Предходна страна

Поглед изнутра - Милко Терзић из Француске пише за Српску политику о покушају стварања нове „ЕУ империје“ у коју би се мали народи утопили без било каквог прав на одлучивање или суверенитет.

Европско уједињење, од мита до стварности

Европска Унија захтева да се учврсти „демократска стабилност“, подстичући анти-националну гарнитуру, која поданички спроводи директиве које стижу из западних стратешких радионица, у којима демократију треба истиснути и заменити је „снажним управљањем“ које повећава изгледе за процват реформаторских снага. Комесари Романо Проди и Крис Патен изјавили су да је потребно «снабдевање значајном финансијском помоћу и давање врло блиске подршке у успостављању „снажног управљања“ само оним земљама које спремне да следе ове прокламоване циљеве

Француски интелектуалац и жарки поборник европског уједињења Жилијен Бенда (Julien Benda) је у свом знаменитом делу «Говор европској нацији», објављеном 1933, позвао своје истомишљенике да предузму улогу апостола нове вере: «Ради се о супротстављању националистичком прагматизму други прагматизам, идолима друге идоле, митовима друге митове и божанства, што је заправо супротно науци, морате бити апостоли, насупрот научницима». Та «мистика» европеистичке идеологије, о којој су говорили њени одани поклоници, заснива се на лажним догматама и манихејском идеолошком двојству: државе-нације су извори рата и тоталитаризма – Уједињена Европа је извор мира и демократије. Слично свим осталим модерним идеологијама, европеизам верује да реч ствара истину, те да је довољно неку ствар понављати у недоглед да би се оваплотила и заузела место стварности.

Пошто европски «култ» не изискује аргументацију и пошто његови свештеници и поклоници налазе за излишно да се суочавају кроз дебату са неистомишљеницима, усвојили су као методу владавине «просветљени деспотизам» и ограничили су демократију на «техничку организацију власти». У жудњи на наметну на брзину неповерљивим народима правила «доброг управљања» не устручавају се да деле директиве, казне и товаре бомби. Чини се да је Александар Зиновјев био у праву када је упозорио да је «западно човечанство ушло у пост-демократску еру, пошто је демократија отсада постала излишна за вође западног света, шта више почела је да им смета у њиховом освајању светске власти.» (1) Иако су се демократија и миротворство испоставили кориснима у фази изградње и консолидације ЕУ, фундаментално су у несагласности са империјалном логиком својственој европском волунтаристичком пројекту.

Демократија и Европско уједињење
Европеисти представљају ЕУ као најпоузданијег гаранта демократског поретка и то образлажу сумњивом аритметичком логиком према којој из суме демократских држава може једино изнићи демократска супер-држава. Такво квантитативно расуђивање би било неприхватљиво, чак и када не би се доводила у питање претпостављена демократичност појединих држава чланица, пошто не одговара правилима политичке науке и противречи европеистичким методама и идеологији.

Очеви виновници интегрисане Европе и претече европеизма су сматрали  континентално уједињење за абсолутни циљ и идеал, за чије постизање су сва средства оправдана и дозвољена, укључујући жртвовање парламентарне демократије и запостављање изражаја народне воље. Неповерљиви према народима, склоним да олако подлегну «националистичким страстима», веровали су да процес интегрисања не сме зависити од променљивог расположења јавног мњења, и да мора бити поверен «просветљеној елити», неоптерећеној «шовинистичким предрасудама». Дотична «елита» би, стрпљивим оснивањем институционалних оквира, наметнула «неуким» и «недораслим» народима, у име општег добра, нови наднационални поредак.

У међуратном периоду, док још нису сносили бреме компромитовања са пораженом хитлеровом «новом Европом», европеисти су без трунке уздржаности испољавали своју одвратност према «парламентаризму» и «народном суверенитету», које су намеравали заменити «ауторитарним федерализмом». У уверењу да се човечанство упућује ка менаџерским техникама владавине, хтели су сву власт предати техничарима и стручњацима и држати народе удаљене од процеса и центара одлучивања. Замишљали су да припадају револуционарној авангарди чија је дужност порушити трули поредак утемељен на примату националних суверенитета. Када је Хитлер преузео судбину западне Европе у своје руке, лаког срца су сахранили националне и уставне слободе.

