Предходна страна

О томе шта би стварно требала да буде Алтернатива Европи за Српску политику пише књижевник Витомир Пушоњић

Алтернатива Европи

Алтернатива Европи, односно садашњем и будућем очају је правно, а не страначко и формално-правно страначки уређена држава. Другим речима потребни су нам Закони исписани према нашим датостима, а не према "европским идеалима" и исто тако Органи који служе нашим, а не потребама светских моћника.

Сан сваког нормалног човека је да живи у правно уређеној Држави као предуслову праведног, сигурног и нормалног живота. Оно чему се интимно нада када гласа или на неки други начин доприноси изградњи државног система јесте такав друштвени поредак који га неће застрашивати, уцењивати нити претварати у пиона и послушника, већ ће му омогућити да слободно ради, ствара и испољава све своје способности и умећа, чије ће плодове уживати Он, а не неко Други. Знајући баш за таква човекова надања и очекивања, политичке партије у предизборним кампањама обећавају да ће то и остварити, само ако их грађани подрже у заузимању власти. Поред небројених обећања, гарант за такво нешто је и њихов партијски програм настао на идеологији сачињеној из највреднијих и најхуманијих тековина до којих је људски ум досегао, на чијим ће се основама изградити будући правни поредак као коначно остварење свих грађанских снова.

И све то заједно представља нешто на основу чега Они поуздано и убеђено тврде да су нешто сасвим боље и другачије него Ови, које у трци за власт треба да претекну или макну. Када им силом, демократски или неком комбинацијом та два начина то пође за руком, те седну на власт, почињу да исписују законе који се често не поклапају чак ни са прокламованом идеологијом, а камоли са обећањима да ће он, грађанин, радити у складу са својим способностима и потребама  и уживати у плодовима које је створио ''у зноју лица свог''.

Прво идеолошко усрећење Државе, снашло нас је од комуниста у протеклом столећу. Протеривање Краља и буржоазије са власти и чишћење државе од свега буржоаског, краљевског и великосрпског зарад успостављања ''најправеднијег поретка на свету'' са ''радничком класом на власти'', коштало нас је на стотине хиљада живота. Пошто ни уз толике људске жртве и руке окрвављене до рамена у српској крви, комунисти нису остварили ниједну од обећаних идеја о слободи, правди и једнакости, срушили су их Милошевићеви социјалисти као стару, бирократизмом деформисану снагу, обећавајући остварење изворних  комунистичких идеја, оплемењених моделом вишепартијског државног система и другим демократским тековинама. Када је и тај поредак, саграђен на социјалкапиталистичким идејама грађанство одвео у потпуну беду, безнађе и очај, показавши се погубнијим и од оног комунистичког баченог на смеће историје, излаз се пронашао у разноврсним демократским снагама које су обећавале богату  евро-будућност у чистом капитализму.

Чим се указала не баш демократска прилика, ''демократске снаге'' уз велику подршку слуђених и очајних грађана, а још више страних обавештајних служби и других светских центара моћи, срушиле су социјалисте како би по ''европским стандардима'' створиле најсавршеније правно уређење Државе, односно најслободнији, најправеднији и сваки други ''нај'' друштвени поредак. Поред свих искустава са Европом и оног што нам је учинила растурањем СФРЈ, санкцијама, бомбардовањем, узимањем територија и проглашавањем свих наших бранилаца за ратне злочинце, што је све заједно и онај социјалистички очај грађана дизало на квадрат, ''демократе'' су поседовале толико поверење у Европу да мимо ње нису видели не само своју, него ни нашу будућност. И мада се на све претходно надодало још и проглашавање независности Косова, као и безбројна понижавања и уцене српског народа, сав тај евро-занос не само да није ишчезнуо, већ је добио на снази најновијим конгломератом социјал-демократско-либералних снага, створеним гласачком демократијом.

Ова мешавина до јуче ''непомирљивих'' странака, као заједнички „квалитете“, поред европских и социјалних врлина, истичу чак и патриотизам (кроз тзв. ''национално помирење''), који се у досадашњим евро-демократским вредностима карактерисао као чисто фашистичко својство. Пошто у будућности Србије "Eвропа нема алтернативу", не само за грађане ''чије су поверење стекли'', већ и за оне Србе који су против њих гласали, евро-демократске снаге се свом демократском и недемократском силом упињу да у наше национално биће пошто-пото имплементирају ''евро-вредности". Према њиховој политичкој и идеолошкој пропаганди, само ако свој свеколики живот устројимо по европском диктату, односно "стандардима", живећемо у евро-будућности у којој "теку мед и млеко" У супротном, не гину нам времена када су социјалисти владали сами. Прича о евро-стандардима који ће нас евро-интегрисати, треба ваљда у грађанима да распламсају наду како ће се само на тај начин коначно стећи не само законски, него и сви остали услови, неопходни да би грађанин комотно живео, радио и ствара добра, која ће бити само његово власништво.

