SRPSKA POLITIKA

Звонимир Трајковић

01. фебруар 2009.

Србе већ скоро десет година кљукају како је медијски рат изгубљен зато што нисмо ангажовали лобисте, нашом индоленцијом… а никако да наведу да смо медијски рат изгубили од неупоредиво јачег непријатеља. Са пријатељима се не ратује ни оружјем ни медијима

Срби и медијски рат

Бићу мало дрзак па ћу коментар дати пре текста, што иначе није уобичајено. То чиним из разлога што је већ хиљаду пута наведено, критиковано и шта још све не, уз овакве и сличне текстове, да су Срби медијски рат изгубили и да је за то наравно крив Милошевић, мада се то директно у тексту не наводи. Поново се Србима подмеће кукавичије јаје како су нам те земље које су противу нас водиле медијски, па и оружани рат, пријатељи али ми нисмо ту нешто добро одрадили. При томе се народу намерно помућује свест да у помоћ позове чисту логику и запитају себе, - ако су нам пријатељи зашто су противу нас уопште и водили рат, медијски, а касније и оружани. То нису пријатељи већ непријатељи и којим смо ми то медијским средствима могли да парирамо западним глобалним медијима да би такав рат могли да добијемо.

Али да би показао да је „новинарство“ данас нешто више од лепих прича, треба прво да дефинишемо и одговоримо на неколико суштинских питања:

1. Шта је „медијски рат“

2. Зашто се тако зове и која се подршка у таквом рату најрадије користи?

3. Зашто се тај рат уопште водио?

4. Ко га је противу нас Срба водио?

5. Да ли смо тај рат могли да добијемо?

1. Медијски рат је планирано пропагандно деловању у односу на непријатељску страну како би се постигла два циља. Да се домаћој јавности непријатељ (а не пријатељ) приказао у што црњем светлу. А други циљ је да се грађани непријатељске стране збуне и поколебали у одбрани своје зеље. У сваком медијском рату користе се сва расположива средства, начини и техника како би се противник дезоријентисао а његови лидери (политичке вође, команданти јединица силе, и институције) приказали у што лошијем светлу. То се чини свим могућим дезинформацијама, протурањем наводних информација, дрским лажима, монтираним снимцима..., како би се ти лидери у очима сопствене јавности дискредитовали и како би им грађани отказали послушност.

2. То је прави рат, а не балет, у коме се пуца из свих медијских оружја а са ТВ екрана највише као најгледанијих и најутицајнијих медијских носилаца. Ако се противу некога води медијски рат сасвим је разумљиво да се лансирају разноразне лажи, добро уклопљене, како би домаћа јавност у њих поверовала, али и бар део грађана противничке стране. Да би се то постигло користе се најјачи адути. А у пропагандне сврхе они су најјачи када се користе личности из непријатељске нације. Односно када Срби говоре и нападају своју нацију, или политичке и војне лидере. Политичке за погрешну политику, а војне за злочине – јер је рат уско повезан са злочином. Што се Србије и Срба уопште тиче, наша „демократска“ опозиција је ту улогу изврсно одиграла. Борећи се за власт они су тај прљави посао за такозвану „међународну заједницу“, делимично и несвесно, савршено одрадили - наносећи својој земљи и народу најтежи ударац.

3. Рат се водио ради разбијања Југославије као озбиљне и у Свету утицајне земље, коју је требало распарчати у мале државице без ауторитета, војно и политички слабе, немоћне да саме опстану у привредном и политичком смислу. То је био начин брзог колонизирања, без отпора колонизатору, јер је вођство државе препуштено локалним и наметнутим марионетам, а све у циљу пљачкања исте - по доктринама НСП и глобализације. Ако се самном не слажете запитајте себе колико то боље живите од када смо целу привреду распродали и још се задужили 37 милијарди евра, односно око 50 милијарди $.

4. Противу Срба медијски рат је водило 20-так најразвијенијих земаља Света, а које су то подигле још степеницу више називајући сами себе „међународна заједница“, што би требала да дочара како је то цео Свет – мада то ни изблиза није био читав Свет. Медијски рат је вођен у моменту светске деравнотеже сила и пропасти „Варшавског пакта“ као противтеже НАТО пакту, па су Срби фактички остали без могућности да прибаве савезника или остваре неко савезништво. Рат је предводила Немачка, која се сасвим разложно ослонила на своје савезнике из два светска рата: Хрвате, Словенце, Муслимане и Албанце. Да би се из медијског (припремног) рата прешло у војни, као једини практични начин за распад земље, Србима су супротстављени већ поменути Немачки савезници. Како Срби те наметнуте локалне ратове не би могли да добију, „Међународна заједница“ је Хрвате, Словенце, Муслимане и Албанце помагала финансијски и војно, а паралело стим Србе је требало сатанизовати – како би се нелегалне сецесије оправдале. Та сатанизација Срба је у ствари најважнији део медијског рата - који онда оправдава сва примењена противу Срба. Иза свега стајао је интерес, НСП, пљачкашка глобализација, као и јаки првенствено немачки интереси за излазак на Јадран, и контролу Балкана. Немачка у разбијању Југославије није ишла сама већ је само као предводница осталих земље носиоце НСП и глобализације.

