------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Из Париза, Др Мила Алечковић Николић

Француска на вест о смрти Сергеја Михалкова

Да ли је син познат због оца, или је отац познат због сина, то је старо питање свих друштвених наслеђа и преноса предачке олимпијске бакље у случају да је породично гнездо васиони подарило неки таленат. Некада је случај и једно и друго, када се и генска и културолошка хемисфера среће потпуно поклопе.

"Отишао је, у дубокој старости, отац руске химне, велики пропагатор Јосифа В. Стаљина, а затим његов опонент", саопштила је француска јавност, мешајући информације из историје, књижевности, света филма и руске политике. "Преминуо је отац чувеног синеасте Никите Михалкова", додали су.

Али, да ли је Сергеја Михалкова (Сергей Владимирович Михалков) ико на западу заиста познавао? Ако негде и јесте, то је свакако у Француској, земљи литературе, позоришта и филма. А пре свега, земљи политике. У Француској се, у ствари, све зна. Све оно за шта амерички запад обично није имао времена - Француска је читала и знала. Јер, то је и земља са највећим бројем руске емиграције.

Совјетску химну написао је Сергеј Михалков 1944. године у току најжешћег рата своје отаџбине са нацистичком Немачком. Химна је, у ствари, заменила светску интернационалу која је позивала на савез пролетера свих земаља. На музику Александра Александрова, одзвањале су речи које данас, сећајући се њиховог писца, цитирају Французи: „Велики Стаљин водио нас је служењу народу, улио је снагу нашем раду и нашој храбрости..."

Али, првобитни Михалковљеви стихови напуштени су 1950. године у току кампање дестаљинизације коју је започео Никита Хрушчов. Све до 1970. године, руска химна свирана је без речи, све док Сергеј Михалков своје стихове није преправио, а оне у славу Стаљина заменио стиховима који славе Лењина, хероја револуције из 1917. године. Свега овога се данас, на дан његовог одласка, гласно сетила француска јавност.

После распада Совјетског Савеза, нова Русија усвојила је другу химну, такође музику без речи коју је компоновао Михаил Глинка. Међутим, 2000. године, свеже изабрани Владимир Путин у Кремљу, одлучује да васкрсне совјетску химну, изузетно вољену и популарну у руском народу, али омражену од стране либерала који су у њој још увек видели симбол Стаљинове диктатуре. Путин се ставља на страну масе својих сународника и од Сергеја Михалкова тражи да избаци делове о Стаљиновој слави и о путу у комунизам, које ће заменити стиховима о "вечној Русији". Никакав проблем. Родољубље је било само једно за Сергеја. Само једном се љуби.

Речи је лако прилагодио својој вечној отаџбини, а нови руски председник постигао је циљ да међу милионе Руса врати музику која их је носила у годинама рата, битке за Русију, беде, глади и ропства, све до првих послератних надања и припреме за победнички лет у космос. Архетип снаге и поноса поново се пробудио у постсовјетским Русима, а Путин је у ствари остварио оно што је видовити француски генерал Де Гол давно предвидео. На питање зашто никада не каже "Совјетски Савез", већ увек говори "Русија",или евентуално "Совјетска Русија", Де Гол је једноставