Предходна страна

Књижевник Витомир Пушоњић о српским заблудама, несвесности, али и интересним и програмским циљевима, српске владајуће „елите“

Еврољубље и родољубље

Данашња подела на еврољубе и родољубе, хтели ми њу признати или не, идентична је некадашњој подели на четнике и партизане, или много давнијој подели на Србе-хришћане и Србе-потурице, односно Србе-православце и Србе-унијате (потоње Хрвате). Данашњи еврољуби, као и некадашњи комунисти, односно потурице и унијати, показали су се једнако деструктивним по укупно српско биће.

Пад вишедеценијске комунистичке диктатуре, крајем осамдесетих година прошлог века, сви смо једва дочекали да би смо се ослободили зала комунистичког идеолошког, полицијског и бирократског тоталитаризма. Лаж ''братства и јединства'' била нам је свима дозлогрдила. Како Србима који су због ње највише пропатили, јер су им у име ''братства и јединства'' распарчаване територије, уништавана црква, разграђиван национални идентитет, тако и Хрватима, Словенцима и Шиптарима, иако су они баш на антисрпским крилима ''братства и јединства'' реализовали своје ''тисућљећне снове''. Оне снове које нису могли чак ни у своје златно геноцидно доба за време Хитлерове, Аустроугарске или Турске окупације.

Природа Лажи једноставно је таква - подсвесно је мрзи чак и онај коме доноси корист. Предуго су се, наиме, народи и народности Југославије ''трпели у слози'' (како то у једној својој поспрдној песми рекоше Рокери с Мораву) па смо с радошћу дочекали тренутак када смо, ослобођени ''братственојединственичких'' стега, напокон могли да олакшамо души и проговоримо о свему о чему се педесет година ћутало. Зато смо се ваљда ми Срби и обрадовали романима Данка Поповића, Обрена Јовића, Момчила Селића, позног Ћосића, па и раног Вука Драшковића, као и другим делима дисидентске и псеудодисидентске литературе која су разобличавала комунистичке лажи. Обелодањивала скриване истине о усташким и ознашким злочинима над Србима, на конкретним примерима доказивала тоталитарни, подмукли и антисрпски карактер титокомунистичке апаратуре и сл. Веровало се да ће откривање ових и других истина довести до народног освешћивања и враћања заборављеним духовним темељима са којих ће отпочети истинска национална обнова на свим пољима живота. А пошто се ''демократски Запад'' гнушао тоталитаризма ''комунистичког Истока'', оберучке је дочекана и његова несебична помоћ ''демократским процесима'' у бившим земљама Источног блока, која се подударала са распадима СССР-а, Чехословачке, Југославије и националним осамостаљењима земаља из којих су се те интернационалне творевине састојале.

Тако су са распадом Југославије и Срби били убеђени да ће им ''западна демократија'', која је наспрам комунизма у то време доживљавана као сушто оличење слободе, права и правде, омогућити да у свом националном бићу обнове, препороде и поврате све оно што им је тоталитарни комунизам ускраћивао, забрањивао или потпуно уништавао. Очекивало се да ће нас ''историјски савезници'' из оба светска рата подржати на путу националне обнове, и да је ''демократски вишепартијски систем'', који се уз њихову директну или индиректну помоћ успостављао, бити основни предуслов тог народног препорода. Тих дана је рецимо Вук Драшковић, оснивач и вођа Српског покрета обнове, новинару ''Вашингтон поста'' дао овакву изјаву: ''Хоћемо Велику Србију коју ће створити њена демократија, економија, култура, духовност, стандард и квалитет живота''. Но Драшковићева идеја о Великој (заправо етничкој) Србији, која ће се остварити уз помоћ ''демократије'' и ''историјских савезника'' са Запада, идеју коју је делио и већи део тадашње српске интелигенције, врло брзо се показала као најтежа заблуда.