Југославију, као угледну земљу и оснивача покрета несврстаних је требало разбити, и као пример осталим малим земљама да се НСП не супротстављају, али и као рашчишћавање терена за несметано ширења НАТО ка Русији. У том походу на Русију, енглеске и америчке процене су биле да Срби могу стати уз Русе, те да их и због тога треба сатанизовати, сатанизујући тима посредно и Русе, али и православље уопште. Или бар на Православље извршити притисак у правцу подела и међусобних раздора цепајући јединство Православне Цркве. Тако су многе одцепљене државице формирале своје Цркве (због мале величине такорећи секте) иако је то сасвим неприродно – али за Ватикан и разбијање Православља врло значајно.

5. Кључно питање је да ли смо се оваквом медијском рату могли супротставити? Ни теоретски, а камо ли практично. Ми нисмо располагали глобалним медији снаге SSN, BBC, Times… и који потпуно покривају 70% планете. Такви глобални медији могли су да причају своју унапред добро припремљену „ричу“, на коју ми са својим медијима, чисто локалног карактера, нисмо могли никако да адекватно одговоримо. И Срби су у свету несметано могли бити сатанизовани. Ови глобални медији наравно нису хтели да пренесу ништа што би нама одговарало јер су они били носиоци медијског рата у корист својих држава. По неку вест која је ишла нама у прилог, а која се на њима могла чути, је само „фини баланс“ како се не би стекао утисак острашћености, већ коректног „информисања“. Стога све приче о некаквим лобистима, нашем пропуштеном лобирању, или ангажованим медијским агенцијама…, су приче за наивне и оне који незнају шта је и како се води медијски рат, у циљу разбијања једне земље.

Овим текстом нисам желео ни најмање да умањимо допринос, или бар покушај, правих српских пријатеља попут господина Расела Гордона, већ искључиво да осветлим заблуду да смо могли нешто више учинити у том медијском рату. Медијски рат противу Срба су водиле економски и војно најјаче зеље Света са врло јасно утврђеним циљевима и задацима. Срби расути у неколико република бивше Југославије а и сама Србија није располагала ни економском, ни војном а ни медијском снагом ни медијско-техничким ресурсима, да би се бар донекле могла равноправно носила у том медијском рату. Ако сте помислили да ће нам ти глобални медији дозволити да преко њихових сателитских веза и остале технике светског покривања програмом, чак и да платимо, дозволити да оповргавамо њихове лажи онда сте у великој заблуди. Исто као што се нисмо могли ефикасно бранити од НАТО агресије 1999 године, тако се нисмо могли бранити ни од медијског рата који је противу Срба почео још 1985. године.

Не спорим да су поједини политички лидери тадашње опозиције, а данашње „демократске“ власти пљачкали Српску дијаспору и куповали виле по Дедињу. Али управо власти и медији тих земаља су тим српским преварантима омогућавали да пљачкају наше исељенике, давали им медијски простор, како би медијски рат противу Срба лакше и убедљивије добили.

Не спорим ни остале наводе, из доле иначе лепог текста, о једном дивном човеку који је схватио намере и подлост запада и њихових медија. Акценат сам хтео да ставим само на неке заблуду да се медијски рат могао добити, исто као што и сад „демократској“ власти подвлачим да се Космет не брани и неможе одбранити само дипломатским средствима. Космет није изгубљен на дипломатском већ на ратном пољу, и Албанци нису Космет добили лобирањем (како се Србима потура) већ оружаним устанком који су подигли. Светски моћници су им у томе обилато помагали, из својих а не албанских интереса, али то није лобистичка, већ привредно-пљачкашка, геостратешка и геополитичка значајка.

Политички аналитичар

Звонимир Трајковић

www.trajkovic.rs

Сведочење Расела Гордона, америчког фоторепортера

Приче из огња медијског рата

У студији „Медијски рат“ изнета је теза да су током рата на простору бивше Југославије западни медији планирано објављивали лажне извештаје да би јавно мњење усмерили против српског народа

„Не сведочи лажно на ближњега својега“, пише у Светом писму. Овим речима почео је предавање „Медијски рат: коришћење и злоупотреба фотографије“ полазницима УНС-ове школе веб-новинарства господин Расел Гордон, некадашњи амерички фоторепортер, а данас српски сељак. Кажемо српски, не мислећи да је и карактером постао Србин, већ имајући у виду колику је жртву учинио за добробит нашег народа и наше земље. Жртву пред Богом, јер за њу никакву награду ни признање није од Срба добио.

Господин Гордон извештавао је годинама из 30 земаља широм света. Нарочиту пажњу посветио је ратним подручјима као што су Балкан, Авганистан и Камбоџа. Благодарећи свом искуству, Гордон је израдио студију „Медијски рат“. У њој је изнета теза да су током рата на простору бивше Југославије западни медији планирано објављивали лажне извештаје у циљу усмеравања јавног мњења против српског народа.

