Предходна страна

Дуг држава бивше СФР Југославије већи од 133 милијарди евра односно око 185 милијарде $

Како су нас опљачкали

( Први део )

Без претензија да овом приликом улазим у политичко-националне, па и верске разлоге разбијања СФР Југославије, којих је неоспорно било, желим да вам на практичном примеру покаже стварне, и главе разлоге за њено разбијање. Коме је разбијање Југославије требало, ко је ту профитирао, а ко остао опљачкан - закључите сами.

Бивша Југославија у тренутку распада дуговала је око 16 милијарди долара или ради лакшег рачунања ако то по данашњем курсу прерачунамо око 11,5 милијарди евра. После 17 година од распада, крајем 2008 године државе, чланице бивше југословенске федерације дуговале су укупно 117,3 милијарди евра, а по незваничним подацима почетком јула ове године дугују фрапантних 133 милијарде евра. Кажем фрапантних јер је ово државни дуг, коме треба додати још бар исто толики, настао задуживањем предузећa код банака у иностранству, али и самих грађана код опет иностраних банака које послују на овим просторима.

Тада те 1990-те, Влада СФР Југославије коју је водио Анте Марковић, није могла да добије нове кредите, јер су страни повериоци као ММФ и СБ процењивали да је Југославија презадужена. Када тих 16 милијарди $ упоредите са данашњим степеном задужености цела ствар изгледа невероватна. Поставља се питање да ли су људи из ММФ, СБ, као и остали повериоци у међувремену полудели или је све урађено да би се непостојећим парама (лажним новцем, без покрића) опљачкала реална имовина земаља бившег социјалистичког блока. Путем наметнутих „приватизација“ и грамзивошћу запада спирала задуживања се све више убрзавала све до момента када је свет финансија улетео у неке виртуалне воде које су на крају довеле целу планету до прага финансијског и монетарног слома. Али да то размотримо мало кроз бројке.

Према подацима Министарства финансија Хрватске расподела дуга екс Југославије од 11,5 милијарди евра највећим делом спроводила се по кључу ММФ-а и одлукама „Бадинтерове комисије“. Тако је СР Југославија (Србија и Црна Гора) наследила 36,5 одсто (4,198 милијарди евра), Хрватска је преузела 28,5 одсто (3,278 милијарди евра) дуга, Словенија 16,4 одсто (1,886 милијарди евра), Босна и Херцеговина 13,2 (1,518 милијарди евра) и Македонија 5,4 одсто (621 милиона евра). То је према садашњим дуговањима више него скромно задужење и права Божија благодет.

Да одмах рашчистимо. Не спадам у југоносталгичаре већ ми је намера да кроз чисто економску призму покажем зашто је СФР Југославија разбијена и покажем како смо тиме сви много изгубили са реалним изгледима да се нећемо опоравити ни у наредних 50 година. И Швајцарска је држава трију нација, Немаца, Француза и Италијана, не воле се међусобно, али заједничку државу чувају као интерес доброг живљења. Па да још једном поновим. У очи коначног распада СФР Југославије у октобру 1991, према подацима Народне банке Хрватске (НБХ), бивша држава била је дужна око 11,5 милијарди евра односно око 16 милијарди $ прерачунато по садашњем односу долара и евра. И тада нас је ММФ (Међународни монетарни фонд) као и СБ Светска банка) прогласила високо задуженом земљом којој се више не би требали одобравати међународни кредити. Инсистирајући да се са СФР Југославијом мора урадити обиман репрограм отплате дуга уз обавезне реформе целог финансијског система. Али то је било тада. Што се нових задуживања тиче данас би цела ствар требала да буде много тежа, јер исте те државе које су чиниле бившу Југославију према пресеку НБХ на дан 30. јуна 2008 године дуговале су ни мање ни више него 94,8 милијарди евра. У јануару 2009. године та цифра се попела на 117,3 милијарди евра да би 01. јула 2009 износила 133 милијарди евра (процењена вредност) или невероватних 184,98 милијарди $. Део овог убрзаног задуживања од 94, 8 на више од 133 милијарди евра све држава и њихове политичке „елите“ правдају финансијском кризом, али како правдати оволику задуженост до појаве финансијске кризе? Али гле чуда. ММФ и СБ сада не процењују да су земље проистекле из екс Југославије, са покиданом и распарчаном привредом презадужене, већ деле кредите и капом и шаком. Тачно, најчешће за попуну такозваних девизних резерви, које ми као и остале наведене државе опет чувају у њиховим великим западним банкама.

