Предходна страна

Књижевник Витомир Пушоњић у хипотетичком размишљању шта би наш духовно отац Свети Сава данас могао урадити да помогне Српству.

Свети Сава и вишестраначки систем

Српски просветитељ Свети Сава над моштима њиховог оца измирио је посвађану браћу Вукан и Стефан, спашавајући Српство. Али како измирити лидере и лидрчиће, њихове личне и страначке интересе кад потичу од четништва, комунизма, социјализма, југословенства, интернационализма, неолиберализма, европеизма, глобализма. Ако су им то идеолошки очеви који су их стварали, над чијим моштима ту завађену српску браћу измирити. Како њихове личне и страначке интересе задовољити, а да све буде у интересу народа Српског, кроз форму демократије и вишестраначја?

Приредба коју је пре неки дан организовало Министарство просвете у славу и част првог српског просветитеља и духовног оца Светог Саве вратило ме у давно прошла времена, изнова покрећући питање зашто се ни после толико времена, претрпљених страдања, као и разноразних ''промена'', у нашој историји ништа суштински променило није. Колико још ратова, геноцида, погрома, ујдурми, превара и других нељудскости треба да нам приреде народи Западне Европе да бисмо најзад схватили како наша епска песма није лагала када их је још пре десет векова назвала ''лукавим Латинима''? Зар оно што су нам чинили само у двадесетом столећу, било као ''нацисти'', "савезници" или ''миротворци'', није довољно за опамећивање, већ је неопходно да и у двадесетпрвом веку трчимо за њима, као да није реч о једним те истим људима са једним те истим хиљадугодишњим намерама.

У сцени где Свети Сава над моштима, или како се то данас каже ''посмртним остацима'' оца, мири браћу што су се под притиском властољубља и себељубља, не само омрзла, већ толико закрвила да су и војнички јурнули један на другог, има нешто непролазно и Србима вечно актуелно. Утиску потпуне савремености тог најстаријег српског проблема нарочито је допринео детаљ где се поменула улога лукавих Латина. Они су се још тада ангажовали и политички и економски и војно, а надасве ''пријатељски'', како би Вукан остварио своја "људска права" па да поред Зете, овлада и другим деловима Србије, које је отац Немања оставио млађем сину Стефану. Да ли су се позивали на неки облик ''међународног права'', ''демократских слобода'' или сличну ''напредну тековину'' у корист разгоропађеног старијег брата, остало је непознато, али оно што је кристално јасно јесте да нам од тада па све до данас ''цивилизована Европа'' у континуитету од готово хиљаду година, несебично се улажући у сваку нашу слабост, неуморно помаже да уништавамо сами себе. Вукана су против брата помагали лукави Латини, док данашње ''проевропске партије'' помажу ''демократске снаге цивилизованог Запада''. ''Невладине организације'' помажу против не само истински или кобајаги српски опредељених партија, него и било чега српског у Србији и ван ње. Сва ова „помоћ“, за суштинску последицу има велико страдање и Срба као народа и Србије као државе. Захваљујући "добрим намерама" којим је Запад помогао крваво ''осамостаљивање братских јужнословенских народа'', ни некадашње Зета и Травунија више нису део српске територије. Постале су независне државе под западноевропским патронатом, док је крајње неизвесна судбина и других српских територија.

Али и поред толиких трагичних искустава која су нас снашла од његовог "пријатељства", ми смо том Западу из неког разлога и даље слепо одани. Оно што данашњи тренутак чини још тежим јесте и чињеница да је у доба Немањића проблем правио само један завидљиви и властољубиви Вукан, коме је упркос свему ипак пошло за руком да над моштима свога оца победи самог себе и тиме спаси Србију. Данашњим актуелним „демократским“ вишестраначјем вукани су се толико намножили, те се намеће питање да ли би и Савине светитељске моћи ишта могле учинити против дубоко укорењених марксистичких, дарвинистичких, атеистичких, социјалистичких, демократских, социјалдемократских и других хуманистичких идеологија и праваца. Мислим да би чак и Свети Сава остао немоћан да помири и превазиђе дубински раскол у народу, најочигледније изражен сукобом проевропских и просрпских политичких партија и коалиција, загрижених за личне и партијске интересе? Јер без обзира на формалне разлике између тадашњих и садашњих подела, последице по народ и државу потпуно су истоветне.

У доба Немањића борба око власти водила се на основама братске себичности, зависти и властољубља, не напуштајући међе царског хијерархијског устројства, док су данашње ''демократске слободе'' омогућиле да све могуће зависти и себичности равноправно учествују у борби за власт. Свађа, мржња, и подметање, не само што у таквим условима нису на пиједесталу презира, као нешто ниско, срамотно и истински штетно за читаву нацију, већ се третирају као доказ највећих људских слобода и највиши израз народне воље. Којег народа и чије воље, назна се.

