Предходна страна

Књижевник Витомир Пушоњић о политичком и медијском језичком хулиганству које је створило и ствара амбијент за све остале врсте хулиганства

Језички хулигани

Откако су почели евро-интеграциони процеси на нашим просторима, свакодневно смо изложени урнисавању свега што смо не само били или још увек јесмо, што смо имали и још увек имамо, него и онога што чинимо да би смо се макар биолошки одржали.

Eвро-реформе су нас докусуриле политички, привредно и економски, душевно и психички, али нас још више деградира језички терор коме смо изложени од стране ''јавних средстава комуникације'' у рукама владиних и невладиних евро-организација, односно креатора Новог Светског Поретка који стоје иза њих. Узалуд вишестраначје којим смо се наводно ослободили од тито-комунистичког једноумља, када се све што је везано за Србе и српство и даље третира као ''мрачно и фашистичко наслеђе'' кога се треба не само ослободити, него га и у самој клици уништити.

Легије демократа, хуманитараца, људскоправаша и других евро-активиста, у циљу оживотворења евро-стандарда, хуле на моралне, историјске, духовне, и све остале друштвене вредности овог народа, стваране и чуване кроз векове. У ту сврху створили су и својеврстан речник, односно евро-фразеологију за етикетирање наводног ''зла'' на које се треба обрушити свом силом. По сваку цену га протерати из друштвеног живота, и сасвим га забранити. Позивање на српско историјско и духовно наслеђе називају ''митоманијом'', обликовање друштвеног живота на темељима тог наслеђа ''заосталошћу'' и ''примитивизмом'', чување изворних моралних вредности (без којих нема ни брака ни породице ни здравог друштва) ''конзервативизмом''. Србе који су се бранили у ратовима деведесетих третирају ''злочинцима'', оне који се данас бране од њих ''фашистима'', а и саму Цркву називају ''клерофашистичка'' ако се иоле усуди да макар и зуцне против изопачавања Божијих датости. С обзиром на њихову хулитељску острвљеност није искључено да ће и самог Бога прогласити ''фашистом'', јер се противи њиховим наказним, деструктивним и понижавајућим ''интеграцијама''.

Од фашизма су направили батину којом туку по мозгу, души, образу појединаца и народ у целини. Као да осим фашизма, зло није имало и друге видове, и код нас и у свету. Зар милиони убијених Руса у Стаљиновим чисткама нису жртве ''зла''? Зар то нису и стотине хиљада Срба ликвидираних комунистичким преким судовима, затворима, радним логорима попут Голог отока и другим видовима "борбе против класног непријатеља"? У којима су очеви, баш ових данашњих урлатора са власти имали значајну улогу. Јесу ли Американци некаква повлашћена виша раса кад им се Вијетнамци, Ирачани, Авганистанци и друге неизбројиве жртве њиховог хуманизма по свету не стављају на савест као злочин? Зар погинули и озрачени од осиромашеног уранијума просутог по Србији, такође нису жртве зла?

Као што им из неког разлога не сметају комунистички злочини, њиховој евро-заљубљености не сметају ни "добре намере Међународне заједнице" којима је растурана СФРЈ у циљу стварања неколико протектората на Балкану. Не сметају им ни понижавајући ултиматуми Србима и Србији, као ни клевете према којима је Србија наводни окупатор сопствених територија. То што строго централизованој Европи треба "регинализована" (раздробљена) а не целовита и јака Србија, за Евро-Србе је циљ који треба реализовати без размишљања и поговора, па се свака реч против тако очигледног парадокса, проглашава "говором мржње". При свему томе, не пада им на памет да помену како су управо наци-фашисти (којих се наводно гаде), први желели "Европу без граница". Разлика је једино у томе што би се том наци-фашистичком Унијом владало из Берлина, а овом владају уједињени евро-капиталисти из Брисела, где је опет Берлин главна карика.