Али управо ти власнички евро-стандарди не представљају основ за оптимизам, пошто у пракси већ годинама и деценијама зјапи огромна провалија између обећања и остварења. Јер и поред толико хваљеног ''цивилизацијског напретка'' који је свој врхунац доживео, наводно, баш у ''Европској Унији'', правни појмови власништва су, такорећи, остали на нивоу оних из тзв. ''мрачних времена'', када се људско друштво делило на газде и најамнике. Јер о каквим ''једнаким'', ''људским'' или ма којим ''правима'' може бити реч при постојању тако драстичних разлика између власника средстава рада (бизнисмена, капиталиста, привредних монополиста) и власника рада односно радних вештина и способности (тј. запослених). Чињеница да би власник средстава рада на којима иначе сам не ради "крепао гладан", исто као и власник рада без средстава на којима би активирао своје радне способности, указује на њихову једнаку међузависност, што би требало да подразумева и равноправност у подели плодова рада. Међутим, док право власништва над средствима рада гарантује сама Држава, право на рад и све што проистиче из тога, она је препустила Послодавцу, чиме је отворен широк простор Неправди. Обзиром да средства рада без самог рада не значе ништа. Право је чудо да, и поред толиког европског хуманизма и правдољубља, власник рада није ни изједначен, а камоли стекао превласт над власником средстава рада. Где је ту ''напредак'' и чему ругање ''мрачним временима'' кад је савремени запослени човек исто што и некадашњи најамник – незаштићени створ кога Послодавац може да израбљује до бесвести и шутне на улицу без трунке гриже савести или макар бојазни од Државе, а запослени, макар пуцао и нервно и физички од стреса и напора, мора да се осмехује и умиљава Послодавцу, не би ли умилостивио његову хировиту ћуд.  Је ли то тај ''правни поредак'' у коме грађанин може слободно да се остварује?

''Радничка класа'', која је у време комунизма била ''на власти'' (барем се тако говорило) и сама је доживела судбину предратних буржуја – транзиционим дејством најпре социјалиста током деведесетих, а затим ''демократа'' и њихових ''евро-закона'', збачена је ''са власти'' и лишена права на имовину коју је стварала она, а не нова актуелна држава. Што законски, што кроз рупе у законима, грађанин Србије одједном је постао ''технолошки вишак''  у својој рођеној Држави, а тиме и њен социјални терет. Држава је, додуше, исписала  Закон о раду, Закон о БЗР, Закон о пензијском, Закон о здравственом, Закон о социјалном осигурању итд. а предвидела је и осмочасовни радни дан, дневни и годишњи одмор, социјалну заштиту, као и разна ограничења самовоље Послодавца. Али испоставило се да је то написано како би се све суровијим капиталистичким друштвеним односима придао цивилизацијски и хуман лик, а на грађане деловало смирујуће и обећавајуће.

Да би ти закони и правилници оживели, а грађани са статусом запосленог заиста стекли ону жељену сигурност и правду, потребни су и одговарајући Органи. Како је, по речима једног правника, живот инвентивнији од најинвентивнијег закона, што ће рећи да за сваки параграф, ма колико био свеобухватан, живот увек има неко али, или, осим, међутим, под условом итд. то ни најбољи закони нису гаранција да је самим тим што су донети правда већ остварена. То је оно што од Државе захтева да, поред добрих Закона створи добре Органе. Непоштовањем закона чини се неправда, па ако затаје органи те неправда тријумфује, стиче се утисак да је Држава на страни неправде. Али бива често, да се чини још већа неправда ако се органи слепо држе Закона. Једно или друго присутно је увек, а до тога обавезно долази када су органи заражени корупцијом, паралисани страначким интересом, незваничном државном политиком или политиком других земаља до чијих интереса Држава држи више него до својих. Или су једноставно дотични Органи сами собом неспособни. И уколико било који од ових разлога Држава покрива причом о ''прелазним периодима'' или другим  транзиционим оправдањима, све указује на брижљиво успостављену Номенклатуру, по бог зна чијим сугестијама и интервенцијама, којој је до грађана и њиховог свакодневља стало колико до "лањског снега".

