07. јун 2010.

Америчко - европски гасовод „Набуко“ и дефинитивно остао без гаса из каспијског басена

„Набуко“ ће остати само опера

У новом геостратешко енергетском надметању САД отеране из каспијског региона. Русија, Кина и Иран гасоводима и нафтоводима прекрајају енергетску мапу Евро-Азије. То је сасвим обезвредило америчко ратовање у Авганистану као и амбицију да загосподаре транзитним путевима за нафтоводе и гасоводе, а Европу довело у потпуну зависност од руских енергената.

Гасовод Довлетабат-Саракс-Хангиран, највећи здружени подухват Ирана и Туркменистана свечано је отворен 06. Јануара 2010. Овај велики догађај ће утицати на односе снага у великој игри за енергетску доминацију. Америчка спољна политика која за циљ има контролу каспијског гаса шах-матирана је од њених конкурената мудро, без икакве помпе као и без употребе агресије и проливања крви који су својствени пре свега Америци у њеним настојањима да достигне своје необуздане циљеве и да осигура коридоре. Ако је будућност енергије у гасу а не у нафти, онда ће контрола Средњег Истока пресудно утицати на исход геополитичке утакмице коју Исток и Запад играју вековима.

Отварање гасовода Довлетабат-Саракс-Хангиран почетком јануара који повезује северни каспијски регион Ирана са туркменистанским огромним пољима гаса прошло је незапажено међу западним медијима али за исламски режим у Техерану представља ствар од највеће важности. Овај догађај наговештава будућу све ближу и јачу сарадњу земаља од највеће важности у региону. У пракси то најбоље илуструје чињеница да је Туркменистан свој целокупан извоз гаса договорио са Кином, Русијом и Ираном. Да ли то слушамо тихе звуке руско-кинеско-иранске симфоније?

Туркменско-ирански гасовод дугачак 182 км, почиње са пумпањем скромних 8 милијарди м³ туркмеског гаса, али ће његов годишњи капацитет достићи 20 милијарди м³ и то би задовољило иранске енергетске потребе у каспијском региону и омогућило Техерану да искористи своју производњу гаса у јужним налазиштима за извоз. У економским подухватима од овако велике важности заједнички интерес се лако усагласи: Ашхабад добија сигурно тржиште у комшилуку; Иран има сигурно снабдевање гасом северних области без страха од зимских несташица; Техеран може додатно да рачуна на већи извоз гаса а самим тим и на већи девизни прилив; Туркменистан може да искористи иранске гасоводе за транспорт енергената на светско тржиште и на крају ново партнерство ће дугорочно гледано бити изузетно стабилно и просперитетно јер је по свом географском положају Иран сигурно најозбиљнији и највећи партнер Туркменистану у окружењу за трговинску размену.

Сведоци смо нове сарадње у региону и стварању заједничког монопола над енергентима. Русија традиционално има престиж, док Кина и Иран следе њен пример. До које мере то може утицати на глобалне токове сведочи податак да Русија, Иран и Туркменистан поседују прве, друге и четврте по реду највеће резерве гаса на свету, при том Кина ће бити потрошач par excellence у овом веку што целокупној стратегији даје на важности и сигурности. Ситуација ће се својим последицама конкретно и негативно одразити на америчку глобалну политику и ствараће све већи број проблема помахниталом капитализму који има све мање снаге да самог себе одржи а камо ли да парира овако снажној коалицији. Бројни су гласови који упозоравају да западна цивилизација све више губи корак, посустаје претрпана унутрашњим проблемима за собом остављајући суморне трагове слабости подсећајући нас на тужне завршетке великих империја. Реалност је да се средиште светске политике сели у Азију и поставља се логично питање колико ће Европа и Америка успети да обезбеде директан утицај и приступ у овом региону. Ако је судећи по садашњим назнакама неће се прославити, те отуда и не чуди све већа фрустрација према Ирану, Русији и Кини – а последица је све веће инфериорности.

Туркменско-ирански гасовод је најлуцидније исмејао Америчку политику према Ирану. Вашингтон је застрашивао Техеран појачавањем санкција, западни медији су свакодневно пропагандом формирали слику како је Иран потпуно изолована земља, али на терену ситуација је тотално супротна. Председнички авион Махмуда Ахмадинеџада полетео је на централно Азијску турнеју и слетео у Ашхабад уз дочек на црвеном тепиху од свог туркменског колеге Гурбангулија Бердинмухамедова, ругајући се свим својим непријатељима и на делу показавши да америчка политика са принудама и притисцима није донела резултате.