После пропасти трећег романо-германског царства, управљајући се саветом Жана Монеа да «Европска заједница мора бити стварана постепено, самом динамиком коју је изазвао први резултат», основали су интеграционе механизме посредством којих су потајно и неприметно одузимали народима, један по један, инструменте суверенитета, у корист наднационалног ауторитета. Таква стратегија је одговарала методи Моне «заобилажења демократије», засноване на деполитизацији процеса и на предности датој техничким и економским споразумима. «Европа је увек напредовала истим методом, упозорава Жан Лик Матије, делати наочиглед на економским и техничким пољима, а улагати на појединим, без да се о томе много говори, ради делимичног преношења суверенитета, да би се достигло до политичког уједињења.» (2) Повремени изливи народног неповерења и негодовања су имали за последицу да још више утврде европеисте, оптерећене «елитистичким комплексом супериорности» и осећајем да играју улогу чувара истине, у вери да су на правом путу, те да европска изградња мора остати ствар «просвећених».

Прикривени маневри европеиста нису умакли пажњи генерала Де Гола, који је 1951 упозорио свој народ: «Оно што се ту заправо нуди је успостављање наднационалне власти, формиране тајним ортаклуком, власти која нема ни демократске основе, нити демократску одговорност». Међутим, управо су у одсуству демократичности европеисти видели велику снагу и предност која користи њиховим плановима. Са оснивањем Европске Комисије (Е.К), чија моћ «предлагања» и одлучивања није ограничена народном контролом и не зависи од јавног мњења, институционализовали су методе (псеудо) аристократског владања . На такву врсту структуре се увелико размишљало далеке 1929, када је објављен изазовни текст  у  европеистичком гласилу «La revue des Vivants»: «Један интернационалан ауторитет је заправо угодан, одличан, скоро неограничен, по томе што, налазећи се удаљен и, у неком погледу, скривен од светине, под неодређеном анонимности, недосежан је подјармљенима ; све се спроводи у име једне власти коју њено екстра-национално својство чини посебно недоступном и јаком.» (3)

С времена на време, у бризи да утишају гласине о суштинској недемократичности интеграционог процеса, еуроархитекте пристају, истина тешког срца и после дугог оклевања, на организовање референдума на којима је појединачним малим нацијама дозвољено да изложе свој став о новим етапама интеграције. Међутим, пред негативним резултатима гласања, избезумљени и бесни еуро-усрећивачи су напуштали привидно толерантно држање, откривајући прави тоталитарни лик њихове владавине. С непритајеном осорношћу су стављали на знање недисциплинованим народима да се њихово гласање неће уважити, те да ће бити позвани да се поново изјасне и да се од њих очекује да ће овај пут гласати «како треба», но да ће се до тада наставити интегративни токови, мимо њихове «лоше воље». Примерице, 15 јуна 2001, само недељу дана после одбацивања уговора у Ници од стране ирских гласача, канцелар Шредер је изјавио да ирско «не» неће бити уважено и да се «Процес проширења неће зауставити нити успорити. Ирски народ ће морати да се о томе одлучи кроз нови референдум». Пре Ираца, Данци су искусили нетрпељивост евроктратије која их је чврсто опоменула да морару престати стављати клипове у точкове европске машинерије. Француска влада није се усудила да одобри одржавање референдума о уговору у Ници, пошто су испитивања јавног мњења успоставила да је већина Француза против и пошто је «постојао ризик да победи «не» како је то оправдао опуномоћени министар за европске послове, Пјер Московици (Pierre Moscovici). Са своје стране, министар Жан Луи Дебре је лично неодобрење народне консултације образложио следећим аргументом : «не бих хтео да упропастимо ту лепу европску изградњу референдумом.»

