Предходна страна

Хрватска на корак до коначног рјешења Срба у Хрватској

Срби из Хрватске нестали

Да је Хрватска на најбољем путу да дође до “коначног рјешења” српског питања показује и број повратника, а поготово њихова структура, јер како то цинично рече Светозар Ливада, предсједник Заједнице Срба у Хрватској, враћали “осамдесетогодишњаци у пратњи родитеља”. Они млађи који би показали спремност да се врате, чак и по цијену властите слободе, одвраћани су невраћањем станарских права и имовине, немогућношћу да се запосле, да добију пензију или остваре било које друго статусно или имовинско право

Посљедњу посјету Хрватској 34-годишњи Србин Саша Цветојевић, без сумње ће дуго памтити. Не због сусрета са старим пријатељима са којима је намјеравао да обнови контакте по повратку у Загреб након осамнаест година избјеглиштва, него зато што се ни крив ни дужан обрео у “бувари” злогласног затвора “Реметинец” окружен окорјелим криминалцима. Његовој прошлонедјељној “посјети” Реметинцу претходило је хапшење на граничном прелазу приликом покушаја да из Хрватске уђе у Србију у коју је 1991. године, као 16-годишњи дјечак избјегао са родитељима. Хрватска полиција ухапсила га је под изговором да није одслужио хрватску војску због чега је одлуком загребачког суда осуђен на осам мјесеци затвора (три условно) и упућен на издржавање казне. Након два дана проведена у затвору захваљујући залагању Српског националног вијећа из Загреба, али и предсједника Србије Бориса Тадића Цветојевић је пуштен из затвора.

Истина, свега тога могао је бити поштеђен да није направио једну неопростиву грешку: почео је да се интересује за стан у Загребу на који има станарско право, те покренуо процедуру за добијање докумената са шаховницом чиме је показао “опасно“ озбиљну намјеру да се врати у Хрватску. За браниоце хрватски чистог простора то је био више него довољан разлог да из архиве извуку једну од својих (само)одвраћајућих листа од повратка намијењених Србима.
То што је “објашњење” за хапшење било крајње дебилно и што су вјероватно и они сами знали да је пресуда њиховог суда неодржива, није играло никакву улогу, јер циљ и није био казнити тамо неког несретника због наводног неиспуњавања обавеза према држави, него још једном упозорити Србе - потенцијалне повратнике да им је паметније да остану тамо гдје јесу, јер им у супротном нико не гарантује безбједност, односно слободу

Ако од хапшења нису безбједни ни они који су као дјеца избјегли из Хрватске, чему могу да се надају они који су у вријеме ратних дешавања били пунољетни. Но, за такве је већ одраније осигуран механизам у виду Интерполових и сличних тајних листа на основу који су Срби хапшени и осуђивани на вишегодишње робије, најчешће без и једног јединог доказа за (зло)дјело које им се стављало на душу.
Иако се хрватске власти из петних жила труде да пред Европом себе прикажу као заклете борце за људска права и слободе, посљедње бизарно хапшење, доказ је да Хрватска није одустала од свој чврсте намјере да “ријеши” питање Срба у Хрватској - једном за свагда.
Да су на најбољем путу да стигну до “коначног рјешења” српског питања показује и број повратника, а поготово њихова структура, јер су се, како то у интервјуу за "НР" цинично рече Светозар Ливада, предсједник Заједнице Срба у Хрватској, враћали “осамдесетогодишњаци у пратњи родитеља”. Они млађи који би показали спремност да се врате, чак и по цијену властите слободе, одвраћани су невраћањем станарских права и имовине, немогућношћу да се запосле, да добију пензију или остваре било које друго статусно или имовинско право.
Утолико је већи цинизам Стјепана Месића који реагујући на изјаву Милорада Додика да су Срби из Хрватске добродошли у РС, тобоже увријеђено запитао премијера Српске “откуд му право да позива наше грађане да се иселе”.
Наравно, та порука није била упућена ни Додику, ни Србима - већ европским преговарачима који одлучују којим ће се темпом Хрватска укључивати у европске интеграције.

