Руска штампа пише о двема за русе важним темама, „Политика“ о цепању
Украјине, а коментар „Српске политике” упозорава на могуће руске заблуде
и очекивања - да ће “коза ипак сачувати купус”
Обама и руске заблуде
·
Председник РФ Дмитриј Медведев нада се да ће на његовом првом састанку
са газдом Беле куће Бараком Обамом бити започета реализација термина
„ресетовање“ у руско-америчким односима.
·
Због финансијске кризе и врло тешке финансијске ситуације, Русија је од
Украјине добила званичну молбу да им Русија хитно одобри кредит од 5
милијарди долара са повољним условима па се Руси питају: Треба ли узети
Украјину на издржавање?
·
А наша „Политика“ на све то износи како САД припрема поделу Украјине и
могућем НАТО
Кишобран за пола Украјине кроз интервју румунски генерал Јоан Талпеш
који је својевремено био директор румунске обавештајне службе
Можда ми Срби све то другачије видимо па вам нудимо два текста из руских
штампи која или не жели да види оно што се из авиона види или се Руси
надају да ће председник Медведев у директним разговорима „самлети“ Обаму
и натера га да то најављено „ресетовање“ односа најзад и практично
почне. Да би слика компликованих односа две велесиле била читаоцима још
јаснија замолили смо да целу ситуацију прокоментарише политички
аналитичар Звонимир Трајковић, а приложили смо и интересантан текст из
„Политике“ која преноси писање румунске штампе и могуће наредне кораке
НАТО-а
Ко ће кога „прочитати“
Председник РФ Дмитриј Медведев нада се да ће на његовом првом састанку
са газдом Беле куће Бараком Обамом бити започета реализација термина
„ресетовање“ у руско-америчким односима.
 Руски
лидер је то најавио у Кремљу примајући учеснике руско-америчког
друштвеног форума „Русија – САД: поглед у будућност“. Надам се да ће тај
необичан термин „ресетовање“ који је после састанка министар иностраних
послова Русије Сергеја Лавров са државним секретаром САД Хилари Клинтон
почео да кружи у практично свим аналитичким коментарима о
руско-америчким односима реално одразити суштину оних преображаја које
бисмо сви хтели добити. Рачунамо на „претоваривање“ такве врсте. Надам
се да ће до њега доћи.
Шеф руске државе рекао је такође да са нестрпљењем очекује састанак са
Обамом и да рачуна на исцрпну размену мишљења о читавом дневном реду
руско-америчких односа, као и о међународној проблематици. По правилу,
упознавање је везано за позитивне моменте, тим пре у односима лидера две
суперсиле. Међутим, Дмитриј Медведев не намерава да заобиђе акутне теме
на предстојећем састанку. Неопходно је разменити мисли и о
најкомпликованијим питањима – нагласио је он.
Руско-америчка група за друштвени дијалог „Русија – САД: поглед у
будућност“ која је позната и под називом „савет мудраца“ заседала је у
Москви на прагу састанка лидера две земље који треба да се одржи 01.
априла у Лондону, у оквиру самита Групе 20. Парламентарци и виђени
политичари су два дана разматрали питања од стратешког значаја,
укључујући и проблеме регионалних конфликата. Према речима америчког
копредседника „групе мудраца“ Хенрија Кисинџера, размимоилажења у
погледима у овој сфери заједничког деловања не чине се неразрешивим, док
је степен слоге веома битан. Овакви закључци руских и америчких учесника
састанка у Москви у знатној мери одражавају тежњу две суперсиле за
битним побољшањем билатералних односа.
Треба ли узети Украјину на издржавање?
Због финансијске кризе и врло тешке финансијске ситуације, Русија је од
Украјине добила званичну молбу да им Русија хитно одобри кредит од 5
милијарди долара са повољним условима отплате и грејс периодом од три
године. Са оваквом молбом Украјине пред Русију отвара једну крупну
дилему коју Руска штампа повезује са претходним периодом, односно са
периодом који је претходио гасној кризи почетком јануара и њеном
решавању. Да ли Украјину треба узети на издржавање или је препустити
њеним досадашњим западним „савезницима“ на челу са САД који су је у
заоштравање односа са Русијом гурали, а чији је главни актер свих тих
криза био председник Виктор Јушченко.
