Предходна страна

Француз са великим „Ф“, који је без устручавања критиковао нови глобални талас Бушових економско-империјалистичких ратова и супротстављао се немачком доминаторском национализму у оквиру ЕУ

Жан-Пјер Шевенман у Београду

Жан-Пјер Шевенман (Jean-Pierre Chevènement) рођен је 09. марта 1939 у француском градићу Белфорт на истоку Француске, недалеко од границе са Швајцарском. Један је од ретких политичара на француској политичкој сцени који се супротставио одлуци његове земље да призна независност Косова. Овај бивши министар одбране (1988–1991) и унутрашњих послова (1997–2000) био је један од главних противника распада Југославије, бомбардовања Србије, а потом и званичне политике према Србији.

Због неслагања са војним учешћем Француске у Заливском рату у Ираку, 1991. године, поднео је оставку са министарске функције. Две године касније раскинуо је са Социјалистичком партијом, чији је један од оснивача, због неслагања са Уговором из Мастрихта, оснивачким актом ЕУ, и основао Републикански и грађански покрет, чији је данас почасни председник.

Ко је заправо Жан-Пјер Шевенман?

Поред мање или више безначајних бриселских намесника који као муве зује у круг по Србији, ових дана у отаџбину стижу и нека истински велика имена. Уз звуке "увертире 1812" стићи ће у Београд руски председник, а у скромнију посету месеца октобра долази и једна од истински значајних фигура француске политике.

Ко је Жан Пјер Шевенман, Француз који ће бити присутан на овогодишњем сајму књига у Београду и кога ће 29. октобра увече угостити Коларчев Народни Универзитет у Београду, у организацији Фонда "Слободан Јовановић"?

У најбољој традицији француског социјалног и националног модела, бивши француски министар одбране и министар полиције, један је од ретких који су деценијама остајали доследни својим идејама и веровањима. Насупрот онима који национал-социјализам везују само за Адолфа Хитлера, Жан Пјер Шевенман, као и тзв. "деголисти са левице", у доктрини споја "идеја левице са ванпартијском отаџбином" (социјални деголизам шездесетих година прошлога века: Рене Капитен, Филип де Сан Робер, Кристијан Перу, Пол Мари де ла Горс и др…) знали су да је ова доктрина, у случају да је не заступа неки лудак, једна од најозбиљнијих у реализацији националне идеје спојене са социјалном правдом.

Француски појам нације није биолошки појам, већ је од времена Капесијанских краљева политички појам, а поред беџева, капа, труба и других "феномена", један од првих знакова бриге за своју нацију, односно суштински "ноумен" јесте управо нахранити је довољно и праведно. За разлику од Де Гола који је себе називао "националним човеком центра", одбијајући упорно придев "десно" који су му надевали француски троцкисти, Шевенман за себе већ деценијама јасно говори да је национални левичар који поштује деголистичке идеје и вредности устава пете Републике. То уједно значи да је борац против "режима партија", који је оличавала француска четврта Република до 1958. године, и који оличава данашња Србија. Али, мало ко зна да је Жан Пјер Шевенман и аутор једног рада о француском политичком писцу Морису Баресу, познатом по свом супротстављању немачком доминаторском национализму.

Шевенман је био члан патриотског покрета Филипа Русијона "Отаџбина и развој" (Патрие ет Прогрес). Управо у деголистичком духу, он је творац синтагме "америчка левица", коју, као и "англосаксонску социјалдемократију" годинама напада као издајице сваког правог социјализма. Како је било могуће да англосаксонски "социјалисти" новог глобалног таласа доследно следе све Бушове економске империјалне ратове и да у томе не виде никакву противречност? У овој критици Шевенман је свакако у праву.

Трагедија српских историјских умних људи била је управо та што су у већини случајева остали заслепљени енглеским елегантним парламентаризмом једнога доба, док, заправо, нису сагледали куда води утилитаризам једне много дубље историјске традиције. Идеја протестантског нужног богаћења, наглашеног индивидуализма, и старе теорије о предестинираној неједнакости људи која се, упркос индустријској револуцији у пракси није изгубила, у својој вулгарној ратно-освајачкој варијанти пост-викторијанског доба пружила се до модерног глобалистичког времена, унучета теорије Џереми Бентама, стварајући данашњи симулакрум и карикатуру социјализма.

За Шевенмана, који је као и сви Французи ипак изникао из континенталне Русоистичке традиције, и који је, дакле, типични представник француског социјалног модела, овакав тип искључиво финансијско-индивидуалистичке демократије, у којој свако друго људско, политичко, морално и интелектуално право пада испод финансијског права и подређено је њему, представља, наравно, само вампирску сенку левице.

