Тадићева
формула “ И Косово и Европа” изазвала трајну кризу српске владе коју ни
поновљени избори не решавају
Национални интерес испред којекаквих интеграција
Може ли
излаз за Србију бити понављање избора све док или народ или владајуће
елите не увиде сву илузорност „евро-интеграција” и не определе се за
политику „усе и у своје кљусе”. Тек тада, можда, чак и
«евро-интеграције” могу имати смисла, уколико, наравно, и сама Европа
уопште заиста жели да јој се Србија партнерски придружи, што је врло
мало вероватно.
 Избори
од 11. маја су обављени. Резултати су познати. Постоји једна права - што
би се шаховски рекло - „пат” (неодређена, нерешена) ситуација. Србија не
може да састави нову владу. Два супротстављена блока (Тадићев на једној
страни и Николић, Коштуница, Илић, на другој страни) бију огорчену битку
око пресудних 20 мандата СПС Ивице Дачића јер без њих ниједан блок - да
би оформио владу - нема неопходну већину у Скупштини (бар 126 од укупно
250 посланика). Време, међутим, тече; сукобљени блокови се препиру око
Дачића; овај је, пак, свестан своје јединствене позиције, па гледа да за
себе и своју партију извуче што више користи. Мада је теоретски гледано
дубоко одбојан Тадићу, а идеолошки много ближе оној другој групи, Тадић
га разним обећањима буквално држи хипнотисаног у неодлучности за коју
страну да се определи. А време, као што рекох, тече, па Србија може
остати без владе (изузев «„техничке” на чијем челу је још увек
Коштуница) 90 дана, па опет избори. Како за изборе и постизборна
надметања, по садашњем искуству, узима око 6 месеци, то значи ако се иде
поново на изборе да ће Србија бити читавих годину дана на Коштуничиној
техничкој влади, која сад већ „ради” по принципу «„рогова у врећи”, а
тек по ком ће принципу «„радити” за годину дана или чак у недоглед,
једва се да и замислити. У сваком случају, тај технички „рад” владе може
бити и кобан по Србију. Па чак и ако се деси да Дачић приђе Тадићу, тај
тренд нестабилности се наставља јер та влада не може бити стабилна а још
мање дугог века. На првој«„окуци” ће пасти. Конкретно на питању сарадње
са Хагом.
Косово
и „евро-интеграције” у средишту српског расцепа
Све у свему поставља се овде круцијално питање: како то да избори који
се расписују да би разрешили кризу, не само да њу не решавају већ је и
додатно компликују. Сасвим је, међутим, друго питање како је дошло до
кобног располућивања гласачког тела услед чега избори као што смо
видели, не делују благотворно на кризу.
Десило се да је Запад у својој хегемонистичкој зајапурености превидео
Србију као могући безбедносни проблем. Сматрало се тамо да је Србија
довољно „анестезирана” те неће ни осетити губитак Косова, па је услед
тога независност Косова избачена у први план. Ово „анестезирање” је
дошло као последица приватног договора неколико ДОС-овских мангупа из
тек уграбљене власти да је Србији место у „евро-атланским интеграцијама”
(улазак у ЕУ, Партнерство за мир и НАТО). Да би тај против уставни акт
остварили, они су све западне диктате беспоговрно не само прихватали већ
и придодавали увек нешто екстра своје. Запад је стекао утисак, Срби су
„зрели” за отуђење Косова. Тако су се једновремено нашла пред Србијом
два суштинска проблема. Оба против-уставна: независно Косово - губљење
суверенитета Србије над делом своје територије; евро-атланске
интеграције - добровољно отуђење једног дела свог суверенитета за рачун
бриселске бирократије. (Није Србима довољно издржавање сопствене
бирократије, већ раде својски на издржавању оне из Брисела.)
У оквиру та два суштинска проблема по Србију, постепено се одвијао и
расцеп - и то непомирљив! - у српском гласачком телу. Требало би се сад
спустити на појединачни и мало-групни ниво да би се сагледала драматика
и динамика тог расцепа. Наравно, немогуће је ту „разнобојност” личног
нивоа приказати па ћу се ограничити само на неколко типичних случајева
из којих ће се ипак моћи наслутити генерални тренд тог расцепа.
Како је
Коштуница од про постао антизападњак
Почнимо лично од Војислава Коштунице, садашњег тзв. „техничког”
премијера Србије. Запитајмо се како је он, од животно истински убеђеног
демократе који је у Западу, специјално, Америци видео у пракси
оваплоћену класичну демократију, постао не анти демократа већ - да тако
кажем - анти западњак.