Суочена са феноменом растућег еуроскептицизма и неповерења народа у наводна доброчинства даље интеграције, бриселска бирократија је учинила свој меа кулпа и ставила малаксалост европске динамике на рачун извесног «демократског дефицита». Енглески хисторичар Ерик Хобсбом (Hobsbaum) је испољио дубоку сумњу у искреност такве аутокритике: «ЕУ није основана као демократска организација. Ја чак не видим ни смисао разговора о њеном демократском дефициту, јер није ни претпостављено да она треба да буде демократска. Узгред, ако би она стварно била демократска никада не би постигла потребан ниво јединства.» (4)

Хитно након тога су предузете бирократске мере ради попуњавања јаза између народа и еврократије. У заједничкој изјави петнаесторице донетој после самита у Лаекену, 14 и 15 децембра 2001, истиче се да «Унија мора постати демократскија, провиднија и ефикаснија» и помиње се потреба да се «грађани приближе, и то на првом месту млади, европском пројекту и институцијама». У пројекту уставног уговора наилази се на исти позив да се «грађани приближе одлукама», што се може узети за признање да се одлуке о европској изградњи доносе «далеко» од наводних грађана, којима није дозновљено да изразе своје мишљење о  тим одлукама, него им се једино допушта да имају делимичан увид у њих.

Употреба термина «провидност», који узгред буди речено, подсећа на  Горбачевљеву «гласност», такође одаје неспремност европских елита да дозволе народима да учествују у процесу доношења одлука. Вођа суверенистичког блока на изборима за Европски парламент, хисторијски Де Гол-иста и противник агресије на СРЈ, Шарл Пасвка, полазећи од поставке да постоје у историји само три облика владавине : аутократски (појединац влада), аристократски или олигархиски (неколико људи владају) или демократски (народ влада преко својих представника), је упозорио да садашња Европска политичка пракса указује на повратак на пререпубликанске форме владавине : «Говорећи речником политичке филозофије, ради се дакле о аутентичној Рестаурацији. Ништа боље не илуструје ту обнову него све чешћа замена појма «избор» новим појмом «провидност» у федералистичком говору. Провидност тачно значи да суверени народи не располажу више правом да одлучују, но само правом да добијају неколико одабраних информација о одлукама које је федералистичка аристократија [...] узела у њихово име и тобоже за њихово добро, али без њихове сагласности.» Из тога је Пасква извукао закључак да је изградња уједињене Европе «по природи антидемократски процес» (5)

Серђио Романо је, у слободној трибини објављеној у париском Либерасиону (6), безочно оценио да је «Потребно да грађани имају поверења у одлуке које су узете у њихово име и да их разумеју», додајући да је пожељно да мондијализована светина «боље разуме политички пројекат на коме се темељи» ЕУ. Другим речима,  до тада су одлуке доношене у име европских народа без да исти буду обавештени о пројекту и циљевима европске изградње.

Уместо контрадикторне дебата, предлажу се као лек евроскептицизму «педагошки напор» и «васпитање» незрелих грађана. Како би им се омогућило да буду боље обавештени о унилатералним одлукама еврократије, ЕК је саветовала да се «оснују грађанске конференције» које би сакупљале око округлог стола стручњаке, одговорне политичаре и «формиране» (texto sensu) појединце. Такав «дијалог» са «цивилним друштвом» би наводно створио услове за већу хармонију у односима између одлучилаца и подвлашћене масе. Слични рецепти јасно одају дубоки презир евроспких елита (које се осећају као мисионари чија је света дужност да донесу истину дивљацима, професор Hiro Dixit) наспрам народа.

У земљама кандидатима за улазак у ЕУ приметио се потпуни изостанак контрадикторне дебате о последицама интеграције. Опозицији није био дозвољен приступ «носећим» медијима, док су сав говорни простор монополисали заступници евро-атлантске опције. Источно-европским народима није остављена слобода да изразе своју вољу. Њихова судбина је се одиграла између пост-комунистичких елита и европских центара моћи. Пренебрегавајући еврофобију већине српског народа, комесари Романо Проди и Крис Патен су обећали да ће ЕУ све учинити да Београд «остане на изабраном путу» (7). Догодили се незамисливо, те појаве ли се на челу појединих источно-европских држава политичари непривржени интеграцијама, као што је то био случај са словачким председником Владимиром Мечиаром, или са председником Лукашенком у Бјелорусији, реметиоци европског реда се проглашавају за опасне национал-популисте, који спроводе «лоше управљање», и против којих могу евентуално бити  предузете мере економске или војне одмазде.

