Предходна страна

Позајмљени наслов - „Тим који добија не треба мењати“, лупи Цветковић и остаде жив

„Тим који добија не треба мењати“

Председник Владе Србије јавно хвали министре за њихов рад и учинак, односно јасно каже да тим који добија неће мењати. Како ствар стоји, ускоро неће ни бити потребе да се нешто мења јер тешко да ћемо на овакав начин сачувати државу и саму нацију, тако да неће бити ни тима а ни игре.

У даљој и ближој историји простор на коме је живео корпус српског народа су периодично потресале кризе које су углавном решаване на његову штету. Најновији догађаји уназад десетак година су показали да су велике силе зарад својих интереса разбиле СФРЈ, подржале и директно извршиле сецесију КиМ и дезинтегрисале Србију чиме су у пуној мери постали политички наследници става аустријског грофа Калаја, гувернера Босне, да на подручју Балкана треба формирати више мањих државица и кроз чију перманентно контролисану конфронтацију треба обезбедити контролу над Моравско-Вардарском долином односно пута између Европе и Азије.

Једна од таквих држава је и Србија према чијем народу су примењене све методе сатанизације у циљу стварања мржње и окривљавања за геноцид. Овоме су свакако допринели појединци и политичке групе – странке, које су се жудећи за влашћу својски упрегли у та кола. Оваква политика је на крају донела своје плодове. СФРЈ се у крви распала, а српски народ је од конститутивног у новонасталим државама постао национална мањина. Србија је једно време егзистирала као нефункционална заједница са Црном Гором и оптерећена двема покрајинама са изразито сепаратистичким амбицијама. Цела ситуација завршила се пучем, односно успостављањем тзв. демократско-проевропског режима који је на крају довео до распала те заједнице али и без САП КиМ које је након агресије НАТО-а и капитулације у Куманову окупирано, односно предато шиптарским сепаратистима. Разбијањем СФРЈ и СЦГ, САД, СР Немачка, Велика Британија и Ватикан су остварили своје интересе на Балкану а САД су осигурале не само политичко већ и војно присуство на Балкану путем своје војне базе „Бондстил“ на територији КиМ. Међутим, након пучистичког преузимања власти на улицама Београда а и других градова 2000. год. проевропске и евро-атлантски опредељене демократе су се смењивале на власти, а земља је тонула све дубље и дубље.

Без обзира што су тзв. демократске снаге у настојању да се дочепају власти имале веома велику финансијску помоћ из иностранства, након пуча 2000. год. од својих иностраних ментора су добили знатну неповратну финансијску помоћ, деблокаду средстава из доба власти Слободана Милошевића, стање се није значајније поправило. О томе речито говори анкета Светске банке за развој из 2006. год. у којој је само 9% анкетираних сматрало да се живи боље него пре осам година. Европска банка за обнову и развој, објавила је званични податак да је Србија у 2008. год. достигла 68% друштвеног бруто производа из 1989 год.

Према анализи Међународног монетарног фонда, почетком 2008. год. Спољни дуг Србије је износио 29,84 млрд. долара док је тај дуг 2000. год. у време пада социјализма износио 8,4 млрд. долара, што представља увећање од 350%, чиме смо уз потпуно уништење економије и продају осталих ресурса уведени у дужничко ропство. Ово је за последицу имало осиромашење највећег броја грађана, па ранија средња класа прелази у класу сиромашних, док сиромашни прелазе у беду са свим њеним атрибутима уз губитак социјалне сигурности. Долази до енормног повећања броја штрајкова и штрајкова глађу са драстичним самоосакаћењем и суицидом. Само у 2006/2007 год. у Београду је 48 лица умрло од глади и социјалне беде, док је број умрлих из ових разлога на територији Србије непознат.

Данак учинку ових проевропских влада свакако је платила и популација младих која је очекивала побољшања у смислу запослења, социјалне сигурности и професионалног усавршавања. Према истраживању незапослености а по методологији Међународне организације рада, незапосленост је у 2000. год. износила 12% и то у условима блокаде земље, изолације и рата, док је 2008. год. износила 21% што је увећање за 300.000 а да је 200.000 радника радило без икакве накнаде-плате. Према једном истраживању у доба владавине социјалиста (економска криза, изолација, рат, мобилизације, утицај опозиције и опозиционих медија) 34% младих је изразило жељу да напусте Србију, док је после смене те „диктатуре“ у сличној анкети, 64% младих желело да напусти Србију, уз додатак да се „никад више у њу не врати“.Овакав став младе популације произишао је из модела новог економског концепта-приватизације који су наметнули наши западни „пријатељи“,односно њихови економски експерти и политички стратези. Такав концепт представља пут у слободно тржиште и либералну економију уз брзу продају националног богатства ствараног генерацијама уназад, страним власницима сумњивог капитала у спрези са политиком. Овакав концепт, уз средства добијена донацијама и продајама којима је пуњен буџет (потрошња) је био супротан развоју материјалне основе друштва. То је довело до тзв. „дужничког ропства“, а опстанак тзв. „демократског“ концепта на власти је обезбеђиван подмићивањем грађана - бирачког тела разним по обичају касније изневереним обећањима или куповином социјалног мира додатним задуживањем. Када се распрода и ово мало што је преостало и приватизација престане да пуни буџет и уз постојећу презадуженост, будуће генерације ће се наћи пред озбиљним испитом како анулирати садашњи привид да су демократе и страни центри моћи донели економски прогрес.

