута кренуо у освајање Русије. Затим наводе неке мање пристрасне западне аналитичаре који истичу да је појам «хладни рат» неодговарајући и да Нато савез у ствари спроводи припреме за обрачун са Москвом. Ипак, такав сценаријо делује мало вероватан; западне одбрамбене установе су довољно размотриле руске капацитете нуклеарног одвраћања да не би ни помишљале да се упуштају у нову операцију Барбароса.

Букурештански самит, на коме је стављено на дневни ред питање званичног пријема Украјине и Грузије у редове западне алијансе, окончао је се привидним повољним исходом по Русију, јер испада да су САД, под притиском држава савезница и узвишеног тона руске дипломатије, попустиле, пристајући да одложе до децембра коначну одлуку. Међутим, може ли се за толико говорити о дипломатској победи Русије и шпекулисати о појави првих пукотина унутар западног блока? Није ли Кондолиза Рајс бахатим речником силе обзнанила учеснике да САД не уступају ни за стопу и да је интеграција Украјине (споредно Грузије) у Нато «питање када а не ако»?

Када долази на ред прича о делотворном противљењу Немачке и Француске самовољи прекоокеанског деспота, која несумњиво погодује сујети европског јавног мњења, аутор ових редова је склон да гледа на њу са приличном скепсом и то из разлога заснованих на вери у поучност емпиријског поимања међународних односа.

Као прво, треба се сетити да се ЕУ није устручавала да јавно подржава шарене и ружичасте револуције у Украјини и Грузији, те да је по том питању стајала на потпуно истој линији као и Вашингтон. Уочи избијања низа «демократских револуција» у ближој периферији Русије. Канцелар Шредер, који се сматрао за «великог пријатеља Русије», је потписао са председником Бушом у Вашингтону «Германо-амерички савез за XXИ век». Ако се узме да су од тада дошле на чело Француске и Немачке особе са израженим атлантистичким склоностима, извесна опрезност по питању опозиције тих земаља диктату САД делује врло оправдана.

Западна «Украјинска политика» је плод, као и на свим осталим пољима, уске координације у троуглу Вашингтон-Лондон-Берлин, о чему сведочи оснивање 2007 Евро-Америчког Партерског Комитета за Украјину, који се редовно консултује са Немачким Саветом са Спољне Односе (ДГАП) и са Шатам Хаузом (енглеским Краљевским Институтом за Међународне Послове). (2) Дотичним Комитетима председавају бивши немачки министар Одбране Volker Rühe и Zbigniew Brzezinski, док у његовим радовима учествују знамените личности међународног «братства» као што су Малком Рифкинд, Брент Скаукрофт, Јануш Бугајски, Јан Сорен Питерсен, Вилиам Пери, Медлин Олбрајт, сенатор Ричар Лугар, Бронислав Геремек… Потребно је истаћи за неупућене да се институти те врсте оснивају ради «пеглања» транс-атлантских неспоразума и превазилажења несугласица унутар западног блока. Из тог разлога, једино су позвани да учествују на тим «форумима» људи са усклађеним и консензуалним виђењима светског поретка, односно проверени атлантисти.

Наравно, може се на те аргументе ставити примедба да постоје конкретне несугласице у односима између ЕУ и САД и да су поводи за Европску уздржаност у тој афери многоструки : Европа се спрема да отвори са Русијом преговоре о «ојачаном партнерству»; 80% гаса и нафте које Европа купује од Русије иде преко украјинске територије, што подразумева да би дестабилизација Украјине могла угрозити енергетску безбедност земаља ЕУ.

Упркос свему томе, Америчко грубо, недипломатско, понашање при врло осетљивом питању за Русију, Немачко упадљиво противљење америчком деспотизму, остављају утисак извештачене игре и буде сумњу да је Букурештански самит можда само био уводни чин, пробни балон пуштен ради мерења руске непоколебљивости у односима са Нато савезом. У случају да Амерички блеф упали, Европа ће бити прва да је потапше по рамену и да јој честита на успеху. Уосталом, интеграција Украјине у западне структуре омогућила би ЕУ да дође у непосредни додир са транскавкаским и касписким извориштима нафте и да мање зависи од руских енергетских испорука.

