Предходна страна

Са форума „Српска политика“

Беда српског правосуђа

Бодљикави „Кактус“ је још једном уздрмао форум Српске политике својим текстом под горе наведеним насловом. Иако је текст у суштини пресек стања у Србији акценат је стављен на правосудну улугу државе ако је у суштини уопште и има.

Сам наслов вероватно асоцира на ону много пута употребљавану фразу „сјај и беда“.Међутим, од петооктобарског пуча односно успостављања „демократије“ или доласка на власт демократора како их је једном назвао Брана Црнчевић, ово је најбенигнији израз за анационално, свепартијско и по страном диктату деловање једног назови државног органа.

Повод за овај текст није само кратка вест о покретању поступка у Нишу, по захтеву републичког јавног тужилаштва против учесника у квиз емисији ТВ Пинк у којој је због изгледне материјалне награде, уз безочно сугестивно питање, подстрекнут да јавно призна учињено кривично дело давања мита, државном службенику у оквиру вршења његове службене дужности. Већ је повод за овај текст, лицемерна и демагошка порука која је овим чином послата народу ове несрећне земље. Из тога разлога сам се одлучио да чланак буде деперсонализован, иако можада има места личном прозивању.

Доласком на власт октобра 2000. нови председник савезне републике је на противуставан и незаконит начин из притвора где се налазио због започетог поступка, страном правосуђу изручио нашег држављанина (бившег председника) упркос лично потписаној и државним печатом овереној гаранцији (датој у вршењу своје службене функције) да се то неће догодити.Такође се не сме заборавити да је у замени сви за све са хрватском на слободу пустио Др Весну Босанац за коју постоје основи сумње извршења ратног злочина над србима у Вуковару. Када су у питању друга лица извршиоци злочина над Србима мора се поменути његова аболиција шиптарских терориста из ОВК међу којима су били браћа Мазреку, непосредни извршиоци злочина над Србима које су потом прогутале воде Радоњичког језера и пећ за печење креча у сели Клечка.

Изјава потписана од највиших државних фунционера којом се Милошевићу дају гаранције да неће бити изручен Хагу (кликом миша увећај документ)

У болећивост према шиптарима свакако спадају и догађаји на југу Србије, подручије Прешева, Бујановца и Медвеђе где се сепаратистичке тежње упркос отвореним демонстрацујама прећуткују или минимизирају. Уместо службеног назива ове области, уводи се некакав географски појам (Прешевска долина) који се одмах повезује са намером припајања самопроглашеном независном Косову. Као национални слави се празник друге државе, са зграда локалне државне администрације скидају се наше државне заставе приликом посете страног амбасадора, јер га оне иритирају. Јавно се захтева повлачење свих државних органа Републике Србије са тог подручија, наговештавајући при томе могућу интернационализацију уз отворени позив НАТО трупама за присуством на том делу територије Репулике Србије. Несхватљиво је да се све ово одвија под руководством локалне администрације коју углавном сачињавају руководиоци паравојне терористичке Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе која је на том подручју изводила борбена дејства према снагама безбедности Републике Србије. ОВПБМ је касније некаквим споразумом аболирана за своју делатност уз наводно самораспуштање.

Осим наведеног треба напоменути покушај да се у Прешеву, тргу испред зграде скупштине општине, да име везано за ОВК, као и признавање валидних школских програма и документа фантомског министарства просвете независног Косова. Или писмени позив из јуна 2007. године свим лидерима шиптарских партија са тог подручја да формирају заједничко Национално веће ради преговора са Владом Србије о њиховом припајању независном Косову. На питања о позиву за стационирањем НАТО снага на овом подручју, а и свега осталог, нема одговора, - па је нејасно ко, када и како је ове шиптаре поштедео одговорности за угрожавање територијалног интегритета Републике Србије.