Сарајевска декларација: Проблем безбједности, односно тајних и јавних оптужница које Хрватска расписује за својим бившим грађанима, само је један од проблема са којима се суочавају избјеглице из те бивше југословенске републике. Осим њега, неријешена су и питања станарских права, конвалидације радног стажа, неисплаћивање пензија, девастирана имовина повратника коју нико неће да им надокнади, односно наплаћивање од повратника за радове који су извршени на њиховим кућама док су они били у избјеглиштву... Озбиљнији приступ рјешавању тих проблема требало је да почне крајем јануара 2005. године када су се, на састанку у Сарајеву, представници БиХ, Хрватске и тадашње Србије и Црне Горе, уз асистенцију канцеларија УНХЦР-а, ОСЦЕ-а и Европске комисије у тим земљама, обавезали да ће заједнички радити на изналажењу рјешења. Резултат Сарајевске декларације, како се назива тај документ, огледао се у пројекту „3x3“ који је предвиђао формирање три радне групе из те три државе чији циљ је био израда мапа пута за сваку од њих. У основи, свака радна група направила би мапу пута за своју земљу у којој би била предвиђена рјешења и рокови извршења свих проблема који муче избјеглице. Након тога услиједило би усаглашавање и усвајање мапе пута са представницима друге двије државе. Суштина и јесте била у томе – да све земље укључене у пројекат одобре све три мапе пута, мада је мало ко вјеровао да ће оне бити готове у року од три мјесеца, како је првобитно предвиђено. Ипак, тада је урађено бар нешто и то је био добар знак.
Три и по године након Сарајевске декларације, квалификација „добар знак“ све је што је остало.

Ако бисмо били безобразни, рекли бисмо да је једина конкретна ствар, произашла из Сарајевске декларације, промјена назива пројекта из „3x3“ у „3x4“ јер се у међувремену, Црна Гора одвојила од Србије.
Истина је да су представници и БиХ, и Србије и Црне Горе завршили своје мапе пута и да на њих није било превише примједби, или бар не примједби које не би могле бити прихваћене. Али проблем, од почетка се то знало, и није био у Сарајеву и Београду, већ у Загребу.
Тачно је и да је било одређеног помака - од десетак отворених питања, преостала су само два: станарска права и конвалидација радног стажа. Чак је и за то посљедње изнађено одређено рјешење. Према ријечима Драге Вулете, помоћника министра за избјеглице и расељена лица у Влади РС и члана бх. радне групе, хрватска страна чак је пристала и да објави тајне оптужнице.
Из тога произлази да је остало само једно неријешено питање. Па чему онда песимистичан тон овог текста? Из два разлога: први је да је то једно питање и најкрупније и да, како сада ствари стоје, неће скоро бити ријешено, ако икада и буде. И друго, ако оно не буде ријешено на одговарајући начин, неће више бити битно ако остала питања и буду ријешена јер хрватска мапа пута, које се то тиче, неће бити прихваћена без адекватног одговора на то посљедње питање.

То „питање свих питања“ односи се на поврат станарских права избјеглицама из Хрватске које Загреб, ни у ком случају не жели да уврсти у своју мапу пута. Ријеч је о неких 30.000 станова, чији су предратни корисници махом били Срби а који се сада сналазе како знају и умију по РС и Србији. Како сада ствари стоје, све хрватске владе, ни под опцијом "разно", немају намјеру да врате те станове пријашњим корисницима, правдајући то одредбом преузетом из закона СФРЈ према којој се станарско право губи уколико се стан не користи дуже од шест мјесеци. Међутим, исти принцип није примијењен у случају западне Славоније, која се до 1995. године и мирне реинтеграције налазила у саставу некадашње Републике Српске Крајине и гдје су избјеглице били хрватске националности. Илустрације ради, према подацима УНХЦР-а, у БиХ је било 87.000 таквих станова и сви до једног враћени су ранијим корисницима.
Што се званичног Загреба тиче, они питање повратка станарског права сматрају завршеним (чак више таква квалификација и не постоји у њиховом законодавству), што нам је и потврђено из Министарства за људска права и избјеглице БиХ: „Засада нема напретка у уврштавању у мапу пута Републике Хрватске права на поврат станарског права јер представници Владе Хрватске сматрају да је питање станарског права у Хрватској ријешено усвајањем програма стамбеног збрињавања бивших носилаца станарског права.“

