Предходна страна

Неопходност руског присуства на Балкану је условљена геостратешким, геополитичким и економским разлозима.

Стратегија Русије на Балкану

Пише: Ана Филимонова

Геостратешки и геополитички аспекти су повезани са размерама вишеструке трансформације Европског региона почетком деведесетих година ХХ века. Западна Европа је после Другог светског рата фактички била потчињена од стране САД (Бжежински је Европу назвао америчким «протекторатом»), али временом су стремљења низа европских држава (пре свега Француске и Немачке) ка већој самосталности постала опасност за САД. Распадом СССР-а је неопходност слеђења политике САД код многих европејаца једног за другим нестала. Такође, за Америку је примарни задатак постао слабљење Европске Уније и успостављање одређеног нивоа туторства над Европом.

У том циљу, прво је успостављен низ проамерички оријентисаних влада (Саркози, Меркел, Качински и др.).

Друго, војно-стратешко присуство САД на Старом Континенту је обезбеђено ширењем НАТО-а.

Треће, формиран је и стављен под контролу «мусулимански фактор» у Европи - све до стварања «појаса исламских држава», укључујући Албанију, Босну и Херцеговину (БиХ), муслиманске енклаве западноевропских и балканских земаља, структуре наркомафије. Америчку подршку је добила и интеграција муслиманских структура у друштвено-политички систем европских држава и институција Европске Уније. Подршком «муслиманског фактора» у Европи и посебно на Балкану, САД у суштини компензују своју антимуслиманску (произраелску) политику на Блиском Истоку, у односу на Ирак и Палестину (Бил Клинтон то отворено признаје у својим мемоарима). Таква «компензација» је била и политика САД у односу на сепаратизам у Чеченији деведесетих година ХХ века.

Четврто, политика ширења НАТО-а на исток коју спроводи Вашингтон, «затвара» Европску Унију у решавање унутрашњих проблема и слаби њену самосталност.

Све то заједно обезбеђује Вашингтону спровођење стратегије коју је донео Конгрес САД 2005. године и која обухвата «неометан приступ кључним регионима света, стратешким комуникацијама и глобалним ресурсима».

На Балкану крајем ХХ века у првој етапи активног учешћа запада у југословенској кризи били су испробани: механизам вештачке ескалације и спољашњег управљања локалним конфликтима разног степена интензитета; ефекти глобалне агресивне антисрпске пропаганде; системи провокација, што је резултирало предузимањем мера без преседана од стране Западног блока против једне стране (српске) државе - од увођења санкција до разорног бомбардовања снага НАТО.

у другој етапи је остварена измена национално-кофесионалне структуре и културно-историјског обрасца југа Балканског полуострва и уведен курс економске и информационе доминације САД. Истовремено се подржава неопходни ниво конфликтног и криминалног потенцијала (све до формирања зона производње и продаје наркотика у троуглу Тирана – Приштина - Скопље).

у ширем смислу крајем ХХ века Балкан су САД претвориле у полигон гушења воље и жеље уједињене Европе за самосталношћу. Одатле се јавља задатак успостављања равнотеже снага у региону Балкана као геополитичкој карици која повезује Русију са Јужном Европом, Блиским Истоком и Северном Африком. Настале корените измене у региону се непосредно тичу националних и државних интереса Русије у важнијим аспектима националне безбедности и економије.

Пре свега, на Балкану настаје стратешки полигон с перспективом успостављања контроле над југо-источном Европом, црноморским и прикаспијским басенима, а посебна опасност се надвија над Кавказом. Вашингтон и Брисел,који га у корак следи, отворено спроводе политику потискивања Русије са Балкана. На дуги рок су изнајмљени аеродороми, објекти инфраструктуре, граде се базе НАТО («Велики» и «Мали Бондстил» на Косову, «Криволак» у Македонији и др.) с циљем успостављања контроле над маршрутама транзита нафте и гаса у Европу. Стратешка концепција НАТО предвиђа једнострану примену силе по сопственом нахођењу. То је одлучна, бескомпромисна, агресивна политика.

Стратешке измене у курсу Вашингтона се у догледној перспективи не предвиђају. У тим условима, за Русију је неопходно да смањи «фактор силе» на међународном нивоу, да не допусти даље ограничавање суверенитета балканских земаља, ослаби «Анакондин чвор» који их стеже у неоколонијалну потчињеност. «Одрицање» Москве од Балкана води смањењу међународног ауторитета и утицаја Русије, њене изолације из европских токова и као резултат тога - умањење њене државне самосталности.