У случају да наиђу на непомирљиву одлучност Русије да свим могућим средствима, укључујући у задњој мери и војна, одоли надирању непријатељског блока у њено геополитичко двориште, Сједињене Државе ће одустати од својих намера и определити се за «излазну стратегију». Тада ће јој ЕУ бити од велике користи. Кривица за неуспешан подухват и уступање би била бачена на наговештено противљење ЕУ, чиме би Америка спасила образ. У сваком случају, до следеће прилике, САД ће наставити да блефирају у надметању са Русијом и да глуме моћну суперсилу.

Москва је без одлагања послала многоструке сигнале који упозоравају САД да су овај пут «прекорачиле меру у свим погледима».(3) Председник Путин је, на конференцији за штампу датој на Букурештанском самиту, свима јасно ставио на знање да би продор Нато пакта до граница Русије био протумачен као непосредна претња националној безбедности његове земље. Са своје стране начелник генералштаба руске армије, Јуриј Балујевски је опоменуо Запад да би Русија могла предузети мере војне и «друге природе» у случају да Нато пакт настави да пренебрегава њене виталне интересе.

Галиција као метафора савремене Украјине
Та вербална неумитност је за сваку похвалу. Остаје да јаке речи не замењују суштинску и проспективну «тоталну стратегију» која је према Андре Бофру (Beaufre) «задужена да појми вођење тоталног рата. Њена улога је да дефинише властити задатак и спој разноликих генералних стратегија, политичке, економске, дипломатске и војне» («Introduction à la stratégie, Paris, 1965, str. 24-25»). Запад не заборавља да је Русија олако пала на испиту у време украјинских председничких избора 2004, који спадају, по процени Виталија Третјакова, међу најважније догађаје руске историје задњих тридесет година (4), те да је Русија без веродостојног отпора дозволила представницима «Галицијске идеологије» (др. Зоран Милошевић) да се дочепају власти. Након свега Русија је пасивно посматрано како, са новостечених положаја, запад маневрише са циљем да потисну руски утицај и да отгрну Украјину из геополитичке и геостратешке орбите Русије – што је посвим критеријумима било недопустиво.

Лаконски, се може тврдити да је од доба распада Совјетског Савеза, Русија тада претрпела цивилизацијски пораз и на Украјинском тлу. Увучени у сам врх владајуће номенклатуре и безбедносних структура, заступници «Галицијске идеологије» пореклом из западне, већински унијатске Украјине, покренули су «украјинску револуцију», која се своди на дерусификацију исконског малоруског становништва и на ширење синтетичног, вештачког «украјинског национализма». Ограничена до тада на западне области, чији је руски идентитет радикално преображен након вишевековног процеса унијаћења и животарења на рубовима Мител-европске културе, зараза украјинске негативне «националне свести», која се одражава кроз патолошке изливе Русофобије, почела је да се шири, захваљујући наклоностима нове власти, на источније области земље.

Произведена у западним стратешким радионицама, Галицијска идеологија је проузроковала циклус однарођивања, те губитка изворног идентитета једног дела руског националног корпуса. Такав феномен, својствен рубним просторима православне екумене, дели многе заједничке црте са процесима расрбљивања српских земаља, који су довели до ампутације значајних српских заједница од српског стабла: унијаћење, преверавање, мењање породичних презимена, наглашавање локалних партикуларизама, унапређење дијалектичних посебности у засебне «језике». Историјски ревизионизам, бунт против тобожњег «хегемонизма» главног дела истоветног националног корпуса, су заједничке црте српског и руског расколничког синдрома, чији су плодови «црногорски национализам», хрватски патолошки шовинизам, галицијско «анти-Московство».

Након успешног усађивања украјинског национализма у галицијску средину, Аустрија и Ватикан су настојали да створе од Галиције «Пијемонт» украјинске независности, одакле би се зараза „независности“ ширила даље према Истоку. Бечки двор је наложио далеке 1842 филологу Јернеју Копитару да галицијски дијалект унапреди у посебан украјински језик одвојен од руског. Несумице важан корак на путу оснивања Украјинске посебности и идентитета. Копитар је такође настојао да наметне латински рукопис Малорусима, што није му пошло за руком.(5) Осим тога, Ватикан и Беч су шаком и капом финансирали украјинске «научно-просветне» институције, задужене за постављање «научних» темеља украјинском партикуларизму, за изградњу «терминолошког и сазнајног апарата унијатске «аустро-украјинске партије» и унапређење нове етногенезе (6).