У оно златно доба српске историје ''кад су свеци земљом ходали'' како се говорило, Србима се посрећио Свети Сава, пред којим су се браћа покајала и измирила, чиме је добијена шанса да се макар на неко време оствари јединство, а ''лукави Латини'' одбију од граница српских земаља. Све то је имало итекакве позитивне последице по посвађане владаре али и позитивни рефлекс на свакодневни живот обичних људи. Дакле снага изузетног појединца неутралисала је деструктивне тенденције које су вође у народ унеле и почеле да нагризају државу с једног његовог краја, чиме је избегнута национална катастрофа, која би Србе вероватно још тада бацила под ноге ''лукавим Латинима''. Међутим, уместо таквих изузетних појединаца који би их у кризним ситуацијама народ избавили неким храбрим, искреним и одлучним подухватом, савремени Срби имају сурогат звани ''вишестраначки избори'' путем кога се наводно могу ослободити неспособне, властољубиве или издајничке партије, односно коалиције. Но чак и када се то ''догоди'' за кратко време се испостави да су једини победници на ''српским'' вишестраначким изборима увек ''лукави Латини''. Тако поред свих наших избора, у руке Латина падоше најпрофитабилнија предузећа, територије, природни и национални ресурси, војска, полиција, универзитет, медији и друга народна добра. А поделе и расколи не само што не бивају превазиђени, већ се из године у годину све више продубљују и умножавају.

Разним нагодбама дођосмо и до некаквог ''измирења'', као у случају некада ''крвно завађених'' Социјалиста и Демократа, али за народ и државу наступи доба још већег пропадања. ''Измирене'' са наводно ''просрпским'' странкама, проевропске странке само још више добијају на замаху и снази, чиме се пљување и прогон свега српског не само наставља већ и повећава. И то у толикој мери да им се прикључују чак и дојучерашњи ''љути националисти'', који су изненада схватили да се уместо ''радикалан'' више исплати бити ''напредан''. Без обзира на разна правдања партијских вођа „напредњака“ пред самим собом, та промена се никоме не исплати, једино лукавим Латинима.

Упркос толиком замешатељству, постигнутом што дејством ''лукавих Латина'' што нашим пропустима и мањкавостима, шта би било када би се и у нашем времену појавио човек попут Светога Саве, коме би истински стало до народног спасења. Да ли би и данас Сава успео то што је у своје време учинио са завађеним Вуканом и Стефаном? Да ли би му пошло за руком да усклади све политичко-идеолошке програме, на бази чега би измирио партије и њихове вође а све у сврху националне, духовне и државне целовитости? Или би једноставно укинуо партије, а по разним основама растурене Србе организовао на неки природнији начин, који би све Србе нагнао на јединство? Шта год чинио и учинио било би лепо видети партијске вође како се истински мире, док се горко и искрено кају за подлости, преваре, лоповлуке, лажи, издајства… Небројене друге грехе учињене браћи, уместо отужних погађања око коалиционих влада у сврху личне и ускостраначке користи, а на штету народа, свега заједничког и људског. Па кад би се тако истински помирени, у духу врлине, богољубља, отачаствољубља и човекољубља, сложно одупрли ''лукавим Латинима'' и њиховим ''евро-интеграцијама'', онемогућивши их да нас икада више свађају и варају, где би нам крај био.

За данашњу Србију и Србе све су то, нажалост, само пуста маштања. Јер чак и да се нађе неко изузетан, попут Растка Немањића, не знам над чијим би моштима, мирио завађене партије, њихове вође, као и друге истакнуте скупине и народне прваке. По аналогији, то би морао бити онај ко их је родио, као интелектуалце, стручњаке, политичаре. Па пошто нису постали од оца-појединца, као Вукан и Стефан, већ комунизма, социјализма, југословенства, интернационализма, неолиберализма, европеизма, глобализма или неког од небројених облика мртворођеног хуманизма, немају се над чијим моштима мирити. Узевши у обзир да су толики оци васкрсавали на милионским српским жртвама, логично би било да се у тој улози нађе неко или нешто од тога. Али ни уз најоптимистичкију вољу не могу замислити демократе, либерале и чланове невладиних организација како се над било чијим моштима мире и грле са ''националистима'' кајући се за све што су чинили свом народу а у корист Америке, ЕУ, НАТО-а и ''лукавих Латина''. Некако их и могу замислити у загрљају са Николићем па и другим евро-националистима, али ни у ком случају са онима које преко медија називају ''фашистима'', ''хулиганима'' и другим погрдама наслеђеним од комуниста, увек када чине нешто у корист српства, па макар то била и најбезначајнија ''протестна шетња''.

Без очинства нема ни братства, кажу српски духовници, јер браћа су браћа само по истом оцу, па их је у случају заваде могуће измирити само у оцу. Али обзиром на толике идеолошке оце који су нас духовно и интелектуално рађали како у доба комунистичког једноумља тако и „демократског“ вишеумља, у вишестраначком систему ни Растко Немањић вероватно не би могао учинити ништа, не знајући у име кога, чега, па и зашто да нас мири.

Витомир Пушоњић