Предходна страна

Професор Др. Мила Алечковић Николић за „Српску политику“ пише о озбиљним политичким променама који ће наступити јер Француска има свог Деголистичка кандидата

У Француској нешто ново!

Dominique de Villepin пуно име Dominique Marie François René Galouzeau de Villepin рођен је 14 новембера 1953 у Рабату, Мороко. Детињство и младост је провео у инстранству - у Латинској Америци, САД, Италији. Студирао је у Паризу, где је стекао диплому из књижевности и права, на Институту за политичке студије и у елитној Француској националној школи за администрацију (ЕНА). Био је саветник за Блиски исток од 1984. до 1987, а до 1987. је водио прес службу у Амбасади Француске у Вашингтону. Каријеру наставља као генерални секретар у Председништву од 1995. до 2002. После Шираковог избора за председника Француске озбиљно ступа на политичку сцену. Ширак га поставља за министра спољних послова (07 маја 2002 – 31 марта 2004). У јеку ирачке кризе 2003, Де Вилпен је у УН бранио избор Француске и Ширака који се одлучно противио америчкој нападу на Ирак. Де Вилпен од (31 марта 2004 – 31 маја 2005) обавља фунцију министра унутрашњих послова а као Аристократа, дипломата од каријере и један је од најближих сарадника Ширака именован је за премијера и на тој функцији је био од (31 маја 2005 - 17 маја 2007.). Политичка каријера Доминика де Вилпена те 2007 године бива нарушена и он ће се наћи пред судом под оптужбом да је учествовао у афери "Клирстрим" како би дестабилизовао и оклеветао Николу Саркозија. У ствари бола је то сплектака Саркозија и америчких кругова како би Де Вилпена онемогућили да те 2007 учествује на изборима за председника Француске. После једногодишњег суђења суд га је ослободио свих оптужби. Де вилпен је објавио више збирака песама и есеја. Ожењен је и има троје деце.

Док је Саркози угураво француску у НАТО алијансу, она права демократска Француска се згражавала, да би и поред свих блокада и забрана кренула река протеста улицама Стразбура. На другом крају Француске дешавао се један значајнији догађај - Доминик де Вилпен у сали "Виктор Иго" најавио је, најзад свој политички повратак. Све док овај витез, не узјаше свога коња, цео француски народ личиће на Игоове "Јаднике".

Париз - француски Сенат, 01. и 02. април

Први пут после напуштања Матињона, француски Деголиста, бивши министар спољних послова, министар полиције и премијер, Доминик де Вилпен вратио се у Скупштину где су га његове присталице позвале да говори о недавном НАТО "аншлусу" Француске.

Вилпенов чувени говор 14. фебруара 2003. године у Уједињеним Нацијама и осуда варварства у Месопотамији, солидарисао је прво Немачку и Белгију, а затим и читаву Европу против рата у Ираку, повративши славу деголистичке Француске и њеног европског лука. Вилпен је већ тада јасно демистификовао вештачку "борбу против тероризма", у којој Француска не треба да учествује.

Када је Западно Римско царство схватило да је Вилпен (после Ширака) човек на кога са одобравајућим очима гледа Москва, прилично се ускомешало. Био је то јасан аларм да се деголисти Вилпену мора стати на пут и онемогућити га да поведе Француску познатим деголистичким правцем. Погрешно је мишљење да се деголизам борио само за војну и политичку независност Француске. Деголистичка порука неуласка у Нато војни савез у коме је по неки "генерални секретар" могао да буде Европљанин, али је војна команда увек и обавезно била америчка, угравирана је у једну много ширу слику света и значила је много више. У ствари, порука деголистичке политике била је: Француска верује у мултиполарни свет и у велику Европу са Русијом. Дакле, Француска неће улазити ни у један савез против Русије, односно ни у један савез у коме није и Русија.

Чим је Вилпен идентификован као аутентични Деголиста, администрација Џорџа Буша вади из шешира свог старог и дуго припреманог Минхаузена који је стасавао уз Френка Визнера старијег, Николу Нађ Боча Саркозија, човека, за кога се јасно види "да не воли Француску", како каже парижанка Дајана Џонстон. Тај козер и самозванац не верује у суштини ни у шта. Издао је Кловиса, Капете, свету Јованку, Комуну, Револуцију, мај 68. Издао је све да би узвисио себе, као сива сенка неког новог Микија Мауса која се пропиње на прсте не би ли издужила сопствени безначај. Одмах после Вилпеновог одбијања да у Ирак пошаље француске трупе, Саркози се, у име, не зна се уопште кога, Америци јавно извинио због овог француског става.

Саркози је данас Француску вратио у Нато пакт упркос противљењу 90 посто Француза. Вратио је државу у војни део Нато уговора, као заштићени и привилеговани кријумчар дроге кога нико не сме да ухапси. Парламент му је послужио да укине последњу тековину демократије уопште, а Деголизма посебно – као и народни референдум. Осим малог слоја угојених чиновника и њихових конкубина запослених у про-вашингтонским медијима, Французи су ужаснути пред мишљу да Француска дефинитивно губи епитет слободне земље и да њоме тренутно управља атлантистичка инквизиција састављена од прерушених "либералних" Торквемадиних доушника.