Пљачкање Србије
Да прво мало разјаснимо случај Србије. Када су 1992 СР Југославији (Србији и Црној Гори) уведене санкције ми смо према ММФ, СБ, Лондонском и Париском клубу дуговали око 6,944 милијарди $ или 4,991 милијарди евра према данашњем курсу. С обзиром да смо били у блокади те да је платни промет са иностранством био блокиран СР Југославија није могла редовно да отплаћује свој дуг нити да се задужује. Но ипак ми смо преко приватних или наводно приватних фирми (због ниске цене дуга) откупили део дуга па смо 2000 годину дочекали са укупним дугом од око 5,600 милијарди $ односно 4,026 милијарди евра.

Готово свима је познато да је запад у рушење Милошевића уложио велики новац а да је само за организацију 05 октобра потрошено око 70 милиона $. Али запад не баца паре. Одмах по доласку „демократске власти“ самозвани „експерти“ из Г-17+ преузимају обимне радње да се менторима који су их довели на власт, те уложене паре у рушењу Милошевића врате. Тако је Мирољуб Лабус као потпредседник Савезне владе ноншалантно потписао да СР Југославија прихвата да плати све редовне, затезне и казнене камате ММФ-у, СБ, и осталим горе поменутим повериоцима. Још ноншалантније је прихватио да се СР Југославија одриче свих камата на наша блокирана средства у страним банкама, која узгред речено ни до данас нису враћена - а радило се о суми од око 1,7 милијарди $. Знао је Лабус, а и западњаци, да су нас они увођењем санкција и прекидањем платног промета са иностранством блокирали и онемогућили да редовно сервисирамо дугове, те да ми у том делу не сносимо никакву кривицу - већ искључиво они. Али зато је Лабус и доведен на место потпредседника Владе, а асистент Динкић за гувернера НБ Југославије, како би све те чињенице игнорисали и својим западним менторима омогућили дебелу пљачку Србије. Тако су западни лешинари преко ноћи само на наплаћеним каматама „зарадили“ око 8,6 милијарди долара, па се наш дуг са 5,6 попео на 14,2 милијарде $.

Од стране запада, перфектно урађен посао. У рушење „непослушне“ Милошевићеве власти уложиш око 200 милиона $, а онда инсталираш своје поданике и одмах си „зарадио“ 12,4 милијарди $. Да не буде забуне, 8,6 + 1,7 отетих средстава + 2,1 по истој методологији прорачунатих камате на наша замрзнута средства износи 12,4 милијарде $ које данас сви ми убрзано отплаћујемо. Онда нам уз „посебне преговарачке способности“ Лабуса и Динкића наведени повериоци широкогрудо отпишу 2,8 милијарди $ дуга, па Лабус и Динкић поберу политичке поене код грађана. У читаву обману грађана активно учествују и „демократских“ медији под контролом Сороша лажно информишући грађане да је СР Југославији отписан велики део дуга – а то није чак ни онај износ који нам је отет. Па уместо да поменути „експерти“ кривично одговарају за огромну штету нанету држави, они и даље експертују, уништавајући земљу.

Друга етапа пљачке наступа одмах. Собзиром да су нас бомбардовањем темељно разорили, онеспособили и оно мало привреде која је нешто радила, земља није у могућности да редовно враћа транше прекомпонованог задужења од 9,6 милијарди $, и мора да од ММФ и СБ узима нове кредите како би редовно сервисирала дугове и попунила буџет. И са „доброг“ запада кредити стижу, али уз услове - наравно.

Ту уз услове почиње трећа фаза пљачкања Србије. Први услов је да Динкић и Лабус ликвидирају све наше значајније банке како би се отворио простор за улазак западних страних банака. Оне ће онда покупити штедњу грађана и нашим парама ломити привреду, селектирајући коју ће производњу кредитирати, а која ће предузећа неодобравањем кредита отерати у стечај - да би их у четвртој фази пљачке купили што јефтиније. Поред отварања простора страним банкама за пљачку привреде и грађана која се и данас спроводи путем енормних камата, важност ликвидације домаћих банака била је и у томе што су оне имале као гаранцију својих потраживања власништво над великим делом привредних субјеката, који се под хипотекама домаћих банака нису могли продати западним купцима. Наши већ наведени „експерти“ доведени на власт да то спроводу, предузимају одлучне кораке и за само два дана затварају све наше значајније банке, а на улицу шаљу око 9.200 банкарских чиновника. Чак су их и у ММФ-у похвалили да је посао урађен перфектно, темељно, и крајње ефикасно. Нису остали само на похвалама, већ су Лабусу, Динкићу и Јелашићу обезбедили места, ако нешто пође по злу, а и одвојили добре милионске износе на њиховим рачунима у страним банкама како би у сваком случају били обезбеђени.