Но језички терор Евро-Срба и њихови позиви на линч неистомишљеника (''фашиста''), достигли су врхунац у догађајима везаним за припрему тзв. "параде поноса", као и убиство несрећног француског младића, које је медијима послужило као разлог да удесетоструче своју дреку на ''хулигане''. Под ''хулиганима'', међутим, нису подразумевали само непосредне актере туче из које се изродио несрећан случај, већ такорећи све родољубиве Србе, уз ''ратне злочинце'' одавно уврштене у ''мрачне снаге'' које ометају наш "улазак у Европу". Под притиском ''невладиних организација'' и ''независних медија'' држава је заиста и покренула иницијативу за укидање родољубивих организација (чији су се неки чланови већ нашли у затвору), па чак и судско процесуирање неких листова и интернет-гласила, чије су и најумереније анализе у одбрану српских интереса проглашене за ''говор мржње''. Тако агилним реаговањем на дреку ових, у суштини минорних и од већине народа омражених група, држава се и сама, односно људи који су заузели њена управљачка места, претворила у највећу ''невладину организацију'' тј. локалну испоставу Светске владе у сенци. Али по свој прилици, не још садуго. 

Убиство несрећног Француза јесте хулигански чин, али ништа мање хулиганско није ни све оно што му је претходило. Ако је несрећан случај узроковала друштвена тензија која је тих дана снизила урачунљивост у понашању, онда одговорност пада и на оне који су ту тензију недељама и месецима пре тога изазивали. А то су ''невладине организације'' са својим агресивним настојањима око параде сексуалне изопачености коју су бестидно назвали ''парадом поноса'', медији који су им у томе давали безрезервну подршку и државни министри попут Марка Караџића, Ивице Дачића, који су заједно са председником Борисом Тадићем таквој гадости обезбеђивали финансијску и логистичку подршку. Чак отворено претећи жестоким полицијским обрачуном са свима који се тзв. ''паради поноса'' буду противили. Ако се поменута господа тим сексуалним девијацијама поносе, остатак нормалне и већинске Србије не да се тиме не поноси, већ се над таквим појавама згражава. Такво понашање није ништа друго него државни терор над сопственим народом уз агресивно настојање да се један од најстрашнијих содомских грехова озваничи као легитимно, ''мањинско право'', у земљи са хиљадугодишњом православном традицијом?

Зато се глагол ''хулити'' с много више разлога може приписати онима који би ''хулиганством'' да обележе свако противљење њиховим хулама на српско име, прошлост, традицију, територијалну целовитост, цркву, светосавље, достојанство и морал. Острашћени хулитељски однос владиних и невладиних организација у сваком нормалном Србину изазива исто оно осећање које је Владика Данило поводом Црногораца-потурица изразио речима:

Ако је антисрпска и антихришћанска пропаганда оног времена, чак и једног мирољубивог владику довела до стања беса, какво се то натприродно мирољубље и трпељивост очекује од савремених Срба после деценијског ''говора србомржње'', бесомучне хуле домаћих изрода и никоговића на све што овај народ представља, што му је свето и што жели да сачува? После свих страдања, неправди и злочина који од почетка деведесетих овом народу не престају да наносе ЕУ, НАТО, САД и њихови балкански помагачи, шта у Србима може произвести изјава нпр. сорош-историчара Николе Самарџића о Србима као ''биолошком отпаду'' кога треба ''трансформисати да не би загадио Европску Унију''? Или сорош-ударника Петра Луковића који у готово манијачким наступима србомржње не може да се суздржи а да не узвикне ''Одвратно ми је, одвратно ми је кад видим овај народ''. За који иначе не види други лек осим ''ефикасне употребе хидрогенске бомбе'' (пошто му НАТО-вске мале атомске, нису задовољиле перверзну страст). Није ли хула на српско национално и државно достојанство и овогодишња посета Џозефа Бајдена Београду, човека који је преко CNN-а својевремено булазнио да су Срби ''неписмени и дегенерисани, силоватељи, убице беба, касапи, агресори''? Зар је председник Борис Тадић очекивао да ће после отцепљења Косова (које само што није и формално признао), испоруке Радована Караџића Хашком трибуналу, убиства демонстранта Ранка Панића, такав његов потез као и улизичко осмехивање дотичном ''пријатељу из Америке'' проћи без гнева у народу, макар потиснутог? А по врх свега, хтео нам је приуштити и огавну ''параду поноса'', ради које је пар месеци раније напречац изгласан и такозвани ''Закон о дискриминацији'', као правно покриће за јавну демонстрацију такве накарадности и легитимисање хомосексуализма као ''природне сексуалне оријентације''?