Стојећи чврсто на позицијама класичне демократије Коштуница је за време
комунизма био прогањан са универзитета где је радио.
Десило се да је за септембар 1999. године, Милошевић најавио изборе.
Г-ђа Олбрајт је дошла до закључка да је време за акцију јер Милошевић
није више „решење” српске кризе већ је он и сам њен «„проблем”. Вилијам
Монгомери, дотада амбасадор у Хрватској, иначе главни ЦИА оперативац за
прљаве послове на Балкану, пошто је успешно обавио операцију «„Олуја” у
Хрватској против Срба и одмах потом лио „горке сузе” над њиховом
избегличком судбином на путу за Србију, наименован је да из Будимпеште
обави посао Милошевићевог обарања. Као прво, Монтгомери је морао да
уједини српску опозицију. Тако је Коштуница, јер је био једини искрени и
прави демократа у кога су САД имале поверење, постао на најављеним
изборима Милошевићев против-кандидат. Монтгомеријев, пак, главни
оперативац у Србији, такође за прљаве послове, био је пок. Зоран Ђинђић
који је, по Вуку Драшковићу, за те послове руковао сумом од $ 120
милиона. Овај је с тим парама организовао Отпор и ангажовао мафију да у
одлучном пост-изборном тренутку, тј. 05. октобра 2000. године обори, као
што јесте, Милошевића.
После, пак, таквих „демократских” промена, у Србији о Коштуници - постао
је церемонијални председник умируће СРЈ - једва се и говорило пошто су
главне „демократе” постали они (или њихови синови) који су за време
комунизма, за разлику од Коштунице, од демократије ни „д” нису смели или
хтели да изговоре. Све у свему, у Србију је буквално „пучем”, увезена
демократија. Каква? - О томе доцније, док започету Коштиничину
илустрацију не доведемо до краја.
Ти новопечени „демократи” све су из комунизма “заборавили” изузев како
се чува једном уграбљена власт, па су ту „експертизу”, у тек зачетој
„демократској” Србији, применили под комунистичким мотом „украдимо
покрадено”. Настала је тако права јагма и хајка на институције државе и
управне одборе привредних предузећа. За Динкића се прича да је
калашњиковима „освојио” Народну банку сад већ покојне СРЈ. То је згадило
Коштуницу па је јавно затражио, мада без ингеренција, да то одмах
престане јер сила и пуч нису средства истинске демократије већ само суд.
Слично је реаговао по питању изручења Срба Хагу. Хаг - да!, али док се
„злочини” не очисте од наслага опште демонизације Срба, Хаг му је - како
је рекао -последња „брига”. Истина, на питању Милошевићевог изручења,
мада је лично био против, „зажмурио је” на оба ока, а био је тренутак да
оштро реагује пошто је то била директна повреда Устава СРЈ, чији је он
био председник. Још доцније кад је морао да чини уступке Драшковићевој
полтронској крилатици „Хаг - наша међународна обавеза!”, он је пристао
само на „добровољну” предају.
 Све,
пак, у свему, Србија је некако таворила у ново-створеној ситуацији све
док САД нису јавно обелоданиле да ће Косово, противно Резолуцији УН
1244, постати независно. Ту се потпуно пробудила и побунила његова
истински демократска савест. Због тога, бојећи се његовог негативног
утицаја, САД су покушале да га поткупе али наишле на одбојан зид. Затим
су преко Тадићевог слогана „И Европа и Косово”, покушале да га
изманипулишу тако да он и сам призна независност Косова а да није
свестан да га је стварно признао. Коштуница је прозрео ову прљаву
САД-Тадић игру. Кад су најзад САД одобриле Косову проглашење једностране
независности, он је на великом народном збору у Београду под именом
„Косово је Србија” директно оптужио САД да су оне силом - није хтео рећи
хитлеровским методом; ваљда, свог демократског сентимента ради - отуђиле
Косово од Србије и учиниле злочин према Резолуцији УН 1244, повељи УН,
свом сопственом Уставу и Уставу Србије.
Коштуница је ове оптужбе изговорио јер је и сам најзад дошао до закључка
да у САД (и на Западу) нема демократије већ само њен привид који се
тамо, ради обмањивања света, врло љубоморно чува и гаји.