Примећује се да се све чешће реч демократија замењује у званичним документима ЕУ са енигматичним изразом «добро управљање». Енглески термин «говернанце», који се користи обично у менаџерском и банкарском вокабулару, је прилично необичан у политичком говору, у коме се појавио тек задњих година. Из којих разлога тај херметични појам потискује неумитно «демократију» из званичног речника наднационалних органа власти ? У Белој књизи о «реформи европског управљања», коју је ЕК обелоданила 25 јула 2001, помиње се да ЕУ треба да учествује у «глобалном управљању» и наводи се скоро у свакој реченици «добро управљање». У извештају Хавијера Солане предатом на Солунском самиту 2003 може се прочитати да Е.У треба, ако буде потребно и војним средствима, «ширити добро управљање» на својој периферији и даље. Присутан је такодје у пројекту европског устава Валери Жискар д'Естена у чланку И-49 у коме пише да је циљ Европске изградње да се оснује «добро управљање». Шта се крије иза тог нејасног појма ?

Бернар Касен (Cassen) у чланку насловљеном «Замка доброг управљања» (8) је приметио да се ради о «радикалном довођењу у питање садашњих конститутивних облика представничке демократије и о правој приватизацији јавне одлуке». Са своје стране, политолог Марие Клауд Смутс (Smouts), која ради у Националном центру  за научно истраживање (CNRS), оцењује да је то «идеолошка справа за једну политику минималне државе». Извлачећи из тога поуке, у праву смо закључити да је у питању феномен који је социјолог Беатрис Ибоу (Béatrice Hibou) дефинисала као «приватизацију државе» од стране западне финансијске плутократије.

Могуће је пронићи мало дубље у суштински значај појма «гувернерство» ако се присетимо речи историчара (и члана мондијалистичког Округлог стола) Арнолда Тојбија који је очекивао да ће државе бити сведене на административне јединице лишене суверене власти. С обзиром да политика не трпи празнину, може се очекивати да ће се суверена власт, ако је државе-нације изгубе или је се одрекну, преместити volens nolens на неки виши ешалон. Према томе, државе које су се подвргле мерилима «доброг управљања», чувају само формални суверенитет а њихове владе задржавају једино административне компетенције неопходне за спровођење политичких одлука усвојених на вишој хијерархијској лествици светске моћи. Државна власт, испражњена сваке моћи сувереног одлучивања о војној, економској, привредној, финансијској, социјалној политици је сведена на празну административну љуштуру која извршава, на локалном нивоу, колегиални, консензуални политички програм «супранационалне западне елите». Ако је још потребно нечим подкрепити те тврдње, навешћемо документ Европске Комисије СЕЦ/2000 1547/7, који објашњава да је «добро управљање» скуп «правила која су произишла из консензуса» и чије је «спровођење ефективно на планетарном нивоу, чак и у одсуству светске владе.» Ради се о владавини виртуалне светске владе посредством државних апарата и у одсуству установљених светских органа власти. Државне владе које спроводе «добро управљање» не служе више вољи и интересима суверених народа, него вољи и интересима мондијалистичких западних елита.

Појаснићемо цео концепт на примеру Србије. ЕУ сматра да се «добро управљање» спроводи у Србији све док остају на власти про-европске снаге, што подразумева да се ЕУ не залаже за демократски политички живот (9) који претпоставља могуће промене власти у корист опозиције. Европа захтева да се учврсти «демократска стабилност», подстичући анти-националну гарнитуру, која поданички спроводи директиве које стижу из западних стратешких радионица, да ни по коју цену не испушта власт из руку. Европски комесари Романо Проди и Крис Патен нису ни на шта друго мислили када су изјавили да «снабдевање значајном финансијском помоћу и придоношење врло блиске подршке у успостављању снажног управљања повећавају изгледе процвата реформаторских снага.» (10) Чак и слеп може се уверити да «снажно управљање» које зависи од европских субвенција није ни у ком случају исто што и демократија.