Између редова наслућујемо још погубнију позадину по америчке интересе. Техеран не крије да има договор са Турском да транспортује туркменски гас кроз постојећи 2.577 км дугачак гасовод који повезује Тарбиз у северо-западном Ирану са Анкаром. Турска дипломатија све мање координира своје потезе са Вашингтоном и због тога не изненађују све учесталији гласови из Анкаре да нема потреба за даљим санкцијама против Ирана. Такође не чуди потписивање нуклеарних споразума Бразила, Турске и Ирана, као и приближавање Русији уз успешно преговарање око трасе Јужног тока која ће водити кроз турске територијалне воде. Наслућује се да Турска полако али сигурно скида окове Америчког сизеренства и тражи начин да ојача своју улогу у региону који спаја Европу и Азију, ислам и хришћанство, Кавказ и Русију, у региону који је највеће светско чвориште за транспорт нафте и гаса. Где су интереси Москве у директном сукобу са интересима Запада, у региону који је капија и кула стражар према Блиском Истоку. У оваквом амбијенту турска политика ће бити све гласнија све важнија и све мање локална.

Појединачни односи Русије и Кине својим размерама могу утицати на читаву планету а камо ли на централну Азију. Због тога је од кључне важности што Русија не изгледа узнемирено тиме што Кина све активније учествује у енергетској политици ценралне Азије. Европске потребе за увозом руске енергије су задовољене, и централно-азијске земље произвођачи гаса ужурбано куцају на кинеско тржиште. Русија је успоставила довољно дубоко присуство у каспијском региону тако да се без њене сагласности не може повући ни један потез. При том руска доминантна улога европског снабдевача гасом није ни најмање уздрмана и све док централно-азијске државе немају наметнуту потребу за новим америчким транс-каспијским гасоводом, Русија је задовољна.

Руска стратегија протеривања САД
Током своје посете Ашхабаду руски председник Дмитриј Медведев нормализовао је руско-туркменске односе. Обнова блиских веза са Турменистаном је кључни догађај за обе земље. Под један, замрзнути односи су суштински ојачани и Туркменистан ће повећати годишње снабдевање Русије гасом на 30 милијарди м³. Под два, запажена је изјава Медведева: “по први пут у историји руско-туркменских односа залихе гаса биће испоручене по цени која је апсолутно у складу са условима европског тржишта гаса“. Руски аналитичари говоре да је за „Гаспром“ непрофитабилно да купују туркменски гас по ценама европског тржишта. Али Москва је одлучила да плати високу цену из сасвим другог разлога, а то је пре свега, јер настоји да не остави гас који би био искоришћен у другим гасоводима пре свих у америчком „Набуко“ пројекту.

Супротно западној пропаганди Ашхабад ни на који начин не подстиче ривалитет Пекинга и Москве нити види Кинезе као замену за „Гаспром“. Руски наступ са скоро недостижном ценом, у очима Ашхабада представио је „Гаспром“ као незамењиву муштерију.

Русија и Туркменистан су поновили своје замисли за пројекат каспијског обалског гасовода који ће ићи источном обалом Каспијског мора кроз Русију са капацитетом од 30 милијарди м³. Евидентно Русија планира да групише гас из централне Азије пре свега из Туркменистана и Казахстана и да га стави у функцију своје глобалне стратегије. Москва и Ашхабад су се договорили да заједно граде источно-западни гасовод повезујући сва туркменска гасна поља у једну мрежу тако да гасоводи који иду кроз Русију, Кину и Иран могу вући гас из сваког од ових поља што повећава доступност гаса овим земљама а додатно учвршћује међусобне односе.

Заиста, против америчког надирања према централној Азији посета Медведева Ашхабаду утицала је кључно на будућност читавог региона. На заједничкој конференцији за медије са Медведевом, Бердимухамедов је рекао да су погледи Русије и Туркменистана по питању локалних процеса у централној Азији и каспијском региону генерално подударни. Он је подвукао да су обе земље сагласне да се безбедност једне државе не може постићи на штету друге. Медведев се сложио да постоји пуна сагласност и слагање између две земље које се односи на безбедносне изазове и потврдио њихову спремност да раде заједно.

Америчка стратегија по питању доминације енергетским ресурсима у каспијском региону која је намеравала да заобиђе Русију, одгурне Кину и додатно изолује Иран испада наивна и тешко да ће се извући из ћорсокака у који је запала. Русија планира да удвостручи своје узимање гаса из Азербејџана што ће онемогућити будуће западне напоре да приволе Баку да снабдева „Набуко“. У тандему са Русијом и Иран је испливао као потрошач Азербејџанског гаса, тако да ће и са те стране пројекат „Набуко“ сигурно остати без још једног евентуалног снабдевача. У децембру је Азербејџан потписао споразум о испоруци гаса Ирану кроз 1.400 км дугачак Кази-Магомед-Астара гасовод и доказао висок степен сарадње две државе. И на овом пољу Америка тешко да ће одржати корак са будућом ситуацијом. 