НАТО агресија
О агресији НАТО-а на нашу земљу је пуно писано, као и о проузрокованој материјалној и нематеријалној штети. Дивљачки су бомбардовани инфраструктура и цивилни циљеви у густо насељеним градским језгрима, којом приликом је нанета знатна материјална штета, и изгубљени људски животи. Поред стамбених зграда бомбардоване су болнице, РТВ Београд, као и зграде државне администрације (за које се знало да су испражњене) али понављањем, и то у интервалима довољним да се на том месту нађу санитетске, ватрогасне и спасилачке екипе које су затим постајале жртве накнадног бомбардовања. Да се несумњиво ради о ратним злочинима, свакако говоре и јавно објављени разговори пилота НАТО авијације којима је упркос чињеници да се ради о цивилима и цивилним циљевима наређивано њихово безусловно уништавање. Током бомбардовања НАТО алијанса је користила свим међународним конвенцијама и уговорима забрањена средства (касетне бомбе и муниција са осиромашеним уранијумом) што су и признали ставивши нам на располагање детаљне карте таквог бомбардовања ради асанације терена. Осим ненадокнадивих људских живота и материјалне штете (објекти, инфраструктура) која се процењује на око 100 млрд долара, присутна је и нематеријална штета у виду затрованог земљишта, воде, порастом малогних обољења која ће у будућности захтевати знатна финансијска средства за њихово санирање, као и генетских промена на становништву и потомству.

Иако се нашим грађанима, као и Србима у Хрватској и БиХ пред међународним судом у Хагу али и домаћим судовима, суди за све и свашта што се догађало у рату, па и за тзв. командну одговорност, према страним пилотима и њиховим надређенима није покренут нити један поступак, већ су свечано дочекивани на батајничком аеродрому. Свакако да није никакав већи проблем утврдити имена пилота у мисијама бомбардовања, врсту муниције коју су користили и циљеве које су тукли.

Што се тиче саме агресије, на опште изненађење пружен је неочекивано јак и дуг отпор чији су се резултати видели не само успешним одбијањем пешадијских напада са територије Албаније и разбијањем терористичке ОВК, већ и након капитулације у Куманову приликом повлачења наших снага са КиМ. Том приликом страни војни посматрачи-контролори су били запрепашћени сачуваним људством и количином технике без обзира на током сукоба исказану технолошку инфериорност. Та инфериорност је надокнађивана ентузијазмом, неограниченом маштом у области маскирања, патриотизмом, пожртвовањем и изванредном применом стратегије и тактике.

Уништавање одбрамбене моћи земље
Правилно процењујући да је успешно окончање агресије било више ствар политике, након инсталирања своје прозападне гарнитуре, одмах се кренуло у разбијање оружаних снага као сегмента са најјачим патриотским набојем али и солидним ратним искуством.Под видом реформи извршена је смена искусног командног кадра. Нови НАТО „пријатељи“ су добили неограничен увид у све материјале који су их интересовали а путем функције постављених саветника (страних официра) надгледали су по њих све значајне сегменте оружаних снага. Подривање одбрамбене моћи земље вршено је такође кроз смањење бројног стања, гашење јединица и по налогу са стране уништавању дела наоружања који су били у оперативној употреби у јединицама (лаки пво системи „стрела“ и „игла“ количина 1200 ком.).Ови системи су уз присуство-контролу амбасадора САД свечано уништени на полигону у Никинцима. Наравно основни такт су давали министри одбране, не само путем кадровске политике по систему што горе то боље, већ и некритичком променом доктрине, уништавањем војне научно техничке базе, слабљењем наменске индустрије и разним политичким изјавама.

Када је у питању политика наши министри одбране у пуном смислу имитирају извесне историјске узоре типа држава то сам ја (ми) и са пуним правом сматрају да историја почиње са њима. Тако се и понашајући игноришу Скупштину, Владу, законе. Како су у врху својих партија, а обављајући истовремено државне функције, нису могли да схвате где је граница између страначког-партијског и државног па сада имамо партијски парламент (као у нека ранија времена), партијске посланике, партијска министарства и много тога. Зато нас не треба да изненаде изјаве типа да за улазак у НАТО нема алтернативе и цене коју смо спремни зато да платимо. Одобравање хомосексуализама у војсци по узору на западноевропске армије, Богомдана примена НАТО стандарда и опреме јер су најбољи на свету коју ће мо наравно куповати.