Вјешто упакована превара: Претенциозно назван пројекат „стамбено збрињавање“ није ништа друго већ ефикасно мазање очију међународној јавности након млаког притиска из Брисела да се коначно нешто уради у вези с питањем избјеглих Срба. Вјешто упакован, пројекат је географски подијељен на два дијела: подручје од посебне државне скрби (територија која се до 1995. налазила под контролом Републике Српске Крајине) и ван посебне државне скрби. Према том пројекту, само онима који намјеравају да се врате (што није био случај ни у БиХ ни у Србији) биће омогућено да буду уврштени на листу потенцијалних корисника пројекта. Један од услова јесте и да повратник не посједују никакву некретнину у било којој држави на територији бивше Југославије. Надаље, станови се додјељују по принципу: узми или остави, односно, ако сте имали четворособан стан у центру Загреба, тешко да ћете добити ишта слично томе – пространа гарсоњера од цијелих тридесет квадрати тик до индустријске зоне биће вам сасвим довољна. А ако се „дрзнете“ и одбијете великодушно понуђено рјешење, скидају вас са листе. Истини за вољу, „збрињавање“ иде знатно лакше и брже ако сте станарско право или некретнину имали у неатрактивним дијеловима Хрватске, али ако је ријеч о локацији у близини мора или не дај Боже Загребу – мрка капа.

Према подацима које је „Нови Репортер“ добио од УНХЦР-а, у подручју изван посебне државне скрби (градови) збринуто је 408 породица од којих је 315 већ у становима а 93 породице обавијештене су да могу преузети кључеве. У подручју посебне државне скрби, додијељене су куће/станови/грађевински материјал за 4.346 породица. Међутим, оно што УНХЦР не наводи, јесте ко су, по националној структури људи који су збринути. Не наводи зато што не зна. Хрватске власти те податке не желе да објаве јер би се онда видјело да у највећем броју случајева није ријеч о избјеглим Србима из Хрватске.

Оваквим начином „коначног рјешења српског питања“ нико, осим Загреба, није задовољан, па ни међународне организације. „Сматрамо да то није адекватно рјешење. То је више социјално збрињавање а не адекватна надокнада. То је констатовао и УНХЦР“, каже Вулета. Није помогла ни чињеница да су хрватске власти у цијелости игнорисале и неке, иако правно необавезујуће, али зато релевантне међународне стандарде заштите људских права, нпр. Резолуцију 2004/2 о стамбеном смјештају и поврату имовине избјеглицама и расељеним особама Поткомисије УН за промоцију и заштиту људских права те Начела о стамбеном смјештају и поврату имовине избјеглицама и расељеним особама УН ЕЦОСОЦ (Пинхеирови принципи).

О каквом пројекту хрватске владе је ријеч можда најбоље говори обимна „Анализа приступа стамбеном збрињавању избјеглих и расељених“ коју су у априлу ове године објавиле три невладине организације у склопу пројекта пружања правне помоћи избјеглицама и расељеним особама: „Нетранспарентност и самовољно, незаконито, непредвидиво и непрофесионално поступање надлежних тијела јавне управе; непоштовање важећих националних прописа; недостатак и немогућност примјене адекватних правних лијекова, непостојање контроле и сл. неке су од кључних особина спроведбе постојећих модела стамбеног збрињавања у Републици Хрватској, чиме су у великој мјери угрожени правна сигурност грађана и поштовање начела владавине права.“ У закључку своје анализе на којој су радили: Хуманитарни центар за интеграцију и толеранцију из Новог Сада, Центар за мир, правне савјете и психосоцијалну помоћ из Вуковара те регионални пројекат „Мовименто пор ла Паз, ел Дисарме y ла Либертад“ из Шпаније са канцеларијама у БиХ, Србији и Хрватској наводи се: „Обавезе које је Република Хрватска у 2007. преузела у вези са стамбеним збрињавањем бивших носилаца станарског права нису испуњене, и то у великој мјери. Декларативно залагање за рјешавање проблема стамбеног збрињавања бивших носилаца станарских права недовољно је пропраћено практичним учинцима. Постојећи модели стамбеног збрињавања, очигледно, представљају непримјерен механизам којим би се трајно и у разумном року могао ријешити проблем бивших носилаца станарских права и затворити избјегличко питање у складу са начелима Сарајевске министарске декларације о регионалном повратку избјеглица и расељеног становништва.“