Јер испоставило се да ''евроатлантски Запад'' није рушио комунизам из саосећања са народима потлаченим њиме, нити што се као ''слободарски и правдољубив'' наводно гнушао комунистичког тоталитаризма (коме је на гори и перфиднији начин и сам прибегао). Чинио је то само зато што никада није ни престајао да сања свој ''тисућљећни сан'' о ''Продору на Исток'', о коме су кроз читаву западноевропску историју сањали и крсташи, језуити, колонизатори, императори, нацисти. Зарад испуњења тог неусахлог освајачког сна, ''западне демократије'' су почетком ХХ века подржавале и комунизам, чији им тоталитаризам није сметао када је требало рушити монархије Истока. А пошто је након вишедеценијског терора по тим земљама збрисао њихова племства, краљеве и цареве, дошло је време да и сам комунизам буде уклоњен, наводно због недопустивог ''тоталитаризма''. Поред пружања уточишта совјетским и другим дисидентима и величања њихове жртве (али не због дисидената самих, већ својих освајачких интереса), рушења Берлинског зида и растурања Варшавског пакта, ...''демократски Запад'' је ради ''Продора на Исток'' завађао и народе по Балкану. Испоставило се - да би их по окончању ратова, из југокомунистичког постепено превео у ново, евроатлантско ''братство и јединство'', наравно уколико задовоље новоуспостављене критеријуме ''морално-политичке подобности'' на глобалном нивоу.

Као и ранијим германско-католичким и нацистичким, тако су се и новим, евро-демократским походима Запада на Исток, Срби указали као препрека, а да тога у почетку ни сами нису били свесни. Стога је запад је бесомучно растурао СФРЈ као ''последњи бастион комунизма у Европи'' у којој су наводним ''великосрпством'' гушена права Хрвата, Словенаца и Шиптара на ''националну самобитност'', иако је у току вишедеценијске комунистичке диктатуре најугроженија била управо ''српска самобитност''. Сви знамо да се ''српство'' у Титово доба није смело ни помињати, камоли ''великосрпство'', док се још у оно време на шиптарска дивљања по Косову комунистичка власт није ни обазирала, а Хрватима је чак дозвољавала и усташолике манифестације попут ''Хрватског прољећа'' почетком седамдесетих.

У својој селективној мржњи према „комунизму“, а сасвим целовитој према српству, ''демократски Запад'' је као највећу светињу узео републичке и покрајинске границе унутар СФРЈ, иако се баш у њима најочигледније испољавао диктаторски карактер наводно ''омраженог комунизма''. Створене не према етничким и историјским, већ идеолошким критеријумима, тим су границама Срби остављени без огромних територија насељених искључиво српским становништвом, док је више од трећине српског живља остало ван граница административне републике Србије, због чега су распадом СФРЈ и постали мета убијања и прогона од стране ''братских народа''. А сам покушај Срба да се томе супротставе, од стране ''демократског Запада'' прерушеног у ''Међународну заједницу'' проглашен је ''злочиначким насртајем'' на ''туђу'' територију и становништво. Насупрот словеначком, хрватском, ''бошњачком'' и шиптарском, српско родољубље проглашава се злом већим, не само од урушеног комунизма, него и од некадашњег фашизма и нацизма, док се браниоци српства, без обзира на њихова стварна дела, сви одреда проглашавају ''ратним злочинцима''. Због свега тога ''демократски Запад'' напада Србе и ''братским народима'', ватреном политичком пропагандом, економским санкцијама, на крају и оружаном силом помаже да од Срба отму оно што никада није било њихово. Духовно и биолошки угрожени толиким ''мирољубљем и човекољубљем демократског Запада'' и његових балканских помагача, који су (да ли случајно?!) то били и Аустроугарској и Хитлеру, Србима је, као и увек у историји, једини излаз био у јединственој и снажној оружаној одбрани. Истој, какву су у Првом светском рату пружили Аустроугарској, а какву су ''демократском Западу'' у новије доба успешно пружили Вијетнам или Ирак.

И уместо да нас ово ново, а по свему старо непријатељство Запада, уједини као народ и пофронти у јединствену линију одбране, оно је послужило као основ за наше нове, а по свему такође старе поделе. Не само да смо се исцепкали на безбројне и међусобно завађене партије, већ се на основу личног односа према непријатељском насртају ''демократског Запада" на нашу кућу, по сред саме куће отворио фронт непомирљивих еврољуба против родољуба. Слично послератним комунистима заљубљеним у "пролетерски интернационализам" на уштрб српског бића, цркве, језика, историје, предања, територије и људства, велики број савремених Срба, заљубљених у евро-америчке "интеграционе процесе", постали су спремни да на овим просторима ископају и саму клицу из које су никли, не би ли уместо српске успоставили ''европску Србију''. Европски интернационализам за њих је сам по себи нешто људско, чак и када им затире сународнике, док је национализам најопакије зло и када брани голи живот.