Небулозе о одбрани угроженог дела државне територије искључиво политичким средствима од стране бившег министра одбране а сада председника републике не бих коментарисао, али се мора поменути изјава његовог наследника на том месту. Дични наследник је себи са ароганцијом произашлом из колосалне глупости дозволио да критикује поједине чланове Владе, своје колеге по функцији, поводом њихових изјава о стварању НАТО државе на делу територије Републике Србије. Позивајући се на наводно добру сарадњу са КФОР-ом (чије резултате управо ових дана гледамо) не трепнувши је изјавио да се за КиМ неће ратовати јер то није војно питање. Такође је дао уверавања да грађани Србије могу бити сигурни да нико од регрута неће ићи на КиМ док је он министар, и да сматра лошим када неко из Београда хоће да шаље војску на КиМ јер то по њему може да дестимулише нове регруте. Да ли су ова два идиота икада чули или прочитали иједан документ па макар и Устав ако не своје макар неке друге земље о надлежностима, правима и обавезама оружаних снага.

Из мора догађаја где су носиоци правосудних функција али и остали део управљачке камариле показали сву своју бахатост, индоленцију и страначко сервисирање иностраних захтева, издвојићу још неке случајеве као илиустрацију угрожавања битних сегмената функционисања ове несретне државе. У борби ради опстајања на власти, до пуног изражаја је дошао не само суви прагматизам, већ се не преза ни од кривичних дела путем нечињења.

Међустраначки договори и коалиције су нормална ствар али је ненормално да се они склапају са човеком за којим је због деловања са позиција муслиманског фундаментализма, насилне сецесије Санџака, распиривања верске и националне мржње 1993. расписана потерница и налог за хапшење због чега је побегао у Турску. Иако је по сопственом признању у Хрватској куповао оружије за наоружавање Санџака, из Турске позивао на што брже и више бомбардовање Србије, окупљао пилоте који су „једва чекали да бомбардују Србију“ 1996. се волшебно враћа и без икаквих последица наставља политичко деловање које га осим на место градоначелника Новог Пазара, након потпиасаног коалиционог споразума са Војиславом Коштуницом уводи у парламент и на крају у Владу премијера Цветковића где добија функцију министра без портфеља и шефа Канцеларије за одрживи развој при Влади Србије.

Невладине организације противу Српства
Осим странака значајно је поменути и деловање којекаквих невладиних организација (НВО), које се за рачун својих страних оснивача и финансијера баве најблаже речено недозвољеном делатношћу. Разне Лихт, Бисерко, Ковачевић-Вучо, Борке и сијасет других фрустрираних бабетина набијених мржњом према свему што има национални предзнак, за рачун својих газда су неовлашћено у службеној форми прикупљале разне по Србију и Србе искључиво оптужујућу документацију и изјаве које ће наше државне органе али и целу нацију представити као искључиве кривце за све ратове, злочине и геноцид на Балкану. Уосталом у једној скорашњој тв емисији Борка Павићевић је поново показала своје право лице србомрсца и непријатеља православља, хвалећи се при томе чињеницом да је носилац високог француског одликовања.

Имајући у виду досадашњу антисрпску политику француске владе, сигурно је да ће један број људи зажалити што је једно тако високо признање (орден Легије части) додељено особи која толико мрзи један народ и његову веру. Самим тиме и то признање је на неки начин укаљано, и представља форму исплате, за у дужем временском периоду издају националних и државних интереса.

Ни овога пута се не може заобићи Наташа Кандић носилац високог хрватског одликовања. Иако је суверено право сваке државе да додељује ордење по своме нахођењу, имајући у виду њену досадашњу анационалну и антидржавну делатност, јасно је о каквом се признању ради. Осим наведеног, Наташа Кандић је као специјални гост у свечаној ложи Скупштине Косова, стојећи аплаудирала након прочитане декларације, чину, стварању самопроглашене независности Косова, што се лепо могло видети и у вестима наших ТВ станица. Заиста, грађанима ове јадне земље би требало обијаснити (да не би били у заблуди) шта је уствари кривично дело угрожавања територијалног интегритета и целовитости Републике Србије, односно шта би се све требало санкционисати као непријатељска делатност. Осим делатности НВО, треба указати и на од државних институција ничим не спречавану дерогацију нашег правног система у односу на страни правни систем који је склепан ад-хок по у потпуности колонијалном поимању права.