Може им се: Како је могуће да се Хрватска данас овако понаша и отворено крши људска права? Па, може им се. Хрватска нема Канцеларију високог представника да јој нареди нешто, као што је то ОХР у БиХ својевремено донио одлуку о враћању станарских права бившим корисницима. „Нерјешавању проблема доста је допринијело и нејединствено стајалиште међународне заједнице у БиХ, Хрватској, Србији и Црној Гори, а која чини половину процеса“, наводи се у одговорима који су „НР“ прослијеђени из Министарства за људска права и избјеглице БиХ. О овоме је „НР“ писао још прије двије године, а односи се на постојање одређених неслагања или барем недосљедности у ставовима УНХЦР-а, ОСЦЕ-а и Европске комисије, односно њихових канцеларија у Сарајеву, Београду и Загребу. Посљедица тога јесте да су се њихове канцеларије у Сарајеву и Београду снажно залагале за рјешавање и питања станарских права док загребачке испоставе нису вршиле довољан притисак на хрватску Владу.
Међутим, према ријечима Драге Вулете, данас је ситуација знатно боља: „Када је у питању међународна заједница мислим да су они постигли јединствен став у вези с овим питањима па чак и ОСЦЕ Хрватске.“ Вулета ту посебно истиче УНХЦР: „Имамо ситуације да први пут прихватају да се помогне онима који се заиста објективно не могу вратити Хрватску и да се овдје ријеши њихово стамбено питање. Имали смо један пилот пројекат УНХЦР-а гдје смо четири породице: три у Котор Варошу и једну у Бањалуци, избјеглице из Хрватске, трајно стамбено ријешили овдје. Планирају да тај пројекат прошире и на добром су путу. То је позитивна ствар али они то нису хтјели да шире јер ту има отпора.“

Овакав потез УНХЦР-а, када већ Хрватска тврдоглаво одбија да врати станарска права пријашњим корисницима, чини се савршено логичним. На том трагу био је и приједлог босанске, србијанске и црногорске стране, а који је, према Вулетиним ријечима, прихватила и међународна заједница - да се компензују станарска права, односно да се избјеглицама из Хрватске, умјесто признавања станарских права у тој земљи помогне у мјестима у којима сада бораве. Међутим, Загреб је и то одбио уз цинично објашњење да би тако спровели етничко чишћење.

Мртво слово на папиру: БХ. страна је у Сарајевску декларацију полагала велике наде, то је видљиво и из изјава Драге Вулете али и из одговора које смо добили из Министарства за људска права и избјеглице. Након одређеног застоја, у октобру прошле године поново је дошло до малог помака када је хрватска страна затражила састанак радних група. Наде су поново пробуђене али оно на што ни бх. ни србијанска страна нису обратиле пажњу било је вријеме састанка – мјесец дана уочи општих избора у Хрватској. Једини конкретан резултат тог састанка био је договор да се опет састану. „Искрено, ми још полажемо наду у то да ће они морати да на адекватан начин ријеше то питање. Међутим, када је у питању Република Хрватска, њиховом добром вољом то се никада неће ријешити ако не буде условљена неким заиста озбиљним санкцијама“, помало резигнирано додаје Вулета.

Иако све упућује на то, нико од наших саговорника не жели да каже да су Сарајевска декларација и пројекат „3x4“ данас мртво слово на папиру. Надају се и у Министарству људских права и избјеглица али су за сваки случај покренули нови пројекат, билатерални овај пут, којим ће радити на неријешеним питањима избјеглица са Хрватском али, вјероватно не и на питању станарских права: „БиХ, поред чињенице да је прва урадила мапу пута која је усвојена, читаво вријеме је у техничком и организационом смислу 'вукла' процес... Нажалост, очекивани резултати у смислу коначног усаглашавања мапа пута засад су изостали. Свјесни ове чињенице, а увидјевши да вријеме пролази и да немамо времена да чекамо, ми у БиХ иницирали смо и обнову билатералне сарадње, при томе не доводећи у питање важност наставка процеса '3x4'“, објашњавају своје посљедње потезе у овом министарству.
Проблем станарских права у Хрватској, у међувремену прешао је на сасвим други ниво – судски. То се посебно рефлектовало у РС, гдје су избјеглицама из Хрватске додјељивани станови у којима су прије рата становали Хрвати и Бошњаци, да би они касније били деложирани у процесу имплементације имовинских закона. Истовремено, Хрватска је легализовала отимање таквих станова тако што је дозволила њихову приватизацију.