Насупрот томе, Жан Пјер Шевенман оснивач је Центра под називом "ЦЕРЕС", односно установе која се бави истраживањем  социјализма и социјалних процеса. На претходним изборима у Француској, Шевенман је јасно подржао Сеголен Ројал, пишући јој у кампањи политичке и геополитичке говоре, у тренутку када су, на велику срећу, почели да је напуштају опортунисти типа Бернара Кушнера. За Кушнера је Шевенман дао кратку дефиницију: "Он носи униформу тоталитарне глобално-полицијске мисли ...са дуплом поставом изнутра. Направио је трагедије свуда где се нашао, а посебно на Косову."

Шевенман је републиканац и данас руководи републиканским и грађанским покретом "МРЦ". Ово опет може да збуни само оне који грађанско одвајају од националног, као што је то случај у данашњој Србији, будући да француски модел, модел старе политички схваћене нације (настале из неколико раса и неколико конфесија), овакву поделу у политици и политичкој борби одавно сматра бесмисленом.

Познавање Србије и русофилство
Као и сваки образовани Француз, Жан Пјер Шевенман врло добро познаје историју Србије. Он, наравно, нема ништа заједничко са "бриселским ларвама" које нам се сваки дан легу по држави, издајући различита наређења, прескрипције, савете, похвале и казне, а при том не знајући ништа о земљи у којој су. Ти "чиновници сивих одела", како их у својој књизи "Крик који тера зле духове" назива Доминик де Вилпен, код Шевенмана изазивају презир, као и шеф кројачке фабрике у Бриселу који је у истом штофу сашио одела и северњацима и јужњацима, а затим им наредио да их сви облаче на исти начин и да му се захвале на истом језику. Шевенман отворено тврди да је борац против таквог модела Европе, односно његова борба сврстава се у деголистичку или можда чак Тиријарову (а много раније још стару Лајбницову) идеју Европе у специфичностима и својственостима, односно, у идеју "уједињене Европе народа и нација".

Жан Пјер Шевенман познат је и као неко ко је дигао јак глас против бомбардовања Србије, а још деведесетих година прошлога века, као министар полиције у Паризу, давао нам је велико обезбеђење штитећи српску цркву "Свети Сава", од напада екстремиста и осветника. У току рата на простору бивше Југославије, као и у току суђења Слободану Милошевићу, био је у Француској жестоко нападан и оптуживан да је бранилац Срба, иако се он у ствари само држао по страни од бучног оркестра лобистичких оптужби и руље која је на читаву Србију бацала камење. Посебно га је нападао Бернард Анри Леви, називајући га погрдно: "Че из Белфорда" и "проруски, просовјетски и просрпски агент". Као одговор Бернару Левију, Шевенман је поручио да овај представља "сушто оличење глобалистичког капитализма и да игра улогу добро плаћеног, али само ситног телеграфисте глобалног Царства".

Вероватно није ни потребно додати да је Шевенман борац против идеологије и слике света НАТО-а, будући да овакво опредељење спада у сам деголистички аксиом. Жан Пјер Шевенман писао је и предговор за књигу Јиргена Елзасера "Како је Џихад стигао у Европу" (изд. Xениа), о америчкој утилитарној злоупотреби исламиста широм планете.

Слобода је у оставци, а не у ћутању
Шевенман је један од ретких политичара запада који је умео да поднесе оставку у тренутку када се није слагао са политиком земље коју је представљао. Као француски министар одбране, одступио је онда када је Француска узела учешће у првом рату у заливу, оштро се супротстављајући овој интервенцији. Остао је упамћен по реченици коју је тада изговорио: "Ако си министар који се не слаже са политиком своје државе, мораш или да демисионираш, или да умукнеш". У најбољој традицији француске политичке слободе, изабрао је прво.

Можда је добро да Србија у којој се тако нешто већ дуго није догодило, где се из фотеља трома тела муком извлаче тек када народ узме раље у руке и припрети гурањем у блатњави јарак, види да постоји и овакво схватање политике. Код нас се бивши политичари и страначки функционери најчешће пошаљу у дипломатију, како би се за неколико година охладио народни гнев и како би дошло до заборава њихових корупција (изузетке подразумевамо). Обичан свет, на жалост, такве Минхаузене, касније често мора да ословљава са "екселенцијо".

Жан Пјер Шевенман, можда последњи аутентични француски национални левичар пост-Де Головог доба, нема ниједну финансијску мрљу на савести, нити се у својој каријери превртао из партије у партију. Данас он пише књиге, проучава идеје социјалне правде којих се ниједан прави наследник француске историје није одрекао, одговара оштро и шаљиво сваком противнику и сасвим слободно, без заштите и пратње, шета Булоњском шумом.

Пише: Мила Алечковић Николић

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->