Што је премного премного је, чак и од ''проевропске коалиције'' на власти који су се изгледа превише узнели у својој поданичкој улози и ево-атлантским интеграцијама!

Медијска евро-халабука, језичко хулиганство и убитачна друштвено-политичка свакодневница веома подсећају и на минуло доба титокомунизма, где су нас попут данашњих Евро-Срба и ''напредни другови'' уводили у ''најбољи друштвени поредак'' осмишљен Марксом, Енгелсом, Лењином и другим белосветским великанима. Комунистички списак "непријатеља народа и државе", није се исцрпљивао на немачким и италијанским окупаторима, већ се проширио и на "класне непријатеље'', међу које су уврштени сви што се нису желели одрећи вере, националности и наслеђа прошлости. Своје „ратне циљеве“ остваривали су несмањеном жестином још више у четрдесетогодишњем "миру" него што су то чинили у четворогодишњем рату. Срби су и тада били принуђени да слушају све најгоре о свему што их чини Србима, онемогућени да се чак и вербално супротставе толиким хулама, како их ''напредне снаге'' не би подвргавале својој тортури. Изгледа да и данашња комунистичко-демократска власт користи нама добро познате ричи песме „Ко друкчије каже, блебеће и лаже“…, проналазећи као и у титоизму сталне „унутрашње непријатеље“, само су методе пресије сходно времену разноврсније.

Пошто се Бог као "опијум за народ" није могао уклонити хапшењем, затвором, батинањем и ликвидацијом, као толики ''буржуји'', ''кулаци'' или ''непоштени интелектуалци'', на Њега су се обрушили школом, претвореном у ефикасно средство за изграђивање ''новог човека''. Социјалистичко образовањe и васпитање, коме сам и лично био изложен кроз основно, средње и факултетско образовање у СФРЈ, на трон је довело Тита и "највеће синове свих наших народа и народности", у које се морало веровати као у Бога и свеце. Учитељи, наставници и професори својски су се трудили да нам ''научним доказима'' што потпуније искорене ''застарели'' поглед на свет, наслеђен од очева и дедова, те уместо њега уграде онај напредни ''марксистичко-материјалистички''. Све са циљем да нас још као децу, од Срба православне вере претворе у пролетере високе дијалектичко-материјалистичке свести. У ту сврху служиле су хемија, физика, биологија и друге природне науке којима се доказивало да нисмо потомци Бога-Оца већ мајмуна-праоца, да у нама не постоји душа већ само низ физичко-хемијских процеса, да је Бог као творац света ''измишљотина примитивне свести'', јер постоји само материја која се створила некако сама од себе и почела еволуцијом да се развија. Друштвене науке су нас обавештавале да је целокупна историја до 1945. године представљала ''мрачну прошлост'' и да тек са победом комунистичке револуције отпочиње благостање ''бескласног друштва'', односно ''светла будућност'' у којој више неће бити експлоатације, ратова, насиља, глади, неправде.