 Мишљења
у Москви су подељена и док једни за чуђењем питају: - зар предлажете
да издржавамо Украјину - позивајући се на непријатељску политику
према Русији коју спроводи украјинско руководство са председник Виктором
Јушченком на челу? При том наводећи да је Русија са Украјином већ имала
превише проблема од крађе руског гаса, блокирања гасовода да гас стигне
до потрошача у Европи… Да је Украјина била отворено на страни Грузије
при нападу на Јужну Осетију, снабдевала их оружјем а послала је и неке
своје једини да заједно са Грузијцима учествују у том нападу. Стално
измишља проблеме око Крима и база у којима је стационирана руска
Црноморска флота… Ти кругови као закључак једноставно кажу: Лудост је
ући у авантуру и издржавати неког који, бар према досад изнетим
званичним ставовима гори од жеље да се учлане у НАТО. Нека се Украјина
лепо за помоћ обрати Американцима и ЕУ па нека јој они дају кредите које
она тешко може икада да врати.
Међутим, они други знатно умеренији размишљају сасвим другачије. Америка
је далеко, док је Русија близу. А када је тако, проблеми Украјине су
ипак пре наши, него амерички. Поготово што се кроз њу још увек
транспортује око 80 одсто за Европу стратешког руског гаса. Осим тога,
велики број радника и у Русији је због финансијске кризе остао без посла
и ми то са тешкоћама решавамо. Нестабилна, али велика земља која има 50
милиона грађана и која се налази уз наше границе у стању је да нас
повуче у финансијски амбис. Јер, чак и ако само десети део од тих 50
милиона крене у Русију да преживи гладну годину – а границе са суседним
земљама све више имају формалан карактер — нећемо избећи социјалне
потресе и код нас у самој Русији. Замислите да је стан вашег суседа,
рецимо, поплављен. Шта ће бити јевтиније – да му се да новац за замену
водоводне цеви и ремонт, или да га са свим укућанима пустите у свој
стан?
Влада Русије још није донела одлуку о издвајању кредита за великог и
немирног суседа који је пред банкротом. О неопходности давања таквог
кредита обично говоре људи који сами нису зарадили ни цента и који
наводе једини аргуменат: Украјинци су наш братски народ. Давање
дотичних кредита једва да је целисходно са економског гледишта, јер он
мало тога у Украјини може да поправи, а вероватноћа да ће Украјина
вратити кредит практично је једнака нули – сигуран је аналитичар
„Собинбанке“. Али овде, поред горе наведених аргумената. несумњиво
постоји војно-политичка димензија. Задатак наше земље је да спречи
увлачење бивших совјетских република у војно-политичку орбиту САД и
НАТО-а. Нема, међутим, никаквих разлога за кредитирање Украјине док
дотична земља спроводи отворени антируски курс, што јој, изгледа, уопште
не смета да тражи новац од Русије. Та се политика мора променити или бар
показати да се мења, па ће Русија помоћи свом суседу. Не могу се од
Русије добијати кредити, бенефициране цене енергената а отворено се
залагати за учлањење у НАТО и водити дрска анти-Руска политика.
 Сада
можемо само да нагађамо који ће аргументи бити од пресудног утицаја на
одлуку владе Русије. Ако се сетимо почетка јануара и 10-дневног гасног
конфликта који је малтене замрзнуо пола Европе, те моралне и финансијске
штете, коју је без имало кривице претрпела Русија, вероватно ипак треба
да некако помогнемо нашим суседима да се одрже на површини. То ће нас
јевтиније коштати. Али пред руководством Русије стоји још једна крупна
дилема - коме се, заправо, новац може дати, и то још у нади да ће бити
враћен, барем у далекој перспективи?
Наранџаста револуција је била велика превара народа Украјине и то је
данас сваком Украјинцу јасно. Председник Виктор Јушчено, бар према
спроведеним анкетама, не ужива више ни 5% поверења свог народа али је он
у сукобу са председницом Владе Јулијом Тимошенко која би требала да те
кредите што рационалније искористи. А Ако боље погледамо у Украјини
ништа не функционише, сви су међусобно посвађани, тај клавир је тако
раштимован да се у Русији али и у Украјини питају ко ће располагати тим
новцем. Чије ће се одлуке спроводити и хоће ли и овај кредит у ствари
завршити у џеповима политичке елите и њихових експонената – као што је
то до сада са многим кредитима било.