Просто је несхватљиво да се за потребе суда у Хагу на нашој територији, без присуства наших органа узимају званичне изјаве од наших грађана (под претњом санкција од тог истог страног ад-хок суда) а за потребе суђења такође нашим грађанима који су ухапшени или били приморани да се предају том суду. Истини за вољу, нашем правосуђу је у свим овим ситуацијама била додељена улога поштоноше и ништа више тј. да нашег грађанина обавести када треба да се јави у канцеларију трибунала на саслушање. Везано за хашки суд такође треба напоменути да наше грађане а и остале „кандидате“ за Хаг по овој земљи јуре и специјални тимови страних држава. Није далеко од памети схватити којим и каквим се техничким средствима они служе, а што је када су у питању наши органи ипак прецизирано одређеним правилима и прописима. За странце ти прописи вероватно служе да би се игнорисали.

Спрега страних обавештајних служби и домаћих политичара
Када смо већ код страних служби које вршљају Србијом морамо се подсетити на у дужем временском периоду писање једног веома тиражног београдског дневног листа које никада није на било који начин демантовано нити снкционисано. Поменути текстови су се односили на атентат на Зорана Ђинђића, припреми завођења ванредног стања у земљи и у оквиру тога, планирање и извођење операције „Мач“ тј. физичке ликвидације незгодних сведока спреге криминала и политике као и политичких противника а све под видом борбе против организованог криминала (ово задње звучи познато, зар не?). Из објављених текстова насталих на основу контроле одређених телефонских разговора (који су касније у форми посебног додатка-подлистка објављивани у поменутом листу), видљиво је вршљање страних обавештајаца и степен њихове инфилтрације-агентуре у врховима државне администрације. У поменутим транскриптима описана је делатност Ентони Монктона шефа британске обавештајне службе за Србију и његовог америчког колеге Дејвида Блека. Такође су описани Монктонови састанци са одређеним личностима из криминално пословног миљеа блиски тзв. „земунском клану“ и политичког естаблишмента (Чедомир Јовановић и „Беба“).

Из свега што је јавно објављено, недвосмислено се види не само Јовановићева и „Бебина“ повезаност са страном обавештајном службом већ и прихватање Монктонових налога да изврше одређене задатке. Јасно је да се ради о агентима стране обавештајне службе који за њен рачун изршавају постављене налоге, Јовановићеву блиску повезаност са „земунским кланом“ сматрам да не треба ближе објашњавати, јер је о томе већ доста аргументовано писано. Исто као и јавну никада демантовану или на било који начин процесуирану изјаву Николе Сандуловића, једног од најповерљивијих људи Зорана Ђинђића о томе како је цео арсенал оружија отет из магацина полицијске станице у центру Београда током петооктобарског пуча завршио у рукама Чедомира Јовановића а по неким индицијама и земунаца. Ово задње о индицијама може бити спорно, али карактеристично је да у свим ситуацијама у којима су земунци или њима блиске групе користиле оружије, а које су разјашњене, никада није било речи о пореклу оружија које је том приликом коришћено. Но још пар речи о Јовановићу; његов начин живота на изузетно високој нози који се не може покрити пореским органима пријављеним приходима је посебна прича, која и поред мора индикација на криминал или најблаже речено утају никада није била предмет интересовања државних органа. О овој драстичној несразмери веома аргументовано је писано у више дневних листова са списком озбиљних питања на која до данас Чедомир Јовановић није одговорио (а и неће). О овој теми је говорио и Горан Петровић бивши начелник РДБ МУП РС, некада члан Јовановићеве странке који је Чедомира назвао битангом.