А ствари су слично стајале и у граматици, која нам о језику није говорила ништа друго осим да се њиме ''најпотпуније исказују мисли и осећања'', због чега је језик ''најсавршеније средство споразумевања међу људима''. Подучавајући нас у ту сврху врстама речи и реченица, глаголским временима, облицима и функцијама падежа, што је свему давало научни ауторитет у који се верује без остатка. Учитељи су негирали она натприродна, такорећи чаробна својства језика, која су евентуално третирали као празноверице ''баба гатара'' и ''затуцаних попова''. Не само нама деци, него ни самим учитељима није било ни на крај памети да је језик нешто много веће, дубље и сложеније од пуког ''средства споразумевања'' и да поседује својства каква ниједна граматика не може описати нити научно систематизовати. Да је и у причама о индустријализацији као предуслову будућег ''срећног живота'', на делу најогавније језичко својство тј. идеолошко испирање мозга, нико нам тада није умео објаснити. Зато смо као сеоска деца нестрпљиво и ишчекивали ту индустријализовану будућност у којој ћемо сви живети у градовима на ''вишем нивоу људског напретка'', потпуно несвесни комунистичке језичке магије која нас је опчинила и завела. Хулећи на ''ситносопственичку свест'' сеоских домаћина, њихова ''превазиђена веровања, схватања и обичаје'' и истовремено хвалећи индустријски начин привређивања као нешто истински ''напредно'' што ће свима донети жељени берићет, комунистички учитељи су се и сами несвесно користили чаробним својствима језика, којима су се иначе подсмевали као непостојећим, измишљеним или назадним. Јер шта је друго хуљење, без обзира да ли је свесно или несвесно, ако не магијско својство језика којим се нечија зла намера претвара у деструктивну силу са потпуно реалним и видљивим разорним учинком? Као што се језиком молитве призивају божанске силе да нас заштите од зла, тако се и језиком хуле призива зло да се свом силом обруши на оно што се жели уништити. У велику разорну снагу хуле као деструктивног језичког својства, уверила нас је и комунистичка прошлост и евро-демократска садашњост.    

Али као што историчару ниси смео противуречити аргументима које ти је отац или ђед предочио као непосредни учесник тек минулог рата, тако се ни новоствореним језичким кованицама у сврху опсене и завођења маса, ниси смео супротстављати чак и када видиш да означавају сасвим супротне или чак непостојеће појаве. Иако самоуправљање у реалном животу није постојало, јер су све битне одлуке и директиве стизале ''одозго'', доводити ту реч под сумњу подразумевало је изопштавање из ''друштвене средине'' под опасном квалификацијом ''антисамоуправни елеменат'', што је најчешће повлачило и судску пресуду. Уместо ''самоуправљања'' данас постоји реч ''демократија'', у чију се светињу такође не дира, иако у реалном животу не постоји ''владавина народа'', већ само ''бриселске директиве одозго'' које се морају спроводити и по цену уличног крвопролића. Демократија је реч над речима, упркос чињеници што се воља народа не уважава чак ни када се опире гнусобама попут ''параде поноса'', а камо ли таквим зулумима попут лоповских ''приватизација предузећа'', ''регионализацији Србије'', ''независности Косова'' или ''сарадње са Хашким трибуналом''. Но бесрамном хуљењу на светиње попут цркве, православља, српства, постизао се друштвени углед, како у време самоуправљања тако и у доба евро-демократије.

Схвативши чаробну моћ језика, а још увек немајући тако савршена ''средства комуникације'' попут Б-92 или РТС-а, комунисти су створили државни орган који су назвали "АГИТПРОП". Што ће рећи, специјалну државну службу за агитацију и пропаганду, односно управљање народом путем језичког тоталитаризма. Њихово језичко насиље веома је подсећало на данашње евро-демократско и састојало се у не само неадекватној, већ сасвим изокренутој употреби језика. Голу диктатуру називали су ''самоуправљањем'', растурање традиционалног морала, привређивања и система вредности ''корачањем ка светлој будућности'', а притајену мржњу међу народима Југославије ''братством и јединством''. Но, опустела села и закоровљене њиве, пропаст индустријских гиганата, претварање сеоског становништва у пролетеризовану градску масу, на крају и крвави ратови међу ''братским народима'', показали су праве размере југо-комунистичког језичког хулиганства.