Галицијска идеологија углавном се шири посредством унијатске цркве и расколничких православних цркава, које једино Ватикан признаје, док се обратно руски идентитет одржао захваљујући руској православној Цркви (московски Патриархат). По налогу Рима, грко-католичка црква подржава расколе унутар православне цркве и склапа савезе са расколничким поглаварима. Кијевски митрополит Филарет је прогласио 1991, уз покровитељство украјинске политичке номенклатуре, структура безбедности и украјинске емиграције из САД и Канаде, «аутокефлану украјинску цркву» (7) која користи пориве антимосковског шовинизма у корист личног јачања и тиме ствара повољне услове за преверавање и прелазак у унијатизам.

Унијаћење, као први степен губљења руског изворног идентитета, је раскрчило пут «националном конвертитству» и потрагом за «политичко-територијалним конституисањем» и подстакло конвертите да потраже нови индентитет у Мителевропској, католичкој културној средини.(8) Западна средства манипулисања јавним мњењем једногласно истичу историјску и културну припададност Украјине средњој Европи. Први је јасно формулисао ту идеју немачки теоретичар Мителевропе, Фриедрих Науман (1860-1919). Веровао је да «проблем» Украјине мора бити решен њеном независношћу и присаједињењем у источну колонијалну сферу Немачке. Запад настоји да преко галицијских отпадника усади Украјинцима западни тропизам и «усиса» Украјину у своју интересну сферу. (9)

Западни центри моћи су исправно уочили да дугорочна консолидација Украјине као периферног прирепка Запада захтева «вештачку промену етно-демографског карактера простора» (Миломир Степић). Света Столица је развила доктрину по којој треба вршити опкољавање и фрагментирање Русије преко њених рубних територија, на којима је православна цивилизација била изложена прозелитским притисцима и вишевековним агресијама романо-германског света. Освајање душа словенских «шизматика» се сматра битним условом за трајно надвладање над њиховим просторима и сировинским богатствима. Мач и крст су одвајкада делотворно сарађивали при колонизацији Истока. Једино што данас англо-саксонске технике «етноинжињеринга» и «nation-building-a» често замењују насилна преверавања.

Од независности Украјинске републике 1991 «галицијска идеологија» је заузела привилеговани положај у друштву ; постала је идеологија власти и свеприсутна је у украјинском свакодневном животу. Унијати, који не чине више од 10 % становништва (10) су заузели главне полуге власти, тако да је њихов утицај несразмеран процентуалном броју у ставновништву. Власти су покренуле свестрану офанзиву у корист «украјинизације» друштва. Изгласани су закони о украјинизацији руских презимена; руски језик се избацује из званичне употребе и не дозвољава се његово предавање у школама; подупире се употреба латинице на штету ћирилице (11); руска историја и идентитет земље се прећуткују; сваком приликом се наглашава, кроз државне медије и стручне радове, украјински партикуларизам и тобожња припадност Централној Европи итд...

Тврдо језгро «наранџасте револуције» и политичких коалиција које су је предводиле чинили су западни Украјинци. Кандидат Запада Виктор Јушченко и «пасионарија» украјинског «западања» Јулиа Тимошенко  одржавају од 90-тих година прошлог века топле односе са низом нео-фашистичких (унијатских) странака и покрета који се отворено позивају на традицију Организације Украјинских Националиста Степана Бандере и СС дивизије Галиција. Примили су многе од тих странака у редове коалиција које су саставили уочи избора. Неке од њих, као што је УНА-УНСО располажу паравојним милицијама, које су се бориле на страни Чеченских и Хрватских сепаратиста и упозоравају да ће уз помоћ Нато снага «забити трозубац (национални симбол) у срце руског медведа», што није за потценити с обзиром да  имају многе присталице у хијерархији украјинске војске. (12)

Статистичке процене су најпоузданији показатељ руског пораза у Украјини. Под импулсом унијатске пропаганде, про-западни кандидат Виктор Јушченко је успео да сакупи 45% гласова, што значи да се одговарајући број бирача де фацто одобрава његов програм интеграција у евро-атлантске структуре и кидања вишевековних веза са Русијом. Та цифра се поклапа са најновијим испитивањима јавног мњења према којима се 56% Украјинаца противи уласку њихове земље у Нато пакт, док осталих 44%, рачунајући ту и «неодлучне» (којих има 30%), не оспоравају политику евро-атлантских интеграција. Можемо из тога закључити да је преко 34% православног становништва «флотантно» и да се налази под посредним или непосредним утицајем галицијске мањине.