Нашој политичкој „елити“ након сваких избора је првенствени циљ био подела привреде и непривреде, као и државне управе кроз потпуно спровођење свеобухватне партијске контроле рада. Како многи партијски кадрови потичу са маргине друштва, јасно је да су свесни јединствене прилике богаћења која им се стицајем околности указала и која неће дуго трајати, па се у раду првенствено руководе личним и партијским интересима, те нас не треба чудити степен корупције и незаконитог поступања. Сетимо се само разних афера и незаконитости у раду саме Скупштине Републике Србије. Ту свакако не заостају министри и други државни чиновници учесници у корупцији, намештању тендера за набавку одређених добара, фаворизовању страних фирми или урушавању правног система. Усвајање асоцијалних законских решења (Закон о раду) или оних којима се гуше основне слободе штампе и информисања (Закон о штампи-оцењен од европских институција као ригидан) изгласавају се класичном злоупотребом политичке трговине.

Све ово не би било могуће без подршке министара односно самог председника владе. Један од таквих је и Мирко Цветковић, актуелни председник Владе РС који је раније заузимао одређено место у политичком естаблишменту. Осамдесетих година био је консултант Светске банке, стручњак за економска питања у Рударском и Економском институту, консултант у консултантској кућу „Цес Мецон“.Од 2001. год. у влади Зорана Ђинђића био је заменик министра у министарству за привреду и приватизацију а 2003/2004 био је директор Агенције за приватизацију Републике Србије. Доласком Коштунице за председника владе, повлачи се и води агенцију за консалтинг. Са квоте ДС-а маја 2007. год. изабран је за министра финансија, а за председника владе јула 2008. год.

У периоду 10/12.12.2009. год. према наводима агенција „Фонет“ и „Бета“ Цветковић је изјавио да „Тим који побеђује не треба мењати“ и да је „врло задовољан радом министара“.Прва изјава се односи на извештај Државне ревизорске институције, која је контролом констатовала многе незаконитости у коришћењу текућег буџета од стране појединих министарстава, док се друга односи на могућу реконструкцију Владе због поменутих неправилности. Председник владе ово рече не трепнувши и оста жив.

А сада бих рекао нешто о досадашњем учинку „тима који побеђује“.
Председник владе а и проевропски и демократски опредељени естаблишмент су прећутно толерисали константан, веома озбиљан и утицајан притисак појединих невладиних организација на рад владе и појединих министарстава. Потпуна индоленција свих облика рада и манифестовања шиптарске сецесије на подручју Прешева, Бујановца и Медвеђе уз толерисање коришћења географског појма уместо службеног назива тога дела републике Србије. Остављање на милост и немилост српског живља на територијама БиХ, Хрватске, Македоније, Црне Горе и на територији КиМ уз здушно потпиривање међусобних политичких и других сукоба српских лидера и лидерчића по енклавама. Апсолутни и безусловни пристанак на сва понижења и уцене од стране хашког суда, појединих европских земаља као и земаља у непосредном окружењу. Немерљиви допринос вишеструком умножавању личности председника републике, односно његове трансформације у Председника владе, министра одбране, Председника скупштине, а такође и покушаја да се прогура поред министара економије и правде. Охрабривање и излажење у сусрет свим захтевима којим се на бази разговора са појединим политичким лидерима мимо знања и овлашћења Скупштине, федерализује и поцепа Србија на регионе, односно да се САП Војводини дају прерогативи државе. Потпуна слобода министру Млађану Динкићу да мешетари, уцењује, обмањује јавност, економски на штету Србије помаже бившим републикама СФРЈ као и шиптарима на КиМ у отуђењу имовине која им не припада. Да не говоримо о најновијем циркусу са Законом о амнестији, којим се војни бегунци који су да не би бранили земљу побегли у иностранство, лепо живели, стварали породице и иметак. Док су се ови други, одазивајући се на позив за одбрану земље, испуњавајући своје законске, уставне и моралне обавезе полагали и своје животе. Порука је сасвим јасна.

Као што је познато, аутор и предлагач тих законских решења која касније усваја или одбија скупштинска већина, је Влада Републике Србије. Између осталог, по Владином предлогу је усвојен Закон о информисању којим се штити лик и дело министра Млађана Динкића, а да је остало непознато ко је тај закон осмислио и текстуално написао (о министру Динкићу и његовој штеточинској делатности сам писао у чланку „Мала штеточина“).