Зато је од врста реченица, глаголских времена и падежа далеко важније објашњавати људима ова невероватна својства језика, која нас уверавају да се језик нипошто не може сводити на пуко ''средство споразумевања''. Јер више него споразум, језиком се може остварити неспоразум. Њиме се може и увредити и обезвредити, пробудити вера или убити у појам. Језиком се може подстаћи на трезвеност, будност, размишљање и исто тако засенити, хипонотисати, завести. Не само појединци него и читав народ, у правцу спасења или самоуништења. Језиком се може бранити истина, али и лаж представити као највећа истина, створити али и растурити заједница, почев од брачне као најмање до националне као највеће. Језик је попут мотике којом се може произвести храна, али и убити човек. Које је од ових својстава језика употребљено, најчешће се сазна тек на крају. А што се тиче мисли и осећања, она се много савршеније преносе делом, која су далеко поузданија за споразумевање од језика. (поред истинског дела, реч ''волим те'' постаје сувишна).

Захваљујући напретку ''средстава масовне комуникације'' (заправо средстава масовне хипнозе) језик је током последњих деценија претворен у још савршеније средство за још већу манипулацију, па је уз остала својства постао најопасније савремено оружје за менталну окупацију широких народних маса и право губилиште за слободномислеће људе. А таква преимућства језика ''просперитетни Запад'' користи жешће него што су то чинили и комунисти. Напретком штампе и телевизије некадашњи саговорник је претворен у обичног слушаоца, лишеног могућности потпитања, контрааргумената, односно равноправног учествовања у споразумевању. Савремене демократије довеле су до савршенства оно што су комунисти само започели. Људима сведеним на бираче могуће је манипулисати преко предизборних обећања, која преко телевизије и штампе допиру до свих ушију у земљи. ''Средствима масовне комуникације'' језиком се постиже што никада у историји није могло – да се људи масовно опредељују за интересе непријатеља као за своје сопствене, уверени притом да су то учинили ''по слободној вољи''. Урнисање последњих остатака домаће привреде и пљачка народне имовине, захваљујући језичкој агресији медија такође се доживљава као нешто истински ново и напредно. Уместо живота у сувереној, територијално целовитој и на традиционалним вредностима успостављеној земљи, савременом Србину се смисао живота нуди у могућности путовања Европом без граница и било каквих препрека, осим новчаних. Од секса као нечега потпуно интимног и када је нормалан, направљено је јавно добро, да би се потом од оног извитопереног, наказног и богохулног, направило  "мањинско људско право" у коме се човек наводно остварује као ''нормалан''.

Језичко хулиганство сорошевске братије и њихових ментора са Запада, постаје све дрскије, безобразније и агресивније. Тензија коју она изазива у друштву највећи је кривац за неконтролисане испаде услед којих страдају и невини људи. А до када ћемо трпети овај евро-агитпроп и колико ће још невиних жртава због њега пострадати, то само Бог зна. Према свему реченом и много тога нереченом, сасвим је нормално да се човек, који је евро-реформама од запосленог претворен у незапослено, понижено и у сваком смислу обезличено лице од стрпљивог и мирољубивог преобрази у ратоборног и агресивног. А то сигурно знају и творци Новог Светског Поретка којима сметамо жељом да останемо нормални и своји на своме. Медијска агресија у популарисању "параде поноса"  није ни имала за циљ да помогне тим несрећницима, које никада нико у овој земљи није ни дирао, већ да се њихов недостатак злоупотреби у сврху разградње брака и породице, релативизовања изворног морала ради лакше манипулације и владања обезглављеним, дезоријентисаним и до хаоса доведеним масама.

Према томе, питање је ко је стварно убио несрећног Француза у овом изврнутом и злонамерном систему људских, божанских и друштвених вредности? Да ли само они који су непосредно извршили тај несумњиво хулигански чин, или они који већ десет година, попут потурчених Црногораца из Горског вијенца, хулом на све српско изазивају бес код обичног човека, те агитпроповском фразеологијом од ненормалног праве нормално, од невредног вредно, од лажног истинито. Зато би ваљало да ''проевропска коалиција'' на власти и сорошевска интелектуална клика као њен идеолошки суфлер, поставе себи неке границе и напокон схвате да конац када се превише затегне – пуца, што је сасвим у складу са законима физике. А за то пуцање, ако до њега дође, неће бити крив сам конац, већ онај који га је затезао.

Витомир Пушоњић

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->