Да би банкарска пљачка трајала што дуже светски банкари су одвојили и неколико десетина милиона евра да би ови „експерти“ формирали своју странку, која ће кроз Скупштину и Владу у којој учествују, сада институционално наставити пљачкање Србије. У нашој политичко-владајућој „елити“ сви играчи имају своје улоге, од „умерених националиста“ преко прагматичара, до оних који су директно антисрпски оријентисани – па на изборима имамо широку лепезу избора. Али када све њих према ономе што су урадили проанализирате схватите да је то исти олош офарбан само различитим бојама. Пре неколико година написао сам текст „Четири јахача апокалипсе“ описујући пред изборе, ко су и шта су ти наши водећи кандидати и странке.

Убрзана приватизација
Лабус и Динкић су своје задатке одрадили ваљано и отворили простор тако да је сада могла да отпочне четврта фаза пљачкања Србије - убрзана приватизација. У складу са западним програмима сада на сцену ступа друга припремљена екипа са Ђинђићем као премијером, Ђелићем као министром финансија и економије, Александаром Влаховићем министром за преструктуирање привреде и приватизацију, чијем министарству уједно припада и владина Агенција за приватизацију. Горан Новаковић постаје министар енергетике и рударства, Горан Питић министар за економске односе са иностранством, Марија Рашета Вукосављевић за саобраћај и телекомуникације и да не набрајам све те експерте лоповлука. За Ђелића, Новаковића, Питића готово нико није ни чуо, јер управо као „експерти“ долећу из иностранства право у кључне министарске фотеље. Влаховић и Ђелић су се као експерти консултанти већ „прославили“ у Пољској, Чешкој…па су их отуда и буквално протерали, али су за нашу убрзану приватизацију, одлични - јер су се за западне менторе већ доказали.

У социјалистичком систему готово су сви живели су од својих плата које нису омогућавале стицање значајнијег богатства. Стога у убрзаној приватизацији грађани Србије нису могли ни да учествују јер нису располагали капиталом којим би могли купити било које предузеће. Новац су једино имале стране западне компаније за које је убрзана приватизација кроз све ове горе наведене потезе и припремана. Брзо је „купљено“ све оно за шта су странци били заинтересовани, по багателним ценама које чак не прелазе ни саму вредност земљишта на којој се нека фабрика налазила. Тако су од стране запада инсталирани Влаховићи, Ђелићи… одрађивали послове за које су на власт и доведени. Навешћу неке примере који много тога говори и објашњава зашто је Србија данас у безизлазној привредној ситуацији осуђена да живи искључиво на кредитима ММФ, СБ, и страних поверилаца.

Кад „Сартид“-у (железара, нова и стара, фабрика белих лимова, ваљаоница…) скинете 650 милиона девизних кредита обавеза и то пребаците да враћа држава, а онда га продате за 26 милиона то је више него пљачка. Јер сте Србију одштетили за више од 2,5 милијарди долара. Како? Сартид је странцима био интересантан јер је то била релативно нова железара, добро лоциран поред Дунава чиме је транспорт концентрата гвожђа олакшан, и која је у свом саставу имала и ваљаоницу лимова, као и ваљаоницу тражених белих лимова. Оно што је било посебно интересантно је, да се у Србији после бомбардовања налазило око 11 – 15 милиона тона најквалитетнијег отпадног гвожђа, од срушених мостова, хала и других објеката. То је значило да се сировина са преко 90% метал налази у пречнику од свега неколико стотина километара од железаре, и када се то претопи оствариће се огроман профит - јер је цена гвожђа на светском тржишту била одлична. Уједно то отпадно гвожђе је перфектна сировина за континуирани рад железаре од 6-7 година пуном паром. Железара данас не ради јер залихе отпадног гвожђа су готово истопљене, цена гвожђа на тржишту је пала, а огроман профит „US Steel Serbia“ је одавно пребацио на рачуне у САД. Србији је остало огромно еколошко загађење о којему су власти ћутале, хиљаде отпуштених радника, а сада и преостали радници железаре на принудном одмору, са неизвесном будућношћу када ће се рад, и да ли ће се рад уопште наставити. Држава је грађане и раднике обмањивала успешним радом „US Steel Serbia“ највећим извозником у Србији која од тог извоза нема ништа јер новац од тог извоза не остаје у Србији. Приватизациони „експерти“ нису објаснили да су таквом приватизацијом дебело опљачкали Србију и да ће страни власник у Србији нешто радити док му тај посао доноси добар профит, када тога више не буде или када се он изједначи са земљом из које долази, затвориће фабрику и све раднике отпустити. То је приватно, сада његово, и Влада га у томе не може ничим спречити.