Како би државне компетенције биле сведене на минимум, предлаже се да се извесне административне функције, које су до тада биле привилегија «јавне силе», пренесу на «цивилно друштво». Моћни чиниоци користе такозвано «цивилно друштво», схваћено као скуп приватних интереса (чак и страних) и противтежа државном интересу, са циљем неутрализовања државне политике. У Белој књизи Европске комисије о «европском управљању» објашњава се да је развој цивилног друштва ЕУ подупирала у земљама кандидатима јер «цивилно друштво омогућује активније учешће грађана у извршењу објектива Уније». Невладине организације, које се могу дефинисати као милитантно крило цивилног друштва, су постале привилеговано средство мешања спољних чиниоца у државне послове. У земљама источне Европе и Балкана старају се да марионетске владе остану на линији «доброг управљања» и спроведу у дело политику наметнуту из западних центара моћи. Играју такође улогу цензора који пазе да пост-комунистичка друштва не скрену са правог пута и не подлегну искушењима «злокобног национализма».

Политичко разоружавање и неутрализовање националних држава се спроводи у два смера, кроз преношење извесног броја државних функција према доле, ка «цивилном друштву», те према горе, кроз напуштање важних државних надлежности у корист ЕК, која  преузима све већи број компетенција. Излазећи из улоге спроводиоца закона, Комисија се претвара лагано али неумољиво у апсолутну власт која концентрише у своје руке све полуге моћи,  предлаже, препоручује, наређује, присиљава и кажњава.

Дирекција немачке социјал-демократске странке је предложила 2001 да се оно мало суверених прерогатива и надлежности што су државе успеле сачувати до тада, пренесу на Комисију под изговором да «расподела послова између ЕУ и њених држава чланица, наслеђена кроз историју, не одговара више прохтевима XXИ века» и затражила је «преобликовање Комисије у јак европски извршни орган.» Кроз усвајање европског устава, намерава се дати ЕУ правна личност, која би аутоматски учинила од ње супер-државу, при чему би комисија постала влада Европе а председник комисије, европски председник или барем Први министар, док би спољна политика била поверена једном министарству, са много већим овлашћењима од оних које поседује садашњи високи представник.

Политички уређај ЕУ све мање наликује на федерацију, постајући напротив наднационални, пирамидалан, хијерархијски и централизован. Министар спољних послова Пољске Bronislaw Geremek, у часу искрености, је признао да «у суштини, стварати заједницу изнад нације  противречи законима демократије» пошто су се демократски системи искључиво развили у оквиру нација. (11) Нација је једини извор сваког демократског легитимитета. Када еврократи истичу да «ЕУ црпи свој легитимитет у демократским вредностима које преноси, у циљевима за којима тежи и компетенцијама и средствима којима располаже» (изјава на Лаекенском самиту), јасно стављају на знање да не поседују народни мандат и да воде политику која се не заснива на народној вољи. Према томе, њихова власт може чак бити противнародна и остати «легитимна».

Мир и европско уједињење
Апологете ЕУ рачунају међу највеће успехе Европске заједнице дуги, шездесетогодишњи период мира, «какав Европа није познавала у целој својој хисторији.» Истичу да су стари антагонизми ишчезли захваљујући механизмима сарадње које су наднационалне инстанце установиле. Такве тврдње су у најмању руку тешко прихватљиве. Бечки конгрес 1815 је инаугурисао период трајног мира после наполеонских крвопролића за уједињење Европе. Што се иначе тиче поставке да су европским нацијама обезбедиле мир наднационалне институције, она једноставно игнорише остале чиниоце који су у великој мери допринели стварању повољних услова за процват западноевропске солидарности: Америчко туторство, Француско атомско оружје и совјетске дивизије. Без тих фактора, тешко да би ишта било постигнуто на пољу помирења. Ипак, колико год био велики успех који се приписује Заједници у стабилизацији односа између земаља чланица,  западна Европа је била, не заборавимо, учесница у скоро педесетогодишњем хладном рату против комунистичког блока. Могуће је чак да су затегнути односи са супарничким системом створили повољан амбијент за унапређење унутрашње кохезије.

Уочи другог светског рата, мировњаштво је подстакло многе европеисте да се предају сиренама дефетизма и да скоче у загрљај немачком освајачу, који је доносио «правим Европљанима» пакс германику. Европеисти су правдали нацистичке војне походе изговором да служе вишем циљу рађања «велике Европе» и да ће поједноставити геополитичку мапу Европе, бришући с ње границе, «те ране европске повјести», и државе-нације. «Жудња за Европом» је била толико заносна у тим круговима да су прихватали германску плиму, која на силу «чупа корене национализма» (левичар Макс Лазар Dixit), као велико «ослобођење» од омрзнутог Версајског поретка.