Резултат тога јесте да су избјеглице из Хрватске деложиране из станова који су им привремено додјељивани у РС а нису могли да се врате у своје станове у Хрватској јер званични Загреб није признавао пресуде бх. судова. Влада РС протекле године покушала је да ријеши ту ситуацију одлуком да нема извршења судских пресуда уколико страна у спору – она која тражи да му се врати имовина - не докаже да је суд у Хрватској признао пресуде из РС те да је измирио своје обавезе према држави. Та одредба уврштена је у Закон о допунама закона о извршном поступку који се односи на рад судова. Међутим, Министарство за избјеглице и расељена лица РС, које је задужено да спроводи одлуке судова, односно деложације, не функционише по том закону, већ по Закону о управном поступку. А то значи: ако испоштује одлуку Владе РС и не деложира особу А (избјеглица из Хрватске), особа Б (потенцијални повратник) тужи Министарство због неизвршења судске пресуде; ако, међутим, одлучи да ипак особу А деложира из стана, онда особа А тужи Министарство због кршења Закона о допунама закона о извршном поступку. Углавном, шта год да Министарство уради, неко ће их тужити. Суочени са том сулудом ситуацијом, из овог министарства предложили су Влади РС да их потпуно искључи из поступка те да надлежност за извршење оваквих судских пресуда пређе на судове који би својим механизмима по систему признања страних судских пресуда лакше излазили накрај са том проблематиком.

Недефинисан статус: Чекајући да политика и политичари ријеше њихову судбину избјегли Срби из Хрватске су се, у међувремену, сналазили како су знали. Скромна хуманитарна помоћ, те ријешеност хрватских власти да им не врате имовину и станарска права натјерали су их да своја трајна боравишта и запослења потраже у земљама у које су избјегли. Први корак за остваривање тих права било је добијање држављанства земље у којој су боравили након изласка из Хрватске. Тако је учинио и највећи број оних који су избјегли у БиХ и тиме се довео у ситуацију да данас немају одговор на питање какав је њихов статус у овој држави.

Наиме, признавање статуса избјеглица, у међувремену је, са ентитетских органа пребачено у надлежност Министарства безбједности БиХ, а као правни оквир за то наведен је Закон о кретању и боравку странаца и азилу. Према подацима Министарства безбједности од поменутог броја избјеглих лица из Хрватске, њих 7.498 има бх. држављанство, те због те чињенице, став је овог министарства, не могу добити избјеглички статус у матичној држави, без обзира на реалност да су де факто избјегле особе, које су највећи дио свог животног и радног вијека провели у Хрватској гдје су стекли многобројна права (власништво, станарска права, права из радних односа, право на пензију...).
Поменуто Министарство није прихватило тумачење УНХЦР-а да су сви они који су од Министарства за избјеглице и расељена лица РС добили статус избјеглице прије ступања на снагу Закона о кретању и боравку странаца и азилу - избјеглице „прима фацие“ те да им се статус признаје и поменутим бх. законом. Умјесто да потврди избјеглички статус Министарство безбједности заузело је став да се за свако од тих лица понаособ мора спровести законом прописани азилантски поступак у БиХ.

„Оно што ми у овом тренутку знамо јесте да је јако мали број избјеглих Срба из Хрватске добио избјеглички статус“, рекли су нам у Министарству за људска права и избјеглице БиХ. На питање каква права у БиХ имају избјегли Срби из Хрватске с обзиром на претходне противрјечности, у Министарству кажу: „Сигурно је да иста особа не може у једној земљи имати држављански статус те земље и истовремено уживати статус избјеглице. Оно што можемо гарантовати јесте да ће ово министарство свим особама које нам се јаве, а имају уредан избјеглички картон издат од надлежног Министарства безбједности БиХ, осигурати сва права по основу избјегличког статуса. Тражитељи азила, имају права која им гарантује тај статус, док све особе избјегле из Хрватске које имају бх. држављанство имају права као и други бх. држављани, што наравно није довољно у смислу њихових проблема и потраживања, посебно у Хрватској.“
Да би се ријешили ови проблеми, потребно је много више од добре воље и разумијевања које бх. институције имају према избјегличкој популацији из Хрватске. Што се хрватске стране тиче, како ствари сада стоје, најспорнија од свега јесте та добра воља и морало би да се деси чудо па да Хрватска одустане од свог пројекта „коначног рјешавања“ српског питања који се, из њиховог угла гледано, показао изненађујуће успјешним. У РС 66.863 расељених и 9.008 избјеглих лица