Октобра месеца ове године је такође усвојен Закон о одликовањима, којом приликом је из листе утврђених одликовања изостављено највише одликовање српске војске, Карађорђева звезда а од медаља, Медаља Обилића. Поменутим Законом су од ордења установљени орден Републике Србије, орден Српске Заставе, Сретењски орден, Орден заслуга за државу, орден Белог орла са мачевима, орден Заслуга за одбрану и безбедност као и медаље за храброст, заслуге, заслуга за храброст и безбедност, као и споменице које се додељују поводом обележавања догађаја значајних за Републику Србију.

У сфери економије, ова Влада као и оне раније нема праве евиденције и податке о имовини предузећа и станарским правима у бившим републикама СФРЈ, већ само оно што је прикупљено до 1995. год. Иако се процењује да је вредност имовине српских фирми на територији Републике Хрватске у моменту распада СФРЈ била 1,8 млрд. Евра а републике Хрватске у Србији око 800 мил. Евра, скоро ништа није учињено за њен повраћај или накнаду, док су Словенци и Хрвати веома упорни у инсистирању на повратку свега што је њихово. Слична ситуација је и на КиМ, где је УНИМИК у последњих шест година продао 350 наших фирми за око 430 мил. Долара, док су у нашим дневним листовима објављивани спискови Шиптара са сумама које су им припале на име дивиденди од акција приватизованих српских фирми.

Захваљујући канцерогеној раширености корупције коју Влада очигледно не жели да сузбије, разни хрватски и словеначки тајкуни жаре и пале по нашој земљи и њеном тржишту, зарађујући на монополу енормне суме новца. Што се тиче капиталних инвестиција из области инфраструктуре, страни партнери захваљујући за њих намештеним тендерима нас бескрупулозно уцењују или понижавају у лице нам се подсмевајући да упркос досадашњим грађевинским референцама стеченим широм света, за изградњу неких објеката у Србији (мостови) немамо одговарајућу стручну радну снагу (аустријске компаније „Алпина“ и „Пор“ - изградња моста преко Саве у Београду) па оне доводе своје стручне раднике.

У овој ери приватизације-пљачке стране консултантске куће су похрлиле у Србију као место лаке и енормне зараде са необавезним исходом датих консултација.Тако је на пример конзорцијум консултантских кућа које је предводио „Ротшилд“ за ангажовање око ЈАТ-а наплатио скоро 1,2 мил. евра од којих је огроман део утрошен на зараде 38 особа, а дневнице појединаца су се кретале и до 2.500 евра. Према подацима Агенције за приватизацију, консултантске фирме олакшале су државну касу за више од 2,3 млрд. динара у периоду 2005/2008. год. Може се само замислити колико социјалних проблема, нових апарата у здравству, рада народних кухиња и помоћи Србима на КиМ се могло остварити тим новцем. Даља подсећања неадекватног рада не само ове, већ и претходних влада сматрам контрапродуктивним јер би се њиховим елаборирањем могла написати једна подебела књига или ко зна колико магистарских и докторских дисертација. Међутим, и поред свега морам да укажем не чланак у листу „Глас јавности“ од 18.10.2009 год. који се односи на дугорочну стратегију уништавања српске привреде, а у коме су наведени аргументи у прилог подршке настављању досадашње приватизације по неолибералном концепту

Чланак се односи на један скуп у Медија центру где су појединци у прилог досадашњег начина приватизације износили тезе типа да је „капитализам инхерентан људској природи“ и да „штетно је радовање што је капитализам у кризи“ - Горан Николић, Институт за економске студије. Друга порука са овог скупа се односи на бизоне и краве (да, да, на бизоне и краве), односно да „бизони нису имали газде па су изумрли, а краве су преживеле пошто су имале газде“ - Мирослав Прокопијевић, Центар за слободно тржиште. Трећи бисер потиче од Мијата Лакићевића, уредника у листу „Блиц“ који сматра да „људи код нас не желе да раде, историјат српске лењости сеже из живота у средњевековним задругама где су мушкарци радили само два месеца годишње". Да није у питању овакав еминентан скуп „умних“ теоретичара економских кретања у транзицији, човеку пада прва помисао како ли су ови ликови своја знања стицали или шта су конзумирали. Да није овако трагично,било би урнебесно смешно. Али, на жалост Влада, односно њен председник не само да подржавају већ и спроводе овакво схватање економије. Председник владе јавно хвали министре за њихов рад и учинак, односно тим који добија неће мењати. Како ствар стоји, ускоро неће бити ни потребе јер тешко да ћемо на овакав начин сачувати саму државу и нацију тако да неће бити ни тима а ни игре. 

Пише: Кактус

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->