Да ипак не буде све тако црно, побринуо се Окружни суд у Београду који је главног уредника листа „Пресс“ осудио да плати 3.000.000 дин. одштете Михајлу Лајфу Јовановићу и Јелени Јовановић (син и супруга Чеде Јовановића) због објављивања фотографија виле у којој живе, уз налог да им се такође предају све снимљене  фотографије. Да подсетимо, „Пресс“ осим поменуте виле уопште није објавио фотографију малог Михајла, која се иначе користи у пропагандним кампањама ЛПД-а, а поготово што у поступку уопште није доказивано да се на једној фотографији налази Михајло јер се на том месту налази затамњена силуета. Ово све што се дешава свакако није никаква новина, јер иако се у тужилаштву налази гомила заведених предмета против Јовановића сви су они по неким фиокама и плакарима без икакве наде да ће ти поступци бити уопште покретани. Толико о Чедомиру Јовановићу.

Међутим, сматрам да се морамо поново вратити на раније помињаног Монктона због особе са којим је био у вези, а која се налазила на веома високом и врло одговорном месту у Влади Републике Србије а о којој је иначе писао и Зоран Мијатовић (бивши заменик начелника РДБ МУП РС) аутор књиге „Сачекуша за Србију“. У делу књиге који се односи на најблаже речено чудно понашање тадашњег Министра унутрашњих послова Републике Србије, Душана Михајловића, Мијатовић је јасно указао да је сарадња наших и страних служби безбедности (ГБ, САД) ишла лично преко Михајловића а мимо раније утврђеног официјелног начина. Ово тим пре, како Мијатовић наводи „пошто је било познато да је министар те контакте остварио много раније“, па је све имало „неку другу димензију“. Зато и не чуди Михајловићева интервенција као министра, који је у оквиру вршења службене дужности вршио притисак писменим путем на РДБ, захтевајући да се у једном случају Монктону иако непозваном лицу дају одређени подаци које је Монктон баш преко Михајловића тражио. Михајловићев притисак је уследио иако је био информисан и упозорен да би се тиме угрозила безбедност Републике Србије.

Такође према јавно објављеном сведочењу Станка Суботића-Цанета за загребачки „Јутарњи лист“ а које преноси београдски „Пресс“, Душан Михајловић му је у неколико личних сусрета, од којих су неки били у Михајловићевим службеним просторијама-кабинету, током полицијске акције „Мрежа“ прво показао његово (Суботићево) место у пирамиди организованог криминала у Србији (што је и био предмет акције која је била у току) да би касније кроз разговоре наговештавао могућности разних компромиса и нагодби. Према Суботићевим наводима, последња Михајловићева понуда била је Суботићево скидање са листе лица обухваћених „Мрежом“, а услов је био 15 милиона евра којима би Михајловић и Слободан Радуловић извршили успешну приватизацију предузећа „Ц-Маркет“ где је Радуловић био ген. директор. Поменуту понуду Суботићу су заједно са већ припремљеном документацијом лично презентирали Михајловић и Радуловић у Суботићевој вили у шпанском летовалишту Марбеља. Посебну причу чине скандалозни послови Михајловићеве фирме „Лутра“ (лат. видра) међу којима и они са набавкама за МУП. Шта рећи, Душан Михајловић већ одавно није више министар, али као да јесте.

Једна од карактеристика времена у коме живимо је у политичком животу од стране НВО и њима блиских политичара, веома експлоатисана флоскула о тзв. говору мржње. Да ли јавно блаћење човека или подсмевање Србима преко Дрине представља говор Мржње? Да. Узмимо на пример један београдски високотиражни дневни лист који је на насловној страни објавио фотографију зграде у којој је наводно неко време живео Ратко Младић, а под насловом „Младићева јазбина“. Порука је јасна, зна се ко живи у јазбини. Оваква поређења се у нашој штампи нису могла прочитати и када су у питању били ноторни злочинци типа Хитлера, Павелића и других. Изгледа да када је у питању човек који се борио за српски народ и његово биолошко преживљавање све дозвољено. А шта рећи на коментаре везане за разговоре са појединим станарима поменуте зграде, где се поспрдно алудирало на њихов прекодрински нагласак. Да ли ово све спада у говор мржње? Жалосно је да разни Туђмани, Норци, Орићи. Харадинаји и други уживају подршку својих народа, влада, медија па и тзв. међународне заједнице, док се наше слуге безпоштедном сервилношћу боре за наклоност те исте заједнице са чије трпезе са захвалношћу скупљају остатке-мрвице.