„Као посљедица трагичних сукоба у БиХ своје пријератне домове напустило је око 2,2 милиона лица што је чинило више од половине предратног домицилног становништва, од тога 1,2 милиона напустило је БиХ, а око милиона лица било је расељено унутар РС и ФБиХ. Тренутно у Републици Српској борави 66.863 лица са статусом расељених лица и 9.008 лица избјеглих углавном из Републике Хрватске“, наведено је у саопштењу Министарства за избјеглице и расељена лица РС поводом Свјетског дана избјеглица који је обиљежен протекле седмице.
У Републици Српској има 5.230 породица корисника алтернативног смјештаја, а од тога 644 породице у колективним видовима становања гдје су услови становања на врло ниском нивоу.

Ријеч плус: Проф. др Светозар Ливада, предсједник Заједнице Срба у Хрватској

Срби у Хрватској никада нису били у горем положају

Проф. др Светозар Ливада, филозоф, социолог, историчар и демограф, посљедњих је година највећи дио свог времена и енергије посветио истраживању страдања Срба у Хрватској о чему је написао и књигу „Етничко чишћење - озакоњени злочин". Но, предмет његовог интересовања нису само ратна страдања него и послијератна голгота кроз коју пролазе Срби у „лијепој њиховој“. Предсједник Заједнице Срба у Хрватској у разговору за „Нови Репортер“, категорично тврди да „Срби у Хрватској никада у својој повијести нису били у горем положају. Чак ни у НДХ“

Права само на папиру: Срби су практично сад изван закона јер у Хрватској су све националне мањине сведене на једну трећину. То је класична ксенофобија - наставак расизма из Другог свјетског рата. Они су израдили монументални закон о националним мањинама, којим машу пред Европом, али га не примјењују. Друго, одузимањем станарског права Хрватска је Србе лишила елите, јер нико се у градове не враћа. Не враћа се ни у провинцијалне градиће гдје су инжењери, агрономи, љекари - имали друштвене станове. Даље, неколико десетака хиљада Срба изгубило је од једне до десет година пензију и власти то не враћају. Онда, изгласана је потреба да сви они који су радили у друштвеном сектору у Крајини добију тзв. конвалидацију - признавање радног стажа, али се ни то у пракси не примјењује иако постоји законски основ. Умјесто тога примјењује се узурпативно право.
Такође, имате хиљаде примјера узурпативног насиља на некретнинама - запосједање стана, затим реамбулација катастра, чак пренос вриједности земљишта на неког другога, сјечу воћњака, гајева... Србима је на селу опљачкана сва имовина.

Селективна обнова: Обишао сам 1.500 уништених насеља, од тога Срби су уништили 300 хрватских, али су зато Хрвати вратили четири пута више – 1.200. Ја сам о томе написао књигу и имам тачну представу колико је чега и гдје уништено. Хрватска насеља су сва обновљена и објекти враћени у првобитно стање, а Србима се обнављају само сужени габарити, тако да се закидају и њихови будући насљедници. Рецимо кућа коју они обнављају има 30 квадрата, а човјек је имао виле. Често пута амбар му је био већи него кућа коју сада добија.

Стамбено збрињавање: У нашем народу постоји израз да се збрињава стока. Не можете ви збринути људе под немогућим условима. Тај облик збрињавања повећавање је куповне моћи државе. Људи су отишли одавде само са најлон кесицом и оставили не само кућу, него сву њену опрему. У једној кући може бити опрема вриједна једне четврти града: златнине, умјетнине... Све је то остало. Примјера ради Загреб је протјерао 18.5000 Срба. Њихови станови и све у њима остало је Хрватској.
Збрињавање је даље дискриминирано, јер у најбоље објекте, они збрињавају избјегле Хрвате из Босне, који су такође, жртве рате. Оно што остане компензира се Србима. И онда се љуте што неће да приме.
Највећи доказ пораза те обнове и повратка јесте то што је на почетку првог мандата Санадерове владе у којој је учествовао СДСС, било 14.000 жалби на обнову - што значи сваки трећи који се врати жалио се на обнову. На крају тог првог мандата било је 14.300 жалби. Значи, ништа се не рјешава.
Иначе, доминистар који рјешава та питања Србин је и кажу да је добар. Он је можда добар за себе. Покушао сам с њим да ријешим неке случајеве, али неће ни да ме прими, јер ја сам за њега, пошто критикујем владу, антисрбин, онемогућавам измирење.