Европске земље све више зависе од спољашњих енергетских ресурса. САД ће и убудуће настојати на развоју алтернативних пројеката испоруке енергената у Европу и даљој интеграцији балканских земаља у евро-атлантске структуре. Амбасадор САД у Београду Камерон Мантер је поводом потписивања енергетског споразума Србије са Русијом изјавио: «Рекао бих да је мудра политика било које европске владе да не допусти да буде у ситуацији да затвора фабрике и да се људи смрзавају због једног снабдевача енергената који може да вас из било каквог разлога престане снабдевати. Из тог разлога, желимо да радимо с нашим европским пријатељима на енергетској независности од било ког извора...» Против «Газпромове» куповине 51% акција «Нафтне индустрије Србије» отворено су говорили и амбасадор Француске, бивши амбасадор САД у Србији В. Монтгомери и Хилари Клинтон.

Процес увлачења Балкана у евро-атлантске структуре се спроводи јачањем политичке и економске зависности балканских држава од запада и органа наднационалне власти, дефакто губитком дела суверенитета. У првом реду, руши се финансијски систем који се оптерећује огромним бременом спољних кредита па је спољни дуг република бивше Југославије достигао скоро двеста милијарди долара, што је за те мале државице представља енормну суму коју неће моћи да враћају. Истовремено помоћу глобалних средстава јавног информисања у јавно мњење балканских земаља уграђује се теза о томе да «сарадња са Русијом неминовно води губитку поверења од стране Европе», да се не може седети на две столице и да евро-атлантске интеграције немају алтернативу.

Као резултат, без обзира на велику економску корист од заједничких бугарско-руских привредних пројеката -нафтовод «Бургас - Александруполис», АЕС «Белене», деоница гасовода «Јужни ток» (последњи ће доносити Бугарској до 750 милиона долара прихода годишње), - у бугарском друштву је на пример настао раскол у односу на заједничке пројекте са Русијом (иако је последица сарадње - повећање утицаја Бугарске у енергетској безбедности Европе -очигледна).

У Србији такође постоји такав процес. Осим тога Србија је објекат спољашњих притисака усмерених на распарчавању већ окрњене државе. После Косова и Метохије стварају се услови за отцепљење Војводине. Лига социјалдемократа Војводине, Савез војвођанских Мађара, Либерално демократска партија залажу се за «широку аутономију» покрајине Војводине, а и сам председник Тадић заговара даљу регионализацију Србије. Против су Српска Православна Црква и опозиција која је доста слаба и на тим кључним питањима нејединствена. Опозицију чине Демократска странка Србије (лидер – В. Коштуница) која се само вербално залаже за сарадњу са Русијом али док је била на власти спроводила је исти програм евро-атлантских интеграција као и садашња власт. Српска радикална странка (лидер – В. Шешељ) је разбијена, јер се из ње издвојио део посланика и формирао посебну „Српску Напредну странку (лидер – Т. Николиће) који су сада знатно ближи евро-атлантским интеграцијама.

Није случајно да Међународни трибунал за бившу Југославију оформљен заобилажењем норми међународног права улаже све напоре да за национално-верске сукобе на постјугословенским просторима окриви само српску страну, а такође и Војислава Шешеља за «заједнички злочиначки подухват». Такве оптужнице су подигнуте искључиво против Срба како би се Срби дефинисали као кривци и тиме стално уцењивали. Многи сматрају да иако је процес против Војислава Шешеља правно пропао, њему неће дати да жив изађе из хашког затвора, како не би дозволили промену равнотеже друштвено-политичких снага у Србији у корист Русије. Процес Војиславу Шешељу потврђује и намере западно оријентисаних кругова да од Србије отцепе Војводину, а саму Србију држе под сталним облицима притисака.

Антируско расположење у Србији деловањем прозападних сегмената владајуће елите и медија веома активно таласа, али социолошка истраживања показују да је популарност Русије у Србији неизмењено велика. Знатно већи проценат од 50% становништва се залаже за тесну сарадњу са Русијом у области политике и економије (на другом и трећем месту су Немачка и Француска, али њихови показатељи не прелазе 10%).