Није примакло пажњи професора Бринетоа да постоји код европеиста «култ снаге и насиља», валоризације рата као великог револуционарног чина, који слама стари поредак ствари и крчи стазе ка новом империјално-технократском и мондијалистичком систему. Рат су схватали као катарзично стање које омогућује отклањање свих препрека са пута европског уједињења. У деструктивним силама нацизма су хтели видети «креативну снагу», позвану да изгради нову цивилизацију на табула-рази, у чему се могу пронаћи сличности са теоријом «креативне деструкције» неоконзервативног теоретичара Мајкла Ледина (Michael Ledeen). Да би добили «Европу силу», европеисти се нису устручавали да стварају «Европу на силу». Таква логика не уважава нити међународно право, нити право народа на независност и самоопредељење.

Хладни рат је створио повољне услове за стезање редова под заставом «западне цивилизације». После пораза европских легија пред Стаљинградом, «западњаштво» је заменило пропало «европејство» као нова идеологија. Пред најездом «азијатских хорди» западноевропске елите су се уздале  у англо-саксонски милитаризам. Завршетак хладног рата није донео очекивани мир,  те европски народи су само за кратко време уживали у «дивидендама мира». Нестанак комунистичког баука је била лоша услуга учињена еврократији, с обзиром да без те велике претње нестаје и повод за уједињење. Да се процес интегрисања не би зауставио на мртвој тачки, европске стратешке радионице су пошле у потрагу за «новим изазовима». ЕУ је пронашла идеалне стимулансе за кристалисање «заједничке спољне и безбедносне политике» (PESC) у Српском «експанзионизму», Руском «неоимперијализму», те исламском фундаментализму. Скоро дводеценијски тотални рат (економски, војни, медијски...) који је ЕУ водила против српког народа је знатно допринео консолидацији европске солидарности. Заједништво у злочину је створило тако чврсте споне између европских елита да је један немачки стручњак за стратешка питања оценио да је агресија на СРЈ 1999 «играла улогу војног ЕУ-ра».

Европски интервенционизам на простору авнојевске Југославије темељио се на геополитичким теоријама које су пре другог рата проповедале да је поредак заснован на мноштву независних малих држава превазиђен, пошто не одговара више потребама света у коме су се простор и време згуснули под утицајем технолошког напретка, те да ће у будућности исти бити подељен на троје-четворо велико-просторних држава континенталних размера (Grossraum), које би биле самодовољне на економском плану и у чије унутрашње послове остале јединке не би имале право мешања. Очито је да је Жан Клод Казанова имао на уму теорију «европске Монроове доктрине» немачког правника Карла Шмита када је са горчином приметио да «Америка од 250 милиона становника интервенише у централној Америци кад јој се свиђа» да би даље упозорио да «Све док не буду наоружани и управљани, 350 милиона Европљана ће посматрати у огледалу Балкана своју властиту слабост». (12) Ради се дакле о позиву да Европа као и Америка у западној полулопти, стекне неограничено право на ингеренцију и интервенцију унутар своје сфере утицаја.

У том погледу, цивилни ратови на Јужнословенском простору су послужили као тест и лабораторија нове интервенционистичке доктрине ЕУ, док је напад на СРЈ узет за модел нових операција «пројектовања стабилности» на евро-азијском континенту. «Извлачећи поуке» колективне агресије на СРЈ, Француски министар спољних послова Хибер Вердрин је дефинисао «рат за Косово» као уводнички чин који отвара нову еру необузданог интервенционизма ЕУ: «Неће недостајати ни времена ни прилика за петнаесторицу да докажу, у будућности, исто јединство, исту одлучност и исту ефикасност. Ето темеља на коме ћемо градити.» (13) У пројекту за Европску Унију који је Европска комисија предала 23 маја 2002 стоји да «Унија треба да обавља одговорности светске силе», чија ће дужност бити да «извози стабилност», те наводи се као преседан агресија Нато пакта на Србију. Текст даље наставља: «Да би се више афирмисала, спољна политика Уније мора располагати капацитетом одлуке у односу на безбедност и одбрану, у часу када [...] пројекција снага на спољна попришта постаје важнија од самог појма заједничке одбране».