Све важнија улога Русије, која ће гасоводима Јужни и Северни ток снабдевати Европу гасом, доспела је до тачке где ју је немогуће зауставити. Запетљан блок држава за изградњу Северног тока се коначно искристалисао када су Данска, Финска, Шведска и Немачка одобриле пројекат из угла заштите животне средине. Градња гасовода је свечано започела овог пролећа. Сагласност поменутих држава је невољно дата јер је гас Европи потребан, а алтернативних снабдевача нема.

Дванаест милијарди вредан гасовод ће заједно градити „Гаспром“, немачки „E.ON Ruhrgas“ и „BASF-WINTERSHALL“ и холандска фирма за транспорт гаса „Gasunie“, заобилазећи тако транзит кроз пост-совјетско подручје тј. руте кроз Украјину, Белорусију и Пољску, полазећи од северозападне руске луке Vyborg до немачке луке Greifswald дужином од 1.220 км испод Балтичког мора. Први крак ће имати капацитет од 27 милијарди м³ годишње, и биће завршен до следеће године, а капацитет ће бити удвостручен до краја 2012 године. Северни ток ће оставити неповратно дубок траг на геополитику Евроазије и знатно учврстити руске везе са Европом.

Засигурно 2009. година је показала да је била преломна година у „енергетском рату“. Кинески гасовод који је отворио лично председник Хју Ђинтао, нафтни терминал поред луке Нахотка на руском Далеком истоку који је отворио лично премијер Владимир Путин 27. децембра 2009 године. Нафтовод вредан 22 милијарде $ из нових поља у источном Сибиру који води до кинеског и азијско-пацифичког тржишта и ирански гасовод који је отворио лично Ахмадинеџад 06. јануара доказују да је енергетска мапа Азије и каспијског региона практично неповратно измењена. Ова 2010 година је почела новим фасцинантним догађајима. Поставља се питање: да ли ће Русија, Кина и Иран координирати будуће потезе или бар ускладити своје ипак ривалске интересе? Улог је толико велики да уопште не треба сумњати да ће ове земље наћи заједнички језик јер цела комбинација директно повезује испоручиоце и потрошаче гаса и нафте у Азији и Европи. Европа чак нема ни било какво другачије решење осим да се одрекне руског гаса и убрзано „заледи“ како индустријски тако и буквално.

Где је Србија у великој енергетској игри
У текућој глобалној игри Срби могу да представљају оазу руског утицаја од највећег значаја пре свега захваљујући географском положају као и вековним обостраним симпатијама два народа. Наша улога у глобалној енергетској утакмици може бити само делимична али нама сасвим довољна и шта више неопходна. Неопходна због економских интереса, као и због безбедности јер је руски гасовод продужена рука руске државе и ко год покуша да угрози територију на којој се он налази директно улази у проблеме са Русијом, а за такав „луксуз“ ће се данас мало ко определити.

Свима који претендују да воде озбиљну и одговорну политику треба да буде јасно да у новој глобалној геополитичкој утакмици Србија своје место треба да гради на што јачим и ближим везама са Русијом. Остаје само жал што слепа и заблудела српска врхушка не схвата да је ЕУ недосањани сан који ће се растопити и пре него што зора осване. Мудри државници каквих данас на српској политичкој сцени нема, политику своје државе и нације креирају гледајући најмање двадесетак година унапред - а не као што је у Србији случај од данас до сутра. Закамуфлирани својим пропалим идеологијама без алтернативе, неспособни да уоче и схвате светска кретања, похотни и алави, - грчевито се држе власти као полугe за остварење својих приватних пљачкашких интереса. Србија данас по сваку цену мора обезбедити транспортне руте за руске енергенте, понудити повољности да те енергетске жиле јужне Европе прођу баш кроз Србију – што ће осиромашеној Србији донети велике транзитне приходе. Ти гасоводи и нафтоводи ће за Србију уједно бити и својеврсни заштитници од светских силника и европских притисака.

Само таквим економско-интересним повезивањем са Русијом стећи ће се услови да неке нове генерације искористe све те повољности и свом народу поново врате државу и сада отете етнички српске просторе. То је и једини пут да се оконча ова злочиначка демократурa која је за само десетак година уништила и државу, и сва њена добра стваранa генерацијама.

Пише: Стефан Космајац

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->