Коментар Српске политике: Руске погрешне дилеме
У овом
тексту о проблемима Украјине, Руској дилеми и размишљању да ли им дати
кредит и шта ће бити ако им се кредит не одобри нисмо видели и трећу
страну пирамиде, а о четвртој да и не говоримо. Стога смо се обратили
политичком аналитичару Звонимиру Трајковићу са питањем – шта се иза свих
ових украјинско-руско-америчких „игара“ крије?
- Ја по овом питају имам сасвим друга размишљања и сматрам да се иза
молбе Украјине за доделу кредита крије једа знатно крупнија подвала која
треба да у очима грађана Украјине Русију представи као непријатеља.
Украјини с обзиром на величину кризе у којој су се нашли, пет милијарди
Долара не значи готово ништа. Ми смо од ММФ-а тражили 3 милијарде евра
што је око 4,5 милијарде $ а ради се о земљи неупоредиво мањој од
Украјине и са мањим проблемима. Па зашто онда Украјина тражи само 5
милијарди $ ? Тражи таман толико колико Русија може лако да издвоји, а
ако им то не одобри руководство Украјине ће ту Руску одлуку жестоко
експлоатисати и пропагандом убеђивати своје грађане да сви проблеми
потичу од тога што је Русија непријатељски настројена према Украјини и
да јој не жели да помогне – већ ради на њеном Уништавању.
То аутоматски значи да су пријатељи Украјине само на западу, оличени у
Америци и ЕУ. На овај начин Викторор Јушченко жели да у јавности поправи
свој катастрофални рејтинг и оправда своју погрешну политику ослањања на
Америку и ЕУ. Други ефекат овакве „пропагандне игре“ треба да буде
припрема становништва Украјине на евентуалну поделу земље, на источну
проруску (у којој живи највећи део од 30% Руса) и западну која је више
окренута западу.
Али све ово о чему говорим није Украјинско-Руски спор већ сукоб Русије и
Америке где је Украјина само жртва и полуга за притискања Русије. САД
преко своје марионете на месту председника Викторора Јушченка али ништа
мање ни преко председнице владе Лидије Тимошенко, прави Русији проблеме
око извоза гаса јер главни гасоводи иду преко Украјине. Зато Америци и
одговара подела Украјине јер се тиме наставља игре око испорука гаса а
ЕУ се тиме показује да је Русија нестабилан испоручилац енергената те да
се на њу не треба ослањати. Русија не треба да се усмерава на политичке
сукобе са Украјином, већ на такву политику САД треба одговорити ударом
змије у главу. Та змијска глава је долар и монетарно-финансијски систем
САД и ЕУ па ће и једни и другу одмах показати спремност на сасвим
другачију политику без прављења вештачких криза у Украјини, Грузији
Космету…. То сматрам најзначајнијим и то бих хтео да мало објасним.
Русија од избора Обаме у статусу чекања
Када би се реално запитали шта то Русија чека и чему ли се нада не би
нашли ваљани одговор. Ако Русија сматра да ће Обама битно изменити
досадашњу политику САД према Русији онда се мора признати да Русија није
научила ништа од Горбачова и „перестројке“, као ни у ових 20 година.
Горбачов се договарао са САД и западом да би на крају од свих њих био
преварен а резултат тих „договора“ је распад СССР-а. Ако им је то био
мали наук, нека се само подсете шта су им САД са својим западним
савезницима радили последњих петнаестак година. Како су их темељно
пљачкали, на која их све понижења нису стављали. Нису ли управо САД
чврсто обећале Горбачову да се после гашења Варшавског пакта НАТО неће
ширити на земље бивше источне Европе – а НАТО је данас на границама
Русије. Ако Русија мисли да ће сада Обама то ширење зауставити или можда
НАТО вратити назад ка својим некадашњим позицијама, онда руска политичка
елита и „савет мудраца“ незнају основе западног понашања и размишљања.