Вођени овом наопаком свешћу, ''демократски процеси'' давали су замах новим поделама, које су после 2000.-те године превазишле и оне што су нас урнисавале од 1941. па надаље. Евросрби, Другосрби или како већ себе називају људи који говоре српски, а воле и размишљају европски, свесно или несвесно, тајно или отворено, због високог профита или ''високе европске свести'', али у свим тим случајевима једнако дрско, упорно и изазивачки загуљено, чине све што могу у корист оних који би да нас као нацију униште. То јест као православних Срба, као слободног, самосталног и са свим околним и европским народима равноправног народа. У наступима егзалтираног еврољубља освајачи са Запада изгледају им као доброжелећи миротворци, утемељивачи Евросрбије која неће имати алтернативу ни у чему личном и свом. Нужно је, по њима, ропски се препустити западним освајачима као истинским хуманистима, јер за сва зла која су нам у протеклих двадесет година чинили и још увек чине, криви су пре свега ''сами Срби''. Понајвише они родољубиви, јер су најупорнији у настојањима да се одбране од "добра'' које нам евро-хуманисти желе.

Утаборени по владиним и невладиним организацијама, али и мимо њих, толики еврољуби све гласније и страсније јуришају на српску душу, достојанство и морал, клевећући родољубе и по домаћим и по страним медијима, отворено ликујући над сваким злом које би их на њихову иницијативу снашло. Ништа српско, по њима, нити је ваљало нити ваља нити може ваљати. Ни ''митоманска'' прошлост, ни аутентична православна духовност, ни усмена ни писана књижевност. Мрска им је епика, таман колико и Његошеви, Ракићеви или Шантићеви стихови, нарочито такви попут "Мене све ране мога рода боле" или "Сунце туђег неба неће нас гријат ко што грије наше". Јер српске еврољубе ничије ране не боле, осим туђинске. Ни ране од уранијумских евро-бомби од којих им сународници и данас обољевају од рака. Нису их болеле ни избегличке колоне из Крајине и Косова, као што их ни данас не боле масе обесхлебљених, обесправљених и на све начине понижених Срба. Али их зато ''све ране туђег рода боле'' и то жестоко, чак и када су нанете најљућим српским непријатељима, попут кољача Насера Орића, такозваним ''сребреничким жртвама''. Боле их и онда када су те ''жртве'' преувеличане до апсурда или потпуно измишљене, као у случајевима ''Маркала'' и ''Рачка''. А и оне их ''боле'' само зато, што се због њих може пљувати по Србима, иначе не би.

На било који начин изражено српско родољубље, језуитски хладно проглашавају нацизмом, фашизамом, расизмом, шовинизмом, поистовећујући га са свим могућим деструктивним идеолошким доктринама насталим баш у Западној Европи, нипошто у Србији. Не смета им ниједан евро-амерички зулум, ни у свету ни код нас, али им смета и најситнија ситница ако није по мери евро-стандарда (заправо господара Новог светског поретка). Чежња за безвизном Европом њима је разлог над разлозима да се ''сарађује са Хагом'', призна ''независност Косова'' и пристаје на све могуће уцене и понижења. Не виде ништа спорно у испоруци толиких Срба освајачком суду (који се крије иза назива ''Међународни трибунал''), јер су се самим чином брањења своје земље од хрватске и муслиманске агресије, шиптарског сепаратизма, наводно огрешили о ''обичаје рата'' и ''међународно право''. А шта подразумевају такви ''обичаји'' и да ли су они уопште могући (пошто рат сам собом представља крвопролиће и хаос), никада никоме нису објаснили. Нису објаснили ни зашто своје освајачке интересе, ''западне демократије'' називају ''међународним правом'', када је свакој будали јасно да се ради о ''праву јачега''. Дакле истом оном којим се користио и Хитлер, који бар није био толики лицемер да се крије иза хуманистичких кованица и парола. Таква објашњења српски еврољуби не сматрају неопходним, обзиром да све одлуке Брисела и Вашингтона за њих имају статус математичких аксиома тј. ''истине'' које се не доказују. Сместили би они у Хаг и Обилића и Карађорђа и Гаврила Принципа да су живи, пошто ионако грдну муку муче како да их и као мртве омаловаже и заувек истисну из српског памћења.