Узроци руског пораза у битки за Украјину
Главни узроци «стратешког» пораза Русије (Vitalij Tretjakov dixit), бар судећи према анализи др. Зорана Милошевића, су «политичка пасивност Руса у Украјини али и Русији» и «неутралност» руске православне Цркве, која је захтевала од Кремља да се не меша у унутрашње послове Украјине. Руска неспособност да значајније утиче на развитак догађаја разоткрива стање идеолошке немаштине и геополитичке неартикулисаности њене спољне политике. Русија није успела да предложи православним државама ваљану алтернативу «евро-атлантским интеграцијама» у виду свеправославног блока. Занесена фикс-идејом да треба по сваку цену да збаци терет «братских народа», занемарила је геостратешке потенцијале све-православног савеза и препустила судбини сродне народе (Бјелорусе, Украјинце) и традиционално јој привржене нације (Србе).

Када се уплитала у унутрашње прилике страних држава, то је радила незграпно, често са закашњењем, и трошећи свој престиж у пружању подршке истрошеним и недостојним лидерима, што се јасно очитава на украјинском примеру. Пошто није изградила странку са честитим и Русији наклоњеним вођама, присиљена је била, под претњом про-западног преврата, да се заложи  за корумпирану екипу непринципијелног апаратчика Кучму, дакле за људе лишене политичке визије и омрзнуте у народу. Та трула клика, која је годинама гурала Украјину у тор евро-атлантских интерграција, се преобратила русофилији под притиском улице и пошто јој је Запад отказао  покровитељство. Сам Виктор Јанукович, насупрот стереотипима који га представљају као антизападњака, залаже се за учлањење у ЕУ и не изјашњава се изричито по питању уласка у Нато. (13)

Тешко се дају објаснити очигледна импровизација и стање збуњености руске политике у време избијања про-западних «револуција» у Украјини и Грузији. Могу ли се приписати изненађењу, када је свима јасно да су ти подухвати припремани и организовани месецима унапред и да тако масовна мобилизација средстава и људи није могла промаћи опрезу руских обавештајних служби, које се још увек рачунају међу најбољима на свету? Уосталом, Запад није тајио своје намере и редовно је најављивао будуће преврате преко властитих медија. Према томе, зашто Кучмин репресивни апарат није ништа предузео како би осујетио предвидљив развој догађаја ?

Шта висе, када је криза избила, Русија је пристала да се повинује туђим правилима игре. Покорно је стајала по страни и посматрала како Запад, без срама, пружа масовну медијску, дипломатску, финансијску и осталу врсту помоћи својим штићеницима, те маше претњама ембаргом и цивилним ратом у случају непожељног исхода избора. Слушала је хладнокрвно како јој западни лицемери читају лекције о демократији док истовремено подстичу заузимање власти нелегалним средствима рата ниског интензитета. Пратила је такорећи са дистанце петооктобарски преврат у Србији ког су извели анти-српски петоколонаши који себи називају «отпорашима». Уздржано је реаговала на вршљање западних субверзивних структура по пријатељској Бјелорусији, где тобожња «опозиција», која не представља ни 5% бирачког тела и коју предводе католичка и унијатска интелигенција(14), проба на снагу да свргне са власти популарног председника Лукашенка.

Западна лицемерност и охолост, те мазохистичка пасивност Русије опет су избили на површину 2007, када је нелегитимни председник Јушченко одлучио да изведе мини-пуч и, прегазивши конституцију, да распусти Парламент који му није био наклоњен. Западне силе нису нашле за нужно да ставе икакав приговор на такав поступак пошто су вероватно оне дале зелено светло Јушченку, који се налазио под претњом да му већина у Ради одузме, преко промене конституције, монопол над страном и безбедносном политиком и контролу над неуралгичним министрарствима одбране и спољних послова.