Две
демократије: у Србији – рушилачка, у САД - стваралачка, светска
Неки други појединци су дошли до сличног закључка као и Коштуница али
другим путем: упоређењем демократије која се намеће Србији са оном која
влада у САД. Већ на први поглед, ове две демократије нису исте. У
Србији: што више партија (десетак, рецимо) то је демократија боља,
сврсисходнија... - поручују западњаци. Наше владајуће елите колонијалног
менталитета усвајају ову глупост и - да би себи доказале да су „веће
папе од папе” - придодају јој већ познати српски грандомански шлаг - е,
то (десет партија) је мало за нас... стотинак, најмање.
На то наши појединци истраживачког духа питају се: ако је
многопартијност тако добра ствар, како то да је САД нису код себе увеле
већ љубоморно чувају своју двопартијност. Па долази опет, код нас,
присећање: стотинак партија распршују националне снаге у стотину малих,
себичних партијских интереса, тако да је из тог видокруга немогуће
видети један општи, велики народни интерес. Значи - иде даље
наравоученије - демократија која се увози код нас јесте дизајнирана да
ослаби и развласти што више нашу државну моћ. То се јасније види и по
једном другом податку. Наша извршна власт се развлашћује између установе
председника и премијера. У САД су те две функцији у руци једног истог
председника, који по Уставу има скоро диктаторска овлашћења нарочито по
питању спољње политике. Мора се узети у обзир и чињеница да без обзира
из које партије долази председник, спољна политика је углавном иста.
(Клинтона ја наследио Буш, али антисрпска кампања остала је непромењена
уколико није још и повећана.) Најзад, у САД генерално у политику, а
специјално кандидовање за председника, могу да уђу само крајње богати
људи или они које високи капитал изабере да подржи.
Све, пак, ово доказује да је САД демократија (ако је уопште има?!), не
као она у Србији, дизајнирана да снагу Америке уздигне на светски ниво.
Пада напамет - бомбардовање Србије, Ирак. И, да - Нови светски поредак!
Фикција или сурова реалност?! Ирачани (евентуално Иранци) и Срби,
наравно они који хоће то да виде, најбољи су сведоци овог другог. И још
нешто. Како не би, по дефиницији, требало да постоји милитантна
демократија, а постоји, произилази да у САД и нема демократије.
Вештачко стварање изборног победника и креирање народне воље
Опет неки други српски радозналци ставили су под лупу објективности
америчку изборну праксу па на основу ње и сами долазе до закључка да у
САД стварно не постоји демократија али постоји привид коме се поклања
огромана пажња да би изгледало као да стварна постоји.
На првом месту то су тзв. анкете за испитивање јавног мњења. Оне се
састоје из врло пажљиво формулисаних неколико питања, а с двоструким
циљем: (1) да се формално искаже своја (анкентна) неутралност; и (2) али
да би се, с друге стране, крај-ње обазриво, суптилно и некако спонтано
сугерирала политичка преференција власника једне овакве агенције, тј.
којој личности или партији гласачи би требало да поклоне свој глас.
Једном речју, ове агенције не само да информишу јавност о тренутном
расположењу гласачког тела већ унапред креирају ситуацију виртуалног
победника. Једном то остварено, амерички гласач по неком аутоматизму и
традицији прибегава, за ситуације изборне неизвесности, опробаној
пракси: ако га не можеш победити - придружи му се!
Један облик ових анкета су тзв. „излазне анкете”. Наиме, на самим
изборима, истраживачи ових анкета, буквално опседају нека иначе кључна
гласачка места да би од излазећих гласача сазнали за кога су гласали.
Подаци тако добијени а прикупљани за једно одређено време, рецимо један
сат, одмах се шаљу на неко централно компјутерско место, статистички се
упоређују не само са већ раније детаљно обрађеним виртуелним „понашањем”
тог гласачког места већ се иде у његову историју ранијих избора. Ако,
пак, постоји статистичка сличност између виртуалне и актуалне ситуације
овог места пројектује се победник; ако ова сличност изостаје, онда се
тражи узрок (по-навља се можда оно једночасовно прикупљање гласачких
узорака) а објављује се да је победник за сад још неизвестан.
У највећем броју случајева задивљује прецизност виртуалних и актуелних
резултата избора. То се онда приписује „научности” виртуелног приступа
тј. амерички грађанин је морао да поступи по већ споменутој пракси -
придружио се победнику. Пошто с друге стране, не постоји сумња у
исправност рада изборних комисија, па ове - људски фактор -, кад дође до
неслагања резултата, из страха да се не сукобе са већ доказаном
„научношћу” виртуелног поступка, несвесно „фризирају” резултате да буду
у складу с њим.
Како се
муњевито постаје САД председник?
