------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

У обрачуну фудбалских хулигана погинуо Француз Брис Татон

Једно многозначајно насиље

Ми, Срби, из дијаспоре углавном се обавештавамо о ситуацији у земљи Србији преко Интернета и путем е-поште, што значи, увек смо у малом закашњењу у односу на актуелне догађаја, што опет значи да на њих понекад можемо и погрешно да реагујемо.

Тадићева „народна жалост” и последице
Пре пар недеља допрла је тако до мене електронска вест: Председник Србије Тадић, поводом убиства француског држављанина Бриса Татона, објавио је општу државну и народну жалост, што значи: заставе у Србији на пола копља; у одређено време, на знак сирена, живот стаје за један минут; јавни протести и скупови - а школе специјално - с обавезним једним минутом и пригодним говорима и предавањима набијени емоцијама.

„Има нешто труло у држави Данској” (читај: Србији) - била је моја реакција. Свестан сам Тадићеве „безалтернативности” кад се ради о Европи и Француској као њеном „кључу” - али што је много - много је! Јер дешавале су се у Србији (и у свету) много веће несреће ове врсте, па се никад није одлазило у „народну жалост”, специјално у Европи. Било је довољно једно дипломатско извињење са обавезном изјавом да ће починилац бити пронађен и кажњен - и ствар би „легла”.

У међувремену, дође до мене електронски чланак Василија Мишковића насловљен „Демократски Рачак” (04.10.09) који је објаснио мистерију овог Тадићевог иначе, најблаже речено, недржавничког потеза. Каже Тадић: ... „борба против насиља који води у фашизам важнија је и од европских интеграција”. Поново ме је Тадић шокирао јер изнад „безалтернативне” Европе, постоји једна већа „безалтернативност” - насиље!; и показао - не шалим се овог пута - своју заиста државничку мудрост. У праву је: не може се у Европу са насиљем - поготово оно које води у фашизам. Остало је, пак, у приличном мраку које то насиље води у фашизам, јер изгледа свако - то никако не може бити. Како је, пак, убиство Бриса Татона првобитно било окарактерисано као обрачун фудбалских „хулигана” (Татон је био навијач француског фудбалског тима „Тулуз”), поставља се питање како је Татонов случај, доспео у категорију насиља које води у фашизам, што је приморало Тадића да излаз потражи чак и у народној жалости?

Другосрбијанци објашњвају „народну жалост”
Одговор на транзицију хулигани-фашизам - по Мишковићу - дала је тзв. „Друга Србија” односно њени „спин доктори”. Јесте, Татона су убили хулигани физички, али „кривци за вашу срамоту - о, ви „бедни Срби” - су, сви фашисти, екстремисти и десничари (...) сви који су се усуђивали да се успротиве НАМА - европејцима, модернизаторима и денацификаторима!”

Оваква медијска кампања од стране Друге Србије постигла је свој циљ па се код многих прво-србијаница, Тадићевих најбољих кадрова, појавио сентимент: „Стварно смо ми Срби најгори народ!”. Да би спречила одлив својих редова, Демократска странка (ДС) је „са својом медијском логистиком изгледа (коначно?) стала иза заставе Друге Србије, тачније, иза њеног политичког барјактара - иза ЛДП-а и Чедомира Јовановића. Након вишемесечне кампање и напада из другосрбијанских кругова, ДС (је) покајнички „глајхтшалтовала” и - организујући митинг „против насиља” ... - почела да маршира у корак не само са ЛДП већ и са најотровнијим другосрбијанским дружинама какве су Хелсиншки одбор за људска права, Покрет Европа нема алтернативе, иницијатива младих за људска права, ЛС Војводине, Геј стрејт алијанса” итд.