Други бисер приватизације је продаја обе фабрике цигарета у Нишу и Врању за око 850 милиона $, али под условом да 5 година они имају потпуни монопол на тржишту цигарета у Србији, па самим тим контролишу и увоз цигарета. Ако знамо да грађани Србије годишње на цигарете троше око 1,2-1,3 милијарди $. Лако можете израчунати за колико ће страни купци отплати купљене фабрике и какав ће онда профит згртати годинама. Оно што је ту још катастрофалније „DIN-Philip Morris“ и „British American tobacco“, чим су фабрике купили отпустили су скоро половину радника и пребацили их на наш и онако преоптерећен пензијски фонд. Довели су и своје добављаче па се у Србији више не производе картонске паклице, полипропилен за паковање, док се и дуван увози из Турске… или кратко речено у српским цигаретама нема ви С од производа из Србије. Колико је у том ланцу производње цигарета људи остало без посла можете видети у Мачви, Посавини, јужној Србији, где се дуван више и не сеје, а хиљаде сеоски домаћинстава је остало без значајних прихода. Затворена је „Вискоза“ у Лозници, јер свој полипропилен и целофан више нема коме да прода, а „Картонка Авала“ се свела на радионицу са 50-так запослених. Да вам не бих одузимао време навео сам само два примера мада и у Србији има јако много.

Оваквим и сличним „страним улагањима“ је српска привреда затварана па ће се оно фрапантно задуживање из графикона са почетка текста само увећавати док ММФ и остали не кажу доста. А онда када ускоро дође тај тренутак „демократски експерти“ збрисаће из Србије, остављајући грађане да у банкротираној држави грцају и почну да државу граде из почетка. Тим доносиоцима „демократије“ и промотерима страних улагања као спасоносне варијанте оживљавања привреде, биће удобно на неким егзотичним острвима и новцем који су кроз корупционашку приватизацију обезбедили на рачунима у страним банкама. Биће удобно све док нова озбиљна држава не пошаље „девере“ по њих да их доведу и објасне за чији рачун су се они поигравали са државом, пљачкашком демократијом распродајући национална добра, као да им је то тата оставио. Један посланик је пре више година упорно настојао да за говорницом исприча како „Прича има тужан крај“ али су се сви грохотом смејали. Мислим да ће прича стварно имати тужан крај.

„Страна улагања“ сам ставио под знаке навода јер се ради о чистој превари грађана иза које се крије невиђена пљачка Србије, а која само носи привлачно име. Кад продате свој стан или кућу и одете да будете подстанар, сматрате ли то добитком или губитком, и називате ли то страним улагањем. Можда би се страно улагање могло назвати када би Србија продала 40% деоница „Сартида“ или 30% деоница фабрика дувана и тај новац био уложен у ревитализацију или осавремењивање тих фабрика. Да је држава на себе преузела 650 милиона дуга „Сартид“-а он би готово исто успешно могао да послује као и „US Steel Serbia“ јер га је то превелико дуговање и гушило - али би огроман профит остао у Србији. Код дуванских фабрика то није ни било потребно јер су оне ионако врло успешно пословале – али су експресно морале бити продате јер су почеле да извозе цигарете на велико руско тржиште – што се светским мултинационалним компанијама никако није допало. Под „страна улагања“ се једино могу сматрати Гринфилд инвестиције (Greenfield investment) за које је карактеристично, да се са послом почиње од почетка, без претходне инфраструктуре, пословних простора и радника. На ливади како то и ми и Енглези кажемо.

Било је код нас и таквих Гринфилд инвестиција али су оне биле искључиво у сектору трговине, као додатни облик пљачкања Србије. У Србији је од 2000. изграђено на десетине великих тржних центара разних светских компанија које су те мегамаркете напуниле претежно страном робом. Да би се та страна роба широке потрошње могла исплативо увозити прискакале су „наше“ марионетске Владе и доносиле „повољне“ законе, а све под изговором неопходног приближавања Европској Унији - у коју сигурно нећемо никада ући, или бар не док то не буде и њихов интерес. Динкић је као министар економије увео кредитирање грађана да би се та увозна роба широке потрошње масовно куповала, а и да би стране банке лихварским каматама које су и четири пута веће од сличних кредита у Европи добро зарадиле. Гувернер Јелашић је у сфери монетарне политике одрадио свој део задатог посла. Динар је држао далеко изнад његових реалних вредности у односу на $ и евро што је увозну робу чинило јефтинијом, а због неповољног курса извоз из Србије је био практично неисплатив. Наравно, и гувернер Јелашић је све то радио за „наше добро“. „Чувао је вредност домаће валуте и обуздавао инфлацију“. Лепо звучи само да је још истинито. Тако се Србија нашла у виру „демократских лопина“ који су за себе ипак покрали мрвице у односу на обим пљачке коју су омогућили својим западним менторима.

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->