Љубав према човеку као биолошком, а нипошто и духовном бићу, еврољубима даје моралну снагу да хистерично оцрњују све који не желе да "продају веру за вечеру". Јер еврољуби ни себе не доживљавају као ишта више од биолошког потрошачког живинчета, те осим задовољења потрошачких хирова и страсти, живот други смисао нити има нити треба да има. Зато им сви који тврде или животом доказују супротно, па макар били људи најузвишенијег духа и најплеменитијег карактера, изгледају као ''фашисти''. Значење ''фашизма'' они су проширили на све што макар за милиметар одскаче од голе биологије.

Њихови панични апели да окренемо леђа српској историји и аутентичној баштини, не говори о превазиђености нашег укупног наслеђа, колико о њиховом страху од симболичких значења које то у себи садржи. Наслеђе и његовог животворног утицаја на саплеменике, против чега немају ниједно оружје. Зато и прибегавају лажирању историје путем сорошевских научних симпозијума где се академски суптилно и крајње подло преиначују чак и голим оком видљива факта. ''Реформисању'' школских програма или увелико одомаћеном медијском етикетирању, омаловажавању и клеветању. Узнемиравају их историјске чињенице које их речито подсећају да можда нису оно што о себи мисле – напредни и цивилизовани хуманисти - већ нешто попут потурица и других одрода, који су ''заробили себе у туђина'', како рече Његош. Од њихових евро-реформи нису поштеђене ни српске школе, универзитети, културне институције, чак ни црква Нове генерације треба ''заштитити'' од свега што је претекло турска, латинска, германска, енглеска, комунистичка духовна насиља, како би у новосветски капиталистички интернационализам Срби ушли, не као самосвојна нација, већ обезличена потрошачка маса. Чак и "Ужу Србију" без покрајина, Уједињена Европа види као опасну великосрпску целину, те је њено законско распарчавање путем такозване ''регионализације'' велика шанса да се покаже високa свeст еврољубља, у бескомпромисном дробљењу последњих упоришта родољубља. Свеукупним евро-реформама, уместо куће у којој се народ и материјално и духовно слободно остварује, савремена српска држава постала је захваљујући еврољубима највећи непријатељ свог народа. Али и свих његових самобитности, писаних и неписаних правила, проистеклих из крвних и духовних датости, које се не могу мењати као доњи веш. Попут ''пролетерских интернационалиста'' који су се Титу клањали као богу, а у име ''комунистичких идеала'' по Србији сатирали све што је чини Србијом. Тако су данас, и ''европски интернационалисти'' од Европе направили култ, коме приносе на жртву културна, верска и имовинска добра сопственог народа.

Као што је социјалистичка држава озаконила отимачину личне и приватне својине да би је претворила у ''друштвену'' и еврољуби изгласавају законску регулативу којом се имовина широких народних маса претвара у приватну својину евро-капиталиста. Све у име народа, а против народа, како онда тако и данас, па се чак ни ''људска права'' не односе на већинске Србе, него на стране и настране ''мањине''.

Може се ипак сматрати недостатком српског родољубља што се у ослањању на историјско предање, сводило углавном на прослављање великих националних прегалаца, који су градили и изграђено бранили, чак и по цену живота. Док су велики и мали изроди, изјелице и никоговићи, који су ради привилегија или чисто анималних потреба ишли на руку свим историјским непријатељима, прошли готово неопажено. Не треба у том смислу занемарити ни велики број, народски речено - лаковерних аветиња - међу којима су многи били честити људи, али су се олако препуштали ''напредним идејама'' или ''пријатељској помоћи савезника'', те тиме често и несвесно, чинили све што непријатељ тражи. Да смо у довољној мери обраћали пажњу и на ове појаве и групације, те их на време предупређивали, и данашњи непријатељи би сигурно остали ускраћени за толики број еврољуба у нашим редовима. Док смо се као народ поистовећивали искључиво са подвизима Лазара, Обилића, Марка Краљевића, нисмо се обазирали на ''проклете душе'', како их је назвао Његош, које ''на комаде раздробише царство''. Односно, језиком данашњих еврољуба речено ''извршише сами територијалну регионализацију српске царевине'', што је освајачима са Запада добродошло, као олакшавајућа околност.