Америка на вербално-политичком плану тактизира а на практичном Украјину
жестоко гура у сукобе са Русијом, па ако то не пође најбољим путем, већ
је као резервни план припремљено цепање Украјине - на западни и источни
део. САД то раде врло практично. Њихова размишљања иду у правцу: ако
због кризе сада не могу да одрже целу Украјину под својом контролом,
узеће бар већи западни део. Да ли то Руси невиде или чекају да „падне
плафон“ да би се пробудили.
Вук длаку мења али ћуд никако
Нови термин „ресетовање“ у руско-америчким односима чак и језички више
нагиње на поновном стартовању исте политике него на исправљању досадашње
агресивне политике САД како према Русији тако и према великом броју
земаља. Обама ни једном речју није поменуо да ће према Србији водити
другачију мирнију и уравнотеженију политику. Међу првим гостима код
Хилари били су терористи са Косова Тачи, Сејдију…а Обама ће међу првим
посетама страних држава посетити тако „важну“ државу каква је Албанија.
У априлу ће у НАТО примити Хрватску и Албанија, Авганистан остаје
окупиран а однос према Северној Кореји и Ирану се на мењају. Пласирана
је причица да би се САД из Ирака повукли али се конкретно не виде неки
практични помаци у том правцу. У УН ставови Америке нису ни за јоту
омекшали, а практично на терену они и даље гурају и Украјину и Грузију
на Русију. Па у чему то Руси виде нека побољшања односа између Москве и
Вашингтона осим лепе приче инициране из привредних кругова јер су
послови стали па дај сада да видимо може ли се нешто од Русије добити.
Где су до сад биле те привредне структуре Америке?
Друга врло видљива опција је да САД купују време и лагано пребацују део
своје финансијске кризе на све земље света, па и на Русију. И докле год
Русија буде чекала да предузме неке дубоке а неизбежне резове урушаваће
своју Рубљу, трошити девизне резерве на очување њеног курса и јурити да
парира упумпавању америчких $ и Евра - валута које немају никакво реално
покриће. Ту трку Русија не може добити јер се упумпавају хиљаде
милијарди безвредних папирића за које Русија даје реалну робу – гас,
нафту, челик, сировине…. Када Руска Централна Банка објави да се
наведене стратешке робе продају само за Рубље, амерички и ЕУ упумпани
долари и еври ће постати само безвредни папирићи што и јесу. Ако се том
новом светском монетарном програму придруже Иран, Либија и Венецуела сви
остали ће кренути тим путем јер нико не жели да реалну робу „продаје“ за
ништа. Тада ће неминовно доћи до светске монетарне поделе, па ће се
енергентима и сировинама трговати у Рубљама, робама широке потрошње
трговати у Јуанима, а робама високе технологије у Доларима и Еврима…
Крајњи резултат свега ће бити да се упумпани новац мора повући из
оптицаја и свести у много реалније оквире а девизне резерве државе неће
држати у безвредним доларима и већ у валутама које су им потребне, а
које ће морати да имају реално покриће. То је једини језик који САД и
остале развијене земље запада разумеју а који ће их врло брзо довести до
закључка да им је НАТО непотребан и да ту велику ратно-бирократску
творевину не могу да плаћају. То једини начин да се Русија а и остале
земље ослободе НАТО загрљаја и НАТО претњи.
САД спремају поделу Украјине
Кишобран за пола Украјине
Западна војна алијанса спремна је да распарча Украјину, поручује
румунски генерал Јоан Талпеш у интервјуу који прошле недеље дао
букурештанском листу „Журнал национал”. Талпеш, који је својевремено био
директор румунске обавештајне службе, а потом и саветник председника за
националну безбедност, наводи да је НАТО спреман да изнад Украјине
„раскрили свој кишобран”, али и да премести престоницу бивше совјетске
републике из Кијева у – Лавов.
 Талпеш
тврди да је недавно разговарао са једним „високим функционером НАТО-а”
који му је пренео да би одузимање престоничког статуса Кијеву и
додељивање истог Лавову била својеврсна казна Украјини због недавног
шпијунског скандала у који су били уплетени румунски официр Флоричел
Аким и бугарски грађанин Петр Зикулов. Поменута двојица ухапшени су 4.