Геополитички дилетантизам руске спољне политике се често граничи са «просторним нихилизмом» (Миломир Степић). Од кад је Борис Јелтсин понудио «братским совјетским народима» да узму колико год им се прохте територија, Русија је усвојила доктрину «детериторијализације» своје стране политике. Руски државни апарат је био проценио да економски опоравак Русији изискује територијално «стезање» и одрицање од улоге идеолошког светионика. Зато упорно даје превласт унутрашњој консолидацији, посредством «прагматичних» економских веза са иностранством и избегава спорове геополитичке природе са западним супарницима.

Комплекс пораженог је такође обликовао руски однос према просторним питањима. Користећи повољан однос свега, Сједињене Државе су цинично тражиле од Русије да као доказ свог демократског опредељења жртвује на «олтару демократије» своје легитимне геополитичке интересе. Западна пропаганда  је разрадила тезу (која важи још само за Србију) према којој Русија може постати «нормална», демократска држава само након значањних територијалних жртава и уступака. Руске државне псеудо-елите из Јелцинове ере, због кривог схватања механизама западне демократије и улизивачког односа према Западу, су се потпуно сагласиле са таквим виђењима и радо су збациле терет геополитичке одговорности да би се посветиле лукративним (пљачкашким) работама.

Судбоносни украјински геополитички чвор
У поређењу са односно безазленим одпаништвом земаља бившег Варшавског уговора које су припадале совјетском западном залеђу, прелазак Украјине под окриље западног блока, би имао далеко драматичније и негативније последице по Русију, и осујетио би њен повратак на положај евроазијске велике силе и противтеже евро-атлантском чиниоцу. Изванредно мудра Наталија Нарочницка је дошла до закључка да би губитак Севастопоља и Крима значио «и коначно решење источнога питања с поразом Русије и словенства» и проузроковао «крај њене улоге светске државе с катастрофалним последицама за источнохришћански свет, Средоземље и Балкан.»

Украјинска држава заузима врло значајан геостратешки простор, на коме се граниче, прожимају и сукобљавају две антагонистичке цивилизације, источноправославна и западна. Гледана из западне перспективе као терра миссионис и «ничија земља», Украјина је била изложена непрестаним офансивним насртајима католичког прозелитизма, стрвинарског пангерманизма и англо-саксонског глобалног хегемонизма.

Украјина је истовремено истурено предвоје Православља према Западу и транзитни простор који спаја Трећи Рим са православним Балканом, што чини од ње геополитички стожер потенцијалне православне империје од Владивостока до Атине. Пошто окупира централни положај на православном луку који се шири од Сибира до Грчке, евентуално прикључење Украјине западној интересној сфери би пресецало територијални континуитет православног света и довело у питање конституисање православног блока око «тврдог језгра» Москва-Београд. Немачки политички и индустријски фактори из времена првог светског рата били су приметили да би независност Украјине проузроковала глобално слабљење Русије, пошто би јој био затворен излаз на Црно Море и балканско полуострво. Тада би се Немачка нашла у прилици да оствари своје планове повезивања са Блиским истоком преко Балкана. (15)

Неоспорно је у интересу мондијалистичког и анти-православног Запада да трајно претвори Украјину у земљу са баријерним особинама, да је промовише у централну карику геостратешког уређаја познатог историчарима међународних односа под различитим именима: балтичко-црноморки систем, Интермариум, санитарни кордон. Према том геополитичком концепту, ког је, међу осталима, заступао немачки канцелар Теобалд фон Бетман Холвег (Theobald von Bethmann-Hollweg (1856-1921), Украјини је додељена улога значајне карике, «закључног камена свода» (Sherman Garnett) анти-руског ланца протектората који се протеже од прибалтичког региона до Транскавказије.

Бржежински је закључио да без Украјине, Русија аутоматски губи свој империјални карактер (у ствари статус Европске велике силе) и да је један од приоритетних задатака америчке политике на «евроазијској шаховској табли» свим силама спречити поновно уједињење руског етно-историјског простора. Може се додати да губитком Украјине Русија постаје, у територијалном погледу, више азијска него европска земља, што само може придонети њеном искључењу из европских послова. Уосталом, све западне коалиције, како је приметио Николај Данилевски, су настојале да искључе Русију из Европе и да јој оспоре статус европске силе.