Зато се Држава мора непрестано старати да Органи, поред независности од домаћих и страних "великих газда", партија и било којих ''утицајних група'' буду сачињени од самосвојних и морално виспрених људи, а не послушника, полтрона, бескичмењака и сваковрсних изрода, јер ће само такве личности омогућити да законска писанија не остану ''мртво слово на папиру''. Али ће се исто тако чувати и од њихове безумне и слепе примене, како не би ометали неписана животна правила када год су она изнад писаног закона. И тек када се све то на тај начин устроји, може се рећи да је Држава заиста учинила све за добробит својих грађана, а људи на власти тек тада могу очекивати било чију захвалност.

А какви су стварно и Закони и Органи види се када прођу кроз тест самог живота. Као и некадашњи комунистички самоуправни, и актуелни законски поредак који се успоставља прилагођавајући се евро-атлантским интеграцијама, у пракси показује да је, и поред силног демократског напретка, много лакше написати идеолошки добар Закон, него га  у пракси оживотворити. У конкретној животној пракси заступљене су све саме крајности: или се Држава превише меша у живот грађанина и тамо где не треба, ометајући га на тај начин у његовој слободној и личној иницијативи или је потпуно слепа и глува те не региструје ни оно што угрожава његова најелементарнија права. Што новокомпоновани послодавци  масовно не поштују законе у погледу радног времена, зарада, новчаних накнада, односа према запосленом, здравствених и пензионих осигурања, Државу оставља ''мртвом хладном'', те у оживотворењу законских писанија  долази до незамисливих промашаја и огрешења о Правду. Чак и правници који црнче по цео дан за осмочасовну надницу тврде да Право и Правда једно са другим немају никакве везе. Тако су их ваљда учили на факултету.

И Законописци и Органи, дакле, потпуно занемарују датости и специфичности српског друштва и поднебља, већ угађају  идеолошким, европским, светским, политичким, страначким и личним интересима, па је гажење Правде и непоклапање законских одредби са животом сасвим логичан резултат. И што Држава више настоји на уградњи евро-атлантских стандарда у свест српских грађана, збуњеност, обезнађеност и апатија постају њихово све нормалније стање. Не само што се у таквом правном поретку не осећа самостално и слободно, већ хиперформализам у оживотворењу ионако рупичастих и несавршених закона, уз потпуну равнодушност према истинској правди, код грађанина рађа осећање немоћи пред државном бирократијом, што га не само деморалише за било какав лични подухват, него убија чак и саму вољу за животом.

На делу је таква "правна уређеност државе" да је Послодавац и законима и безакоњем у повољнијој позицији од Запосленог, те сво то законописаније не представља реалан основ за ведар поглед у будућност. Чак је и жељу Запосленог да постане ''богати европејац'' у пракси немогуће ускладити са жељом евро-бизнисмена за јефтином радном снагом у Србији, па је то поништило сав труд законописца да Законом истовремено удовољи и Запосленом и Послодавцу.   

Све бројнији апсурди законског формализма јесу плод потпуне неосетљивости Законописаца и Органа за конкретног човека о чијем се добру наводно старају и реалне животне ситуације у којима се он налази. То не треба да чуди с обзиром на освајачке претензије корпоратног капитализма и унификаторских настојања евроунијатског законодавства, које је дало себи за право да и поврћу одређује докле сме да израсте, а сеоском домаћину када сме да коље и колико ракије да испече. Зато они који мисле да ће се баш евро-законима спасити од хаоса и неправде, нису ни свесни какву омчу себи стављају на врат. Уосталом, зар толике вапијуће неправде према српском народу  у последњих двадесетак година, нису почињене баш у име евроунијатског или међународног законодавства, чија је суштинска одсеченост од исконске Правде обезбедила неслућене могућности лажи, манипулације и терора у име ''одбране људских права'', што је израсло у тиранију најгоре могуће врсте. Тој нарастајућој евро-тиранији отвара путеве и наше слепо уздање у савршенство њеног правног поретка, као и свега другог њеног.

Алтернатива Европи, односно садашњем и будућем очају је истински правно, а не страначки и формално-правно уређена Држава. Другим речима потребни су нам Закони исписани  према нашим датостима, а не према "европским идеалима" и исто тако Органи који служе нашим, а не потребама светских моћника. Српско законодавство би морало да има пречих обавеза од удварања европским, савременим, модерним и другим ''напредним вредностима''. Стога би ваљало да се управља према конкретним околностима у којима живи конкретни српски човек са конкретног српског поднебља, не презирући сву ту вапијућу очигледност као нешто ''превазиђено'', ''балканско'' и ''старовремско'', како се то иначе већ дуго са поносом чини, него се руководећи баш њоме, колико год се то не уклапало у не само западноевропске, него било чије туђе интересе на нашим просторима.

Витомир Пушоњић

  Штампа