Све у свему, данашња подела на родољубе и еврољубе, хтели ми њу признати или не, идентична је некадашњој подели на четнике и партизане, или много давнијој подели на Србе-хришћане и Србе-потурице, односно Србе-православце и Србе-унијате (потоње Хрвате). И данашњи еврољуби, као и некадашњи комунисти, односно потурице и унијати, показали су се једнако деструктивним по укупно српско биће. Слично Ајтматовљевом „манкурту“, бићу разореног идентитета и уништеног памћења, који одапиње стрелу у рођену мајку да га не би подсећала на то ко је и чији је. Они су ударили на клицу из које су никли, ударили на све што их је родило, верујући да се баш тиме доказује ''напредност'' и достиже ''виши цивилизацијски ниво''.

Морамо зато признати себи да поред јуначке крви, из које се рађају Немањићи, Хребељановићи, Обилићи, Мишићи, Михаиловићи и Тепићи, има у нама и оне каиновске, проклете, из које ничу Бранковићи, Дрљевићи, Ђукановићи, Луковићи, Кандићке, Пешићке и Јовановићи. Добро је зато подсећати се не само славне, него и неславне прошлости, не бисмо ли напокон разумели сами себе и превазишли тај дубински унутрашњи раскол унутар српства, који са сваком душманском инвазијом васкрсава у облику нових политичких и друштвених подела, те уместо да се обрачунавамо са самим душманима, ми се истребљујемо између себе.

Добро је подсећати се свега тога, пошто је веома танка и сама граница која раздваја савремено родољубље од еврољубља, тако да ни онај коме се данас чини да је потпуно утемељен у српском корену и бићу, не може бити сасвим сигуран да се сутра, под притиском ко зна каквих околности, неће преметнути у еврољуба. О чему нам речито говори пример Томислава Николића и Александра Вучића, доскорашњих ''радикалних Срба'' а садашњих ''евроентузијаста''. Обзиром на све жешће евро-притиске на Србе и Србију, није искључено да ће се слични ''ентузијасти'' све више појављивати међу родољубима, поготово што и без тога међу њима има приличан број искрених поклоника Еврокулта. Нису се, наиме, ни и у стара времена турчили искључиво ''плахи и лакоми'', прелазили су у потурице и људи јуначког соја, о чему сведочи и Вук Караџић, који у својим списима наводи пример одважног шумадијског младића који се потурчио из ината селу, те се у турској армији прославио као знаменити војсковођа. И у штабу ђенерала Драже Михаиловића било је убеђених марксиста и левичара, духа и расположења веома налик комунистичком. А не треба губити из вида ни пример „великог Србина“ Вука Драшковића од чијег ''равногорства'' и ''демократског великосрпства'' почетком деведесетих остаде само голо еврољубље, које се чак проширило и у натољубље.

Мада се веома ретко дешава, али можда је ипак могућ, и преображај Савла у Павла, у конкретном случају еврољубља у родољубље. Било би заиста лепо када би српски еврољуби, као и сви другољуби, научили нешто из историје и разумели да је љубав према роду изнад сваког другољубља. Тада би нас мимоишле све оне пошасти, које су у међусобним обрачунима сналазиле партизане и четнике. Ко не би опростио, на пример, Теофилу Панчићу све оне антисрпске ''чашице отрова'' (како је неко назвао његове колумне по ''Времену'' и ''Пешчанику''), када би се он досетио овако једноставне истине, па окренуо своје перо против оних који му упропаштавају народ. Народ коме припада, с којим живи и који га, упркос свему што о њему говори и пише, ипак трпи (мада неизвесно докле). Али као што су Срби-католици постали Хрвати тј. ''већи католици од Папе'', као што су Срби-потурице постали ''Бошњаци'' тј. ''већи Турци од Турака'', као што су у бившој Југославији српски комунисти били једини искрени комунисти, те су закључно са Милошевићем, Југославију једини бранили до последњег даха, изгледа ми да ће се и српски еврољуби показати као најискренији еврољуби у Европској Унији. Мислим, бар према српској традицији, радиће ће они на штету свега српског, и остати верни њеној утопији и када је други буду напуштали главом без обзира. Све је то толико антисрпски и у неком парадоксалном смислу - типично српски.

А где би нам само крај био да смо сву ту снагу утрошили на зидање сопствене куће на сопственим темељима, уместо што смо је свесно или несвесно траћили на којекакве братсвенојединственичке утопије и интернационалистичке вавилонске куле, за које се пре или касније увек испостављало да су зидане на песку.

Витомир Пушоњић

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->