Припреме за агресивну спољну политику ЕУ су узеле нову димензију када је основан 1995 «Центар анализе за превенцију криза» при европском парламенту. Центар, који се у ствари налази «под одговорношћу» ЕК је чедо некадашњег француског Првог министра Мишела Рокара (Michel Rocar), који је изјавио дневнику Фигаро-у да тим чином «стварамо незванично, тихо и неосетљиво зачетак будуће светске владе». (14) «Центар Рокар», како га понекада називају, је замишљен као проспективна структура задужена за дефинисање приоритета заједничке спољне и безбедносне политике у односу на спољне изазове. У ту сврху обавља класификацију земаља у којима прете да се појаве кризна жаришта, сврставајући их у три категорије: 1) земље «под осматрањем» 2) земље у «алармантној ситуацији» 3) земље «у кризи», и њом се управља да би одредила приоритете и смерове будућих европских интервенција. За узор је атлантиста Мишел Рокар узео task force CIA-e који се бави студирањем «сломова држава». Вредно је напоменути да Европски центар функционише као непрофитан орган, у чији рад министарски Савет ЕУ нема право увида и који је одговоран само пред Комисијом.

Званични текстови ЕУ о заједничкој безбедносној политици у толикој мери пресликавају америчку «одбрамбену» доктрину, да је излишно тражити  разлике између европске и америчке империјалне стратегије. Примерице, предлог о «Глобалној стратегији» који је Хавијер Солана предао европском савету у Солуну 19 и 20 јуна 2003 истиче да Европа «мора бити спремна да дели одговорност за безбедност у свету» и набраја три «нове претње» које би могле оправдати «превентивно ангажовање» европских снага : «интернационални тероризам», који су, узгред речено, произвеле у  значајној мери западне обавештајне службе (15), «организовани криминал», те коначно али не и последње «стање распадања појединих држава» које се окривљују за «лоше управљање јавним пословима», што важи посебно за земље иза европског лимеса које морају бити «добро руковођене»: «Наш задатак је да унапредимо на Истоку ЕУ и на границама Средоземног басена лук добро руковођених земаља». У истом извештају Солана предлаже да се повећају трошкови за «одбрану» јер «морамо развити стратешку културу способну да унапреди ране, брзе и ако буде потребно снажне интервенције.» Превентивно ангажовање би се употребљавало против земаља које су себе ставиле «ван међународног друштва» и које зато морају «платити цену». С обзиром на растући број кризних жаришта, европска војска би требала бити оспособљена да води више ратова симултано. Солана је закључио: «Наш традиционални појам самоодбране [...] је одговарао освајачкој претњи. Пред новим изазовима, наша прва линија одбране ће се често налазити у иностранству.»

Закључак
Насупрот тврдњама европеиста, историјско искуство сведочи да су заправо све веће ратове изазвале империјалне или интернационалистичке идеологије. Наполеон И је настојао огњем и мачем ујединити Европу. Лев Давидович Бронштајн, алиас Тротцки је сањао о «сједињеним пролетерским државама Европе». Хитлер је спроводио «процес оружаног уједињења» континента. Први светски рат су покренуле Централне империјалне силе ради задовољавања својих експанзивних апетита. Империјална Америка је искористила слом комунистичког блока како би силом оружја и осталих присилних средстава наметнула човечанству нови амерички поредак.

На почетку XXИ века, САД и њихов близанац ЕУ, која, како вели амбасадор Габриел Робен, «има поступке и снове кандидата на империју» (16), представљају главну претњу светском миру и демократији. Када би европеисти наишли на повеће потешкоце у извођењу свога пројекта, није искључено, како је уочио Ролан Хиро, да би могли прибећи «тврдим» методама, те да би се «лепи сан» могао претворити у тоталитарни кошмар. Агресија на СРЈ 1999 и незаконито оснивање мафијашко-терористичке творевине зване Еулеxланд упозоравају на огромне тоталитарне потенцијале које у себи носи нови европски поредак. Народи и националне заједнице поново се налазе на бранику својих слобода и суверенитета против нових усрећитеља човечанства који маштају о светској доминацији.

 _______________________________

  Штампа