Врло је симптоматично да у САД, ваљда опет због „научности” виртуелног
поступка, ником не пада напамет да ове анкете тешко оптерећују вољу
бирача и тиме не само да праве фарсу од слободних избора а камо ли да се
у име њих, слободних избора, затражи да се ове законом забране,
специјално пред изборе. Случај пред нама - случај САД сенатора Барака
Обаме - врло сликовито илуструје због чега у САД нико не хаје што се
насилно и легитимно насрће на вољу бирача. Јер кад би та брига
постојала, не би се могло догодити да једна велика политичка и уопште
непознаница као што је сенатор Обама постане кандидат за председника
САД, а на изборима у новембру, врло вероватно, и сам њихов председник.
Као што је већ речено кандидат за председника мора бити богат човек.
Обама лично није богат, али у његовој позадини стоје врло моћни тзв.
кинг-мејкери са огромним готово неограниченим капиталом. О личности
сенатора Обаме зна се врло мало. Зна се поузадано да је мелез, да је
живео ваљда до своје 18 године у Индонезији, да је по вери муслиман
(најчешће се прећуткује), да је доведен у САД, школован на Харварду и
потом пребачен у Чикаго ради политичке каријере, где је постао
протестант али у „цркви” познатој по својим јавним анти-америчким
иступима. Ушао је у локалну чикашко-црначку политику, брзо напредовао и
постао најзад сенатор државе Илиноис.
Да се нешто велико „ваља” у политици САД постало је јасно кад је из те
минорне позиције сенатора државе Илиноиса, Обама за председничке изборе
2004. године, постао главни говорник на Конгресу Демократске странке
која је изабрала тог лета и том приликом за свога кандидата за
председничке изборе сенатора ДЗона Керија. Овај је, као што се зна,
изборе изгубио против Буша. Обама је, међутим, и сам, релативно лако,
изабран за САД сенатора за државу Илиноис. Као такав кандидовао се у
тзв. примарним изборима ДС за председничке изборе овог новембра. Победио
је све ривале (на почетку кампање било их је девет) укључујући ту и
Хилари Клинтон, супругу бившег председника Клинтона, која је важила за
готово сигурног победника. Није ни чудо јер су на његовој страни били
све значајне анкете и медије. Оваква једногласност медија се не може
замислити без великог новца, кога је чак и Хилари имала у изобиљу, али
је Обама - показало се - имао још више. По сопственом признању, у његову
кампању је утрошено преко педесет милиона долара. Тако је, дакле, Обама
за мало више од четири године од једне потпуне политичке непознанице
постао кандидат ДС за председника САД, с одличним изгледом да 20.
јануара 2009. године буде инагуриран и за САД председника. Ето, зашто се
у САД нико није сетио да бар критикује насиље које над слободом изборне
воље грађана врше анкете и медије.
Примена
виртуалног поступка у Србији
Овај поступак је примењен у Србији први пут за време Милошевићевих
избора из 1999. године, наравно не од Милошевића, већ од стране плаћених
Ђинђићевих Отпораша. „Излазне анкете” су све говориле да је опозиција
добила изборе, док је званична изборна комисија тврдила, да су резултати
неизвесни, да би на крају изјавила да нико није победник већ се мора ићи
у други изборни круг. „Излазне анкете” су, међутим, превагнуле па је
сходно томе дошло до већ познате „пето-октобарске револуције” која је
свргла Милошевића са власти.
У свим потоњим, постмилошевићевским, изборима тај виртуалан поступак је
обавезно примењиван у Србији. Он, међутим, није могао да не превиди
постојање јаког народног интереса, противног интересима наметнуте
демократије. Ово је због тога што српска популација народне
опредељености, не реагује у случају изборне неизвесности по САД формули
- ако га не можеш победити придружи му се; ова формула је једино била
делатна код тадићеваца. У сваком случају, поделила је српско изборно
тело на два готово равна дела. Отуда и ова последња изборна криза коју,
као што смо видели, ни сами избори не могу разрешити.
Питање је сад како кризу пребродити? Објективно гледајући нема одговора
-„пат” позиција! Једина солуција су опет избори. Понављати их све док
или народ или владајуће елите не увиде сву илузорност „евро-интеграција”
и не определе се за политику „усе и у своје кљусе”. Тек тада, можда, чак
и «евро-интеграције” могу имати смисла, уколико, наравно, и сама Европа
уопште заиста жели да јој се Србија партнерски придружи, што је врло
проблематично.
Н. Љотић
ИСКРА 01. јули 2008.
|