Од свих негативних последица учлањења Украјине у западни савез, најнеповољнија по Русију, и сав православни свет, би неоспорно била запоседање црномоске обале и лука од стране Нато снага. Рачунајући, по многим проценама, да Украјини за пуноправно чланство, треба бар десет година како би ускладила свој одбрамбени систем са стандардима Нато пакта, «Севастопољ би постала, на хоризонту 2018, војна база Нато пакта» (16) Овде ваља напоменути да је Русија потписала уговор са Украјином о стационирању руске флоте и коришћењу обалске инфраструктуре до 2017. И ако би наставила да располаже делом црноморских и азовских обала, њен економски развој и војна безбеност би се нашли угроженима због основне неравнотеже између уског приморја и огромног копненог залеђа.

Као далеке 1856, када су западне силе (Француска и Енглеска) Париским уговором, изнудиле после победе на Севастовољу, протеривање Русије из црноморског басена, оспоравање њеног статуса поморске силе остаје и даље на дневном реду русофобске политике. Рекло би се да се савремени западни стратези често управљају, у одређењу своје стратегије према Русији и Србији, искуствима лукаве Аустро-угарске дипломатије. У ноти од 20 новембра 1914, послатој земљама савезницама, Аустријска влада је јасно изнела своје виђење Украјинског питања: «Циљ Аустријске политике у рату ће бити да одвоји украјински народ од Москве и да успостави независну Украјину. То неће само ослабити Русију једном за увек, него ће такође ослабити њен утицај у црноморском басену» (17)

Искључењем Русије са Крима и са Азовског приморја, Запад себи обезбеђује контролу над диагоналом Подунавље - Црно Море –Кавказ која води ка богатим изворима енергената Каспијског мора и Централне Азије. Кроз механизме регионалних интеграција земаља црноморског басена, зачете средином 90-тих година, САД и њени савезници себи крче пут ка «Великом Средњем Истоку». После успешног сакупљања својих главних регионалних клијената унутар ГУУАМ-а, САД су овластиле ЕУ, традиционалног извршиоца трансатлантске стратегије у осетљивим зонама руског блиског иностранства, да оснује надгранични еврорегијон око Црног Мора.

Европска Унија је најавила 30 марта 2006 у румунској луци Константи, на међународној конференцији посвећеној «интер-регионалној сарадњи у црноморском базену» оснивање у блиској будућности надграничне регије црноморског басена, која би функционисала по моделу Јадранске еврорегије. Пјер Илар је пронашао прве обрисе таквог пројекта у раду америчког тхинк танк-а Џерман Маршал Фенд (German Marshall Fund) насловљеном «Развити нову евро-атлантску стратегију за регијон Црног Мора». У том документу се образлаже да је «Црно море нови «посредни простор» између евроатлантске заједнице и Великог Средњег Истока». Иза тога се да препознати стари геополитички пројект дијагоналног продора пангерманизма ка црноморском и каспијском басену, централној Азији, Индијском подконтиненту. (18)

Сејмуел Хантингтон је упозорио на културно-цивилизацијску поцепаност Украјине, која чини од ње крајње нестабилну државну творевину, подељену на три «културно-политичке» целине (19), која свака са своје стране, са изузетком централних области које имају више аморфни карактер, нагиње ка супротним геополитичким поларизацијама. На том простору живе у ствари два народа са различитом историјско-културном прошлошћу и искуством.

Украјина, растрзана супротним тежњама и гравитационим снагама, могла би се распасти по културно-политичким шавовима у случају екстремног затезања домаћих и међународних односа, проузрокованом напуштањем неутралности земље. Непосредном ингеренцијом у унутрашње политичке сукобе Украјине, Запад је значајно допринео њеној даљој дестабилизацији и подели. Када би се Русија озбиљније умешала у те интриге, Украјина би се нашла на ивици цивилног рата. Москва је званично запретила да би могла да подржи такав сценаријо у случају да званична власт у Кијеву настави да омаловажава руске зебње. У ситуацији цивилног рата и довођења у питање територијалног интегритета Украјине, није искључено да би могло доћи до војне интервенције снага Атлантског савеза, који се припрема од 1997 за такав исход, кроз заједничке маневре са украјинском војском. (20)
_______________________________________________________

Извори:

  Штампа