марта у Букурешту под сумњом да су Украјини, а највероватније и Русији,
продавали строго чуване тајне алијансе. Подсетимо да је Букурешт још 02.
марта отказао гостопримство украјинском војном аташеу.
На граници раскола
Како преносе медији, генерал Талпеш спада у људе који добро мере своје
речи и не залеће се у изјавама, стога не чуди што је његова прича о
„кишобрану и Лавову” примљена са највећом озбиљношћу, посебно у Кијеву.
Украјина је (заједно са Грузијом), наиме, ових дана избрисана са списка
гостију за пролећни јубиларни самит НАТО-а у Стразбуру. Однедавно
обнављање пуне сарадње алијансе и Русије, такође, значи да ће украјинско
руководство, тачније екипа председника Виктора Јушченка, морати да стиша
амбиције о убрзаном учлањењу у западни војни савез, а што је био један
од њихових главних адута у грађењу политичког имиџа у време „наранџасте
револуције” 2004.
Да је ситуација у Украјини близу границе пуцања потврдио је ових дана и
бивши амбасадор САД у Кијеву Стивен Пајфер. У анализи рађеној за
амерички „Савет за међународне односе“, институцију са великим утицајем
на формирање политике Стејт департмента и Беле куће, Пајфер наводи:
„Украјина се налази пред председничким (почетак 2010), а можда и
ванредним парламентарним изборима, који ће се одвијати у околностима
економске и финансијске кризе. Оваква ситуација на површину ће сигурно
избацити питања попут статуса руског језика, геополитичке оријентације
Украјине или статуса Севастопоља, Крима и Црноморске флоте. Све то
ствара реалну опасност од распада земље на два дела – источни и
западни“, закључује амерички дипломата.
Ипак, најинтересантнији у целој причи јесте део о премештању престонице.
Тешко је претпоставити како би алијанса могла да утиче на једну такву
промену а да се о њој, пре свега, не изјасне житељи два града, па и целе
републике. Једно је сигурно, клима је у Лавову за НАТО много повољнија
него у Кијеву. Овај део Украјине је историјски везан за централни и
западни део Европе. Од 1349. до 1772. припадао је пољско-литванској
држави (Жеч Посполита). После прве поделе Пољске па до Првог светског
рата Лавов је, под именом Лемберг, био део Аустроугарске царевине. По
распаду црно-жуте монархије поново улази у састав Пољске, а по окончању
Другог светског рата дефинитивно постаје део Украјинске Совјетске
Социјалистичке Републике. Управо у овом делу земље председник Јушченко
има и највећу подршку бирача.
Лавов би у одређеним околностима и могао да постане престоница, али само
неке нове државе. Можда Галицијске губерније, као што је био у периоду
између септембра 1914. и јула 1915, или као административни центар
Западно-украјинске народне републике, што је, накратко, био у новембру
1918. Наравно, све то уколико би се, према слутњама амбасадора Пајфера,
Украјина дефинитивно распала на две државе.
Државе без утицаја
Овакву поделу данас, нажалост, подржавају многи у свету, па и у самој
републици, без обзира на то што би она Украјинцима донела тешке ломове,
можда трагичније и од оних виђених током распада бивше Југославије. Сем
тога, поделом би била створена два нова међународна субјекта – источни,
под јаким утицајем Русије, и западни, у којем би главну реч водиле САД
и, највероватније, Немци и Пољаци. У сваком случају, обе нове државе,
свака за себе, и поред величине територије и бројности становништва,
тешко да би у европским размерама представљале значајније политичке
чиниоце.
На крају, распад Украјине значио би и да се горе поменути „кишобран
НАТО-а” простире само на један њен део – западни. Наиме, не треба уопште
сумњати у то да би реакција Русије била оштра и да би могла да се оконча
чак и уласком источног украјинског дела у састав Руске Федерације, како
најављују проруски националисти. У сваком случају, Москва би вратила
Крим под свој суверенитет, што би означило њено још снажније присуство у
Црном мору. НАТО-у такав расплет тешко да би ишао у прилог.
Текст припремила
Српска политика
|