Пошто је проглашењем опште народне жалости, склопљен тај „родоскрвни брак” (између ДС и Друге Себије) и његови супружници „заједно отшетали до Калемегдана”, Тадић је потврдио да га је „он лично” благословио. Каже: „Видим непрекинуту нит између насиља које се дешавало деведесетих, зверских злочина на простору бивше Југославије, подршке штрајковима ЈСО, политичког језика који је производио бес према такозваним издајницима и сталног трагања за непријатељима у друштву”. Додаје да је: „веома важно да се идентификују групе и појединци који су инспиратори и извршиоци насиља и идеје које инспиришу насиље у друштву”. И тако завршио је са већ напред поменутом „новом безалтернативношћу” тј. „насиље које води у фашизам”, што чак има предност над оним већ класичним његовим - евро-интеграцијама?! Завршава Мишковић опис овог најновијег Тадићевог „безалтернативног” обрта са: „Страшно! Исте речи, исте мисли, исте формулације, све исто као код најгорих другосрбијанских фанатика (...). Као какав робот, који аутоматски понавља цитате из „Пешчаника” и „Хелсиншке повеље”, Тадић је признао своју капитулацију пред Идеолошким комитетом Друге Србије”.

Најзад, ко су првосрбијанци
Пошто је напред било речи о Другој Србији (значи, мора да постоји и она Прва), Потребно је видети кога то (или коју политичку структуру) из Прве Србије речени другосрбијански Комитет припрема за одстрел тј. као кривце за погибију Бриса Татона. А узгред, Тадић је предложио и да се једној улици у Београду да Татоново име!? Тако Светислав Басара, „најновији цвет у другосрбијанској башти”, произвео је Тадића, пошто се „окануо естраде и латио посла” у - „државника”. Његова дужност као таквог јесте да се обрачуна са НСПМ (Нова српска политичка мисао) њеним „скрибетантима” и „јад и беду” коју ови генеришу.

Опет, другосрбијанц Славиша Лекић доставља Тадићу листу имена оних које је Лекић идентификовао, а по Тадићевим речима, датим пред Идеолошким комитетом, као инспираторе и извршиоце насиља и идеја „које инспиришу насиље у друштву”. Они су, по Лекићу: „владика Амфилохије, Војислав Коштуница, Томислав Николић, Вјерица Радета, Наташа Јовановић, Ђорђе Вукадиновић и Слободан Антонић - саркастично ће Лекић - Иљф и Петров српске политичке аналитике”. (Мислим, пак, да, оваквим крајем, Лекић није ни осетио како се саркастично наругао сопственим речима. Каже: „...док Србија у глас јеца над несретним Французом... ови (са листе) „румени од стида... ћуте ...у својим пећинама”.

А, „Е - новине”, вероватно Интернетско гласило Друге Србије, узеле су на себе да се обрачунају са НСПМ и њеним уредником Ђорђем Вукадиновићем и Слободаном Антонићем. Кажу: „Новосрпски политички мислиоци„ као и „болесни читаоци НСПМ” сачињавају „медиј који је логистичко-идеолошки спонзор сваком овдашњем нацисти, зликовцу, навијачу с бакљом, или дверјанину” и коме је основни задатак „да објасни, да идеолошки увије у целофан с којег се цеди крв, да организује, помогне, одбрани, посаветује”.

Неколико нових сазнања
Овим својим чланком, г. Мишковић је открио неколико ствари. Прво, што је очито јер цео његов напис сведочи то, да је председник Србије Тадић, као председник ДС, напустио Прву и покајнички одлутао у Другу Србију. Друго, идентификовао је првосрбијанце и другосрбијанце и тако одвојио „пшеницу” од „кукоља” и, можда ненамерно, себе лично везао за пшеницу. Треће, објаснио специјалну улогу г.г. Ђорђа Вукадиновића и Слободана Антонића, који такође припадају категорији пшенице, у огорченом вербалном обрачуну који постоји и траје између ове две Србије.