Долазак на Балкан
Приповест о овом необичном подвижнику почиње пре 17 година, када се, окончавши каријеру алпинисте, вратио на универзитет да студира новинарство. У то време, почели су сукоби на простору бивше Југославије. Господин Гордон описује те дане: „Био сам мало паметнији од просечног Американца, јер сам умео да пронађем Европу на мапи света“, додаје у шали, „и није ми била јасна слика о томе шта се на Балкану догађа. Одлучио сам да дођем овде на јесен 1995. године и разговарам са све три зараћене стране. Тада сам почео да примећујем ствари које нису биле логичне.“

Помно пратећи догађања из саме жиже ратних сукоба, а истовремено анализирајући западне медије, приметио је њихово необјективно извештавање. Убрзо се у свету формирала слика Срба као злочинаца који оживљавају страхоте Другог светског рата на прагу 21. века. Српско име, наглашава, било је уништено након што је на насловној страни енглеског часописа Тајм објављена фотографија из наводног српског логора за ратне заробљенике. У питању је, заправо, била фотографија мршавог човека са спољне стране жичане ограде једне фабрике. Расел Гордон је на све начине настојао да промени такво медијско представљање Срба.

Међутим, без помоћи, пре свих званичника државе којој је хтео да помогне, а уз потпуну блокаду од западних медија, сви напори су остали безуспешни.
- Изабрао сам погрешну страну ако сам желео каријеру - каже Гордон и додаје „погледајте Кристијан Аманпур и Кристофера Мориса. Они су се обогатили, стекли светску славу и освојили силне награде објављујући лажне информације о рату на простору бивше Југославије. И не само да су лагали о вама, већ су од тога правили уметност.“

Мислим, дакле не верујем медијима
После предавања, полазници школе разговарали су са уваженим гостом. Између осталог, полазници су га питали да објасни медијску манипулацију која се догодила на штету српског народа и да ли се то може назвати неком врстом теорије завере или је у питању случајан избор тога ко ће бити „лоши момци“. Он је рекао да је већ крајем 80-их година прошлог века постало јасно да Европу очекују велике промене - распад Совјетског Савеза, пад Берлинског зида и тако даље. С тим у вези, америчка агенција ЦИА ангажовала је људе који ће предвидети судбину Балкана. На основу анализе установљено је да ако бивше југословенске републике добију независност ратом, биће изгубљено 250.000 живота и четири милиона људи постаће избеглице. Да би Немачка одржала свој утицај на Балкану, Америка је била спремна то да плати. Испоставило се да су Хрвати и муслимани годинама планирали распад земље, док су се Срби држали пароле „братство и јединство“.

Полазници школе су приметили да се г. Расел пожалио да чак ни Срби у расејању нису желели да сарађују са њим у објављивању истине и замолили су га да наведе неку српску институцију с којом је имао добру сарадњу.

- Не, не могу да наведем ниједну институцију. Нико није хтео са мном да сарађује. Срби у расејању, конкретно у

Савет Србима

Гордон је веома разочаран лењошћу Срба да се остатку света представе онаквим какви заправо јесу.
- Штошта се могло учинити - каже. - Срби из дијаспоре су давали новац за поткупљивање америчких политичара, али је он завршио за куповину кућа на Дедињу.
На питање колеге шта Србима саветује, Гордон одговара: „Требало би да сте уједињени. Да не продајете оружје непријатељу. Да рат не буде комерцијална активност. Да престанете да за сваки проблем говорите „Е, ј*** га.“

Чикагу, нису уопште били заинтересовани да помогну изношење истине. Имао сам проблеме и приликом добијања докумената за улазак у Србију. Ту ми је у сусрет изашао само владика Иринеј Добријевић, тадашњи јеромонах. У Републици Српској упознао сам Аркана, који ми је рекао: „Чујем да си добар. Можеш овде да радиш.“ Такође, једном сам се руковао са Војиславом Коштуницом и Велимиром Илићем. Само су се они, од свих српских политичара, усудили да поздраве јединог америчког дописника овде, и то просрпског. То што су ми политичари из Демократске странке отежавали да присуствујем чак и прес-конференцијама показује њихову невероватну глупост и некомпетентност расуђивања. На Косову, код владике Артемија, према мени су се односили веома лоше. Припадници СРС такође нису хтели са мном ни да разговарају - одговорио је Гордон.

На лаптопу господина Гордона је натпис који парафразира Декарта: „Мислим, дакле не верујем медијима“.
Данас Расел Гордон живи у једном селу на Трешњи поред Београда и бави се пољопривредом, повукавши се из рада у медијима. Такође, изучивши историју ових простора и упознавши наш народ и обичаје, крстио се у српској цркви под именом Димитрије. И као што је Свети великомученик Димитрије по предању водио љуте битке у одбрани Солуна, може се без икакве бласфемије рећи да овај храбри човек води љуту битку за истину у савременој борби која се зове медијски рат.

Тијана Влаховић

Глас јавности

Предходна страна