На шездесету годишњицу рођендана Нато савеза, маљчик Саркози, поклања Нато-у историјску Француску коју његови преци нису стварали. Понизност провинцијских везира и малтретирање светске раје, обележили су 3. и 4. април у Стразбуру. Стразбур је био "забрањени град" људи који нигде нису смели да изађу без пропуснице, а у једном тренутку нису смели да изађу чак ни из својих кућа, као да су управо они највећи непријатељ Нато војне алијансе. Саобраћај је прекинут, све је стало због рођендана Нато савеза, тог мртвог чудовишта коме је приношена ритуална људска жртва,а који се славио у овом великом војном логору, пуном понизних капоа. Саркози је међу првима дотрчао да Султану баци под ноге украдени поклон: француски народ и француску земљу.

Али, Спинозин бог у природи увек се постара да Злу супротстави Добро.

Демонстрације су упркос забранама изласка из кућа, пробиле све кордоне и бране, и народ је направио поплаву. Упркос двадесет и четири хиљаде француско-немачких полицајаца, нико живу реку није могао да заустави. Демонстранти су се сетили питања које је још давне 1954. године поставио генерал Де Гол: чему уопште даље служи Нато савез?

Горео је и један хотел у Стразбуру, као мали симбол огромних Нато пожара у свету...

Позив свим пријатељима Деголистима, левим, и десним
Од саме историје даровани историчар, Доминик де Вилпен, старогрчки и европски дух, човек који на памет зна прошлост капесијанске и републиканске отаџбине, поборник велике Европе са Русијом, савршени беседник и стилиста, синтеза Монтескијеа, Додеа и Валерија, сведочио је поново, у свету новог ништавила, да је Деголизам упркос свему жив

Присталице јединог правог Саркозијевог противкандидата који је залутао у прљаву политику, организовали су прошле недеље Вилпенов контранапад обраћања у Сенату: Француска и Нато. Вилпен не заборавља никога, па ни нас Србе, у једном тренутку саборце. Његову књигу "Крик што тера зле духове" коју сам добила, превели смо пре неколико година на српски језик. Стигао ми је сада његов позив да присуствујем увертири мултиполарног обрачуна са глобалистичком самовољом.

И док наша „збуњена“ телевизија у Београду ових дана даје репортаже о француским Нато прокураторима који на лошем енглеском језику (јер их је срамота да говоре француски), буцмастих образа и жваћући жваке тврде да је Нато баш "океј", нико ни не зна да постоји једна лепша, поштенија и усправнија земља. Али, зато руски медији о овој правој Француској увелико пишу и пре пар дана били су присутни. У сали "Виктор Иго" гурали су се сви Вилпенови пријатељи посланици, Шираков естаблишмент, као и многобројни левичари. Треба почети поређењем једног од посланика: "Вилпен је човек који жели да помири Французе и зато говори о социјалној правди, док Саркози говори само о фискалној правди". Доминик де Вилпен поновио је тога дана своју моћну беседу из Уједињених нација. Видело се да је подршка коју он има огромна, и да треба само да објави своју кандидатуру, што до сада није хтео да учини. Као сваки човек племените врсте, Вилпен се дуго ломио око уласка у најпрљавији део политике. Банална креатура зграби положај одмах, а вредни људи се дуго преиспитују. Али, преломиће све то за њега овога пута сама судбина. Она је већ учинила своје. Уместо да седи у затвору, како је то био лукаво пројектовао земаљски супарник Саркози, измисливши оптужбу против њега и сместивши му да га месецима саслушава Санхендрион, Вилпен је из свег тог замешатељства изашао невин и чист и данас поново проповеда на највишем месту. Ушао је у палату Бурбон леп, достојанствен и усправан као и отаџбина која га је дочекала. Њега Француска једноставно воли, јер он Француску, као средњевековни ритер подсећа на то да она још увек постоји и да ће неко морати да је ослободи.

Иронишући на рачун Саркозија и његовог гурања да се на рођендану Нато пакта слика што ближе Обами, Вилпен је говор садашњег председника оквалификовао као хвалисав и смешан, а њега као нервозног, конфузног и провокатора, који Француском влада сам са још пар пријатеља. "Саркози прво трчи у крило Нато, а онда тобоже на самиту Г20 прети одсуством Француске. Јасно је да ће он бити присутан, и то од предјела до десерта", закључио је иронично Вилпен. "Напуштање велике политике Деголизма и улазак у ратоборни атлантизам, за Француску је грех. Наша земља је данас у опасности, а Французи ће судити"- завршио је Вилпен мускетарски, упутивши овога пута Саркозију сасвим јасни позив на двобој.

На помен мученичке Србије и Југославије, Вилпен одговара својом даљом борбом против бомбардовања било које земље света. "Гласаћемо за вас !" - рекли су студенти који су ушли у Скупштину. Остало је Вилпену још само да објави формални улазак у председничку борбу. Ако то учини, садашњи формални шеф државе побеђен је већ данас, будући да је он и прогуран на изборима до врха управо због Вилпеновог уздржавања.

Свој историјски говор Вилпен је завршио речима у духу онога због чега су Француску некада поштовали сви људи света. Биле су то речи новог Д "Артањана": Ја се не борим против некога, него се борим за Француску. Једна ствар потпуно је сигурна. Никада и нико неће моћи да ми отме љубав коју носим према мојој земљи". Посебно не нека лилипутанска протува атлантизма, диктатуре профитаријата и пропалог спекулативног капитала - одзвањало је (оно што нам је говорник лафонтеновски оставио да сами довршимо) у главама бројних духова који су се тога дана солидарно сабили у палати Бурбон.

Бивши премијер и једини прави супарник Николи Саркозију, најавио је, најзад, у сали "Виктор Иго" свој политички повратак. Све док овај витез и Орлеанкин саборац, не узјаше свога коња, цео француски народ личиће на Игоове "Јаднике".

Др. Мила Алечковић Николић