Тадићева диктаторско-тактичка експертиза
Што се тиче прве ствари тј. Тадићевог пребега у другосрбијанску дружину, чуди ме да г. Мишковић у „пребегу” није видео један Тадићев тактички потез да би спречио губљење власти. Зар није Млађа (тако га зове Црнчевић) Динкић претио да ће оборити владу уколико не прође Закон о информацији (укидање слободе штампе), што указује да и у самом Г17+ има другосрбијанске пете колоне а можда је и сам Динкић тај, па га је Тадић, иначе прави експерт за тактику - надмудрио: закон је прошао а што је двоструко користило Тадићу: (1) његовим диктаторским апетитима смета слобода штампе; и (2) тренутно најважније - влада је остала!

Уосталом, своје велико тактичко умеће, Тадић је испољио приликом изборне кампање, после раскида са Коштуницом, за изборе од 11. маја 2008. Под фирмом ЗЕС (За европску Србију) он је окупио и помирио све: Мађаре, Хрвате (Дулића), Србе, Угљанина и Љајића, Ненада Чанка и Драшковића; ујединио све: не само противнике већ и „крвне непријатеље”. Једини је остао формално изван Чеда Јовановић (изгледа да и он, као Тадић, воли диктатуру) мада се обавезао да ће помагати владу по критичним питањима. Г. Мишковић не би требало да јадикује над Тадићевим пребегом. Остао је он и даље првосрбијанац. Јер он хтео-нехтео само под фирмом Зес-а може да има власт, а која се евентуално може претворити и у његову личну, диктаторску...

Закључци, на заблуди, базично - исправни!?
Као друго, захваљујем г. Мишковићу што је исправио једно моје лично незнање. Наиме у прошлом, октобарском броју (Искре), коментаришући напис г. Антонића, по први пут сам се сусрео са изразом Друга Србија. Видим да је то неки у Србији одомаћен појам, који ми није сасвим јасан. Преко Интернета примам масу материјала у вези са бившом Југом, а специјално оном у Србији. Услед недостатка времена тај обиман материјал пратим тројако: одмах одбацујем део који нема много везе са нашим простором; даље - што рекао, један мој пријатељ, „дијагонално” читам (отприлике сваку трећу реченицу) материјал са личном полемичком нотом; најзад, детаљно читам онај материјал који се односи на нове мисли, идеје, догађаје. Највероватније, да сам у свом „дијагоналном” читању пропустио да ухватим идеју Друге Србије. Томе је допринео и сам г. Антонић. Он је само поменуо Другу Србију, није је дефинисао, јер је претпоставио да читалац зна о чему је реч, док Прву није ни поменуо. Прихватио сам погрешно Црнчевићеву дефиницију ове две Србије, не схватајући при том да је овај иронично, у свом хумористичком стилу, дефинисао две Србије али како их види Друга Србија, а не што оне стварно јесу. Услед тога ће рећи: „... једна је отмена, европска, друго-србијанска, а друга је заостала, балканска, првосрбијанска”, што сам погрешно протумачио - mea culpa!

Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић Пошто су нашу НСПМ (Нова српска политичка мисао већ претворили у НСФМ (Нова српска фашистичка мисао) да наздравимо Тадићу и кумовима, а и новим српским „фашистима“.

За чудо, пак, мада сам почео од погрешне основе (Другој Србији приписао карактеристике оне Прве, а ову чак нисам ни окарактерисао), чини ми се, да у својим закључцима, нарочито кад је реч била о Недићу, нисам погрешио. Што се, пак, тиче, препуцавања између две Србије, формално јесам, базично нисам погрешио, јер било како да се гледа на ту ствар, чињеница јесте да се та препуцавања воде у оквиру Тадићеве коалиције односно Зес-а. Једина, можда, новина у тој контроверзи јесте отворени (али и плаћени) „србомрзачки” отров који су убризгавале и још увек убризгавају у ту дискусију тзв. НВО (невладине организације) - Кандићева, две Соње (Бисерко и Лихт), итд., итд. А то чак није новина ни у Тадићевом Зес-у. Ненад Чанак и Чеда Јовановић, на пример, градили су и граде пред САД свој политички капитал на србомржњи. Отуд мој закључак по коме Друга Србија жели да се отресе од неподобних елемената у њој (Тадићев Зес), а исправно би било (по Мишковићу) другосрбијанци намеравају пропагандно да се што темељније „разведу” од првосрбијанаца. Разлика је, дакле, чисто семантичке природе.