Хапшења и суђења: Хрватска је на Интерполове листе ставила неких 4.000 Срба, а нигдје их нису објавили. Сваки Србин стрепи да дође овамо, јер ако дође они кажу да је на Интерполовој листи и ухапсе га.
Знам десетине људи који су осуђени потпуно невини. Најмаркантнија осуда за мене је, Зорана Банић - жена која је у одсуству осуђена најприје на 20 година, па онда на 13 када је испоручена, па на десет и издржала је шест, а уопште није присуствовала том злочину нити у њеној пресуди има икаквог доказа за дјело за које је осуђена.
Оваквим хапшењима и суђењима хрватске власти продужавају етничко чишћење. Они су намјерили да заврше српско питање у Хрватској као коначно питање. А, најтрагичније је то што у томе учествују и неки Срби у тој коалицији.
Чињеница је да постоји неколико стотина хиљада Срба изван хрватског простора, док у Хрватској постоје њихове некретнине и разорени завичаји. Али они неће да се суоче с тим да је овдје био грађански рат.
Хрватска инсистира на Овчари као највећем злочину. То није тачно. Највећи злочин у Хрватској злочин је над Србима у селу Јанузи гдје је убијено 500 људи и одвезено у хладњачама. О томе постоји заштићени свједок. Међутим, нема ни једног јединог процеса за тај случај.
У Сиску је, од свих градова, убијено највише људи, али нема процеса, јер би био доведен у питање Ђуро Бродарац, шеф полиције у то доба. Тај је изрекао највећи цинизам, који сам прочитао, на рачун Срба: да су Срби тако неспособни да не могу ходати насипом Саве, па отклизавају, онда им главе отпадају, а тијело оде Савом у Дунав.

Најчистије етничко чишћење: У Хрватској је спроведено најчистије етничко чишћење које је игдје икада спроведено. Нападнута је топономастика - 52 топонима преноминирана су и нису враћена - највећи топоним је Вргин мост. У сваком том топониму уништен је идентитет свега што је живо и мртво тамо постојало. Гледао сам како је кокошка са пилићима убијена. Онда је нападнут катастар. Па је извршен „књигоцид“. Мој пријатељ Хрват написао је књигу о уништавању књижног фонда. Особа која је написала напутак о томе како то треба уништавати награђена је прошле године поводом дана библиотекарства. Уништено је 100.000 књига - све што је латиницом и ћирилицом штампано негдје у Србији, сва марксистичка литература и сва антифашистичка литература; многе књиге чији су аутори Јевреји, муслимани, Руси. То је нека ксенофобија која захвата све са становишта чисте расе.

Лажни бројеви о повратку: Говори се о броју од 150.000 Срба повратника. Међутим, то није тачно. На иницијативу нас неколико, УНХЦР је одобрио средства да се научном методом дође до тачног броја повратника. Спроведена је репрезентативна анкета и према њој вратило се између 42.000 и 50.000. Од тога, откако су се почели враћати до 2002. када је анкета спроведено - умрло је 15.000. То значи да је сваки трећи умро.
Људи се не враћају јер се не осјећају сигурно, не обнавља им се имовина.
Селективно им се издаје држављанство: једном члану дају, другом не и тако су разбијали породице. Људи који су рођени овдје не могу добити ни привремени боравак, иако им је потребна радна снага. Умјесто тога увозе је из Румуније, Пољске - осам хиљада таквих дозвола су дали.
На хиљаде је оних којима пензија није враћена. Ниједан Србин - повратник није остварио пензију из основе пољопривредног осигурања, иако су годинама плаћали доприносе...

Прелазак у католичку вјеру: Тај проблем исто је трагичан. Постоји процедура покрштења то се зове баптизација, то је један процес. Али постоји и други процес - преноминација националитета. Хиљадама ђака у школама разредници су у дневницима промијенили националну припадност. Пред посљедње изборе долазили су ми људи, старци, жале се да су добили извадак за гласање и на њему пише Хрват.

Д. Ковачевић, С. Говедарица

  Штампа