У српском друштву расте разочарење у сопствену политичку елиту као и њену искључиву оријентацију на Запад, а појачава се и криза домаће економије. Спољашњи дуг Србије је сада достигао је скоро 30 милијарди долара, спољнотрговински дефицит је у 2008. години први пут у историји земље био 12 милијарди долара, а пад производње је већи него у периоду бомбардовања 1999. године. Српско друштво наду у оздрављење социјално-економског система земље везује за ширење сарадње са Русијом, пре свега у области енергетике као и испоруке руске нафте и гаса, увећању промета робе између наших земаља на бази Споразума о слободној трговини из 2000. године.

Деловање Запада у односу на Србију не може да не привуче сталну пажњу Москве с обзиром да се Србија - историјски и стратешки савезник Русије, сада налази у стању угрожености. Поготову што тесна сарадња са Србијом ће само увећати потенцијал руске спољне политике у Европи. Због свега тога Русија води активну политику у заштити Србије али је она ипак лимитирана званичним ставовима српског руководства, јер се Руси не могу на међународном плану понашати као већи Срби од самих Срба.

Сарадња са другим балканским земљама са којим Русију такође везују чврсте везе и вишевековна традиција пријатељства и солидарности такође мора бити заснована на вишеструкој трговинско-економској и културној сарадњи без обзира на снажно противљење руским енергетским пројектима од стране држава чланица НАТО, посебно Турске. Турска у оваквом односу снага види своју шансу за поновни продор на Балкан посебно у сфери утицаја на муслимански фактор који је тамо већ присутан. Такав продор одговара Америци јер би то још више дестабилизовало Европу и учинило је још више зависном од америчке политике.

Глобална финансијско-економска криза ће прерасподелити утицај водећух сила у свету. Ове године ће за Русију бити веома важне и сложене, а Балкан ће остати и даље регион где руска спољна политика проналазећи стратешки исправан правац може остварити крупан и релативно брз успех. Кад све ово узмемо у обзир врло брзо се може догодити да Русија учини крупне кораке у продору на Балкан и учини да после низа бурних година тај регион постане стабилан без претећих и вештачки изазваних криза и потреса.

Руска анализа независности Косова

Документ који је Русија упутила МСП (Међународном Суду Правде) представља правну анализу једностраног проглашења независности Косова, са становишта међународног права и резолуције Савета безбедности.

Бивши амбасадор Русије у Београду Александар Алексејев изјавио је да је документ који је Русија упутила Међународном суду правде "правна анализа ништавности једностраног проглашења независности Косова, која се разматра са тачке гледишта међународног права, и резолуције Савета безбедности". Алексејев, који је и директор Четвртог одељења руског Министарства иностраних послова, у интервјуу за данашњу "Политику" каже да је руски документ "искључиво правни документ - нема ни политичких изјава ни било каквих елемената друге врсте".

Посебна пажња посвећена је анализи Резолуције 1244, која је основа за регулисање проблема Косова и која једнозначно одређује и потврђује територијални интегритет Србије. У документу се, појашњава Алексејев, "демонстрира ништавност Ахтисаријевог плана и изучава главна противречност савремених међународних односа - то је однос између два принципа европске безбедности - територијалне целине и ненарушивости граница с једне стране, и права на самоопредељење, с друге".

Алексејев додаје да је проглашење независности Косова директно нарушавање међународног права због политичке сврсисходности. "То је веома опасно не само кад је реч о међународном праву, него и о унутрашњем, јер се, полазећи од принципа политичке сврсисходности, нарушава закон. Ништа добро из тога не може да произађе", наводи бивши амбасадор у Србији.

Од Међународног суда правде у Хагу очекује се да то питање размотри непристрасно. Алексејев сматра да одлука суда, ма каква она била, носи консултативни карактер али да је руски став веома важна основа за све оне који инсистирају на међународном праву. "Јер Косово није изолован случај, то је покушај да се измени постојећи систем безбедности у свету, да се уништи систем који је, како-тако, ипак функционисао од 1945. године. Одлука суда је веома важна и за наш рад на Косову и на глобалном плану, као и за европску безбедност која мора бити заснована на закону, а не на принципима силе према којима је у праву онај ко има више бомби са осиромашеним уранијумом", рекао је Александар Алексејев.

Српска политика

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->