Пример други. Један други такође дневни лист је након завршених председничких избора објавио писмо подршке за други мандат изабраном Председнику републике. Усташким тзв. новоријеком се слави победа новог-старог Председника уз напомену аутора писма (извесни Михо Кошћел, Нови Београд, адреса свакако позната редакцији) да је поносан „што је поражена Србија али она Велика а победила (ваљда побиједила?) је Еуропска, са уљудбом и чудоредом“ .Ову победу су осим хрвата из Војводине и Србије помогли Мађари, Бошњаци и Бугари којом приликом су „поражени сви великосрбијански митови, међу њима и они најопаснији, косовски мит и мит о геноциду у НДХ“. Према аутору овог писма подршке поново изабраном Председнику (чији се кабинет или он лично нису огласили поводом овог писма), Хрватска би требало да се „изравно“ укључи у „еуропејизацију западне Србије до Мораве, а преко ње да раде Бугари“. “Дотле би наши србијански пријатељи требало да се до краја обрачунају са великосрпством, бизантско-оријенталним навикама, црквеном шизмом (СПЦ!), ћирилицом и нашим пошастима“. Сада следи наградно питање, да ли су тужилаштво, НВО и остале разноразне дежурне антисрпске бабетине и надлежни органи реаговали на позив за комадање Србије, међусобне сукобе и забрану националног писма? Наравно да НЕ.

На свој законом одређен делокруг рада, наше правосуђе (тужилаштво) нису могли да подстакну ни ноторни и јавни фалсификати у републичкој скупштини када су поједини посланици путем најгрубљих фалсификата у служби (јер им се посланички стаж признаје у пензијски) буквално опљачкали скупштинску благајну фалсификовањем путних или трошкова за преноћиште а у милионским износима.

Када већ помињемо републичку скупштину, морамо се осврнути и на једног од њених ранијих председника, Оливера Дулића који је током боравка у Холандији без обзира што је тамо ишао као страначки функционер ДС-а, показао завидну спремност и ниво блаћења своје земље, ако Србију уопште сматра својом земљом а не успутном станицом. Током посете, у једној политичкој дебати на којој је учествовао по позиву лабуристе Ајрен Бреквенса, дословце изјавио „Срби су у последњим ратовима починили највише злочина“. Настрану то што је у разговору са Франс Тимерманом (холандским државним секретаром за европска питања) изразио разумевање за холандски став о спречавању Србије о уласку у европске интеграције до хапшења хашких оптуженика. Сличан став Дулић је поновио и у разговору са председником холандског парламента.

Чини се такође да су некако брзо заборављени сви покушаји војвођанских сепаратиста у циљу задовољења њихових тежњи. Систематско потискивање српског језика, национална дискриминација, игре око Статута, пробни балони око грба, заставе, пасоша и објављивање географских карата са другачијом територијом само су део онога на шта су државни органи морали да реагују али нису. Посебну причу чини неометано деловање Покрета 64 жупаније, начин прославе празника дана Суботице или скуп у Суботици бивших припадника фашистичке војске (хонведа) који је иначе у Мађарској био забрањен због идеологије и злочина почињених током рата.

Иако су у средствима јавног информисања јавно изнет велики број релевантних података и чињеница подкрепљених и фотокопијама појединих докумената надлежни органи нису ни прстом мрднули на податке везане за криминал у вези приватизација и намештених тендера, незаконитог фаворизовања страних фирми и склапања штетних уговора ради личне провизије. У овом колу свакако предњачи странка Г17+, чији су чланови почев од Млађана Динкића главни актери у свему (о чему сам писао у чланку „Мала штеточина“ објављаном на сајту „Српска политика“)

Оваквим поступцима, део државне администрације односно надлежни правосудни органи потпуно јасно истичу да праве разлику међу грађанима, демократски им поручују да иако би пред законом требали бити сви једнаки, неки су „једнакији од других“.

Кактус

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->