Осврт на улогу НСПМ
Најзад, треће о улози господе Вукадиновића и Антонића а с обзиром да они припадају Првој Србији, што у напису, прошли број Искре нисам знао. Међутим, и без тог сазнања, наслутио сам у њиховом писању жељу да овој контроверзи о две Србије, сем препуцавања, дају извесан јасан и рационални смисао. Назвао сам то Спољнополитичком визијом Србије XXИ столећа. Сазнање, пак, њиховог првосрбијанства, напротив, само је додатно ојачало мисао о њиховој визији Србије за XXИ век. И тако сам и сам дошао до неких нових открића, а у вези писања господе Вукадиновић и Антонић, што је узроковало мој текст из прошлог броја под насловом „Прекрајање историје”.

У мојој у ствари Визије Србије XXИ века, коју сам приписао господе Вукадиновићу и Антонићу, постоје Смернице. Оне су компоноване на основу њиховог писања и следеће су: 1. Србији је место у ЕУ; 2. Србија не треба да улази у НАТО; 3. С обзиром на моју погрешну дефиницију две Србије, ова смерница, по новој дефиницији, би требало да гласи: Прва, Србија се мора лишити натурања Друге Србије; 4. Нова Србија мора да негује антифашистичку и народно-ослободилачку традицију без обзира да ли оне долазиле с леве партизанске или десне равногорске стране, јер јој је отпор насиљу неопходан; 5. Недићев „реализам” у никаквој форми не би смео бити присутан у Србији XXИ века.

Разрешење једног кључног конфликтног питања
Кад се ове смернице претворе у једну практичну политику Србије XXИ столећа, одмах избија у први план једно конфликтно питање: како у исто време ући у ЕУ (смерница 1) и остати отпоран према САД насиљу (смерница 2 - одбацивање НАТО опције). Г. Антонић - чини ми се - био је свестан могућности оваквог једног конфликта, па је само-оптужујуће Недићеве речи (назвао сам их - „славопојке” Рајху) понудио српском читалаштву са сугестијом да се реч „Немачка” из Недићевог оригиналног цитата замени са „САД”; ако то учините - рећи ће г. Антонић - „добићете у длаку исто оно што нам данас говоре наши НАТО лобисти”. Да ће један овакав обрт изазвати расцеп између ЕУ и САД, ни г. Антонић вероватно није веровао, али је он морао нешто да рекне, да се добије у времену; или је он већ имао решење за тај конфликт, али пошто не би било „политички коректно” да га он артикулише, препустио је времену да то учини неко други уместо њега.

Следи зато моја артикулација разрешења тог конфликта. њега је у своје време већ разрешио Дража Михаиловић. После разлаза са Титом, он је легализујући своје одреде код Недића, отпочео сарадњу са Недићем. Како Недић, с друге стране, сарађује са Немцима, то њега не обавезује и он остаје „чист” у свом антифашизму. У садашњици, Прва Србија жели пошто пото да сарађује са ЕУ. Како, пак, ЕУ сарађује са САД, одбијањем НАТО опције, Прва Србија је чиста у погледу САД сарадње, као што је Дражин модел у своје време био чист од сарадње с Немцима.

Пошто Дражин модел, међутим, нужно води у мутне воде сарадње, што ће другосрбијанци и те како знати да искористе, отуд код господе Вукадиновића и Антонића, тако жустар и „документован” напад на Недића. То ипак не значи да је то и њихова интимна мисао о њему, већ само да је Недић - ради ововремених „политичких корекности” - неопходно морао бити такав какав је приказан, да би Дражин модел сарадње заживео за Србију XXИ века а истовремено, да би се учинили беспредметним отровни контра аргументи другосрбијанаца. Ето то су ново сазнања, произашла из г. Мишковићевог написа „Демократски Рачак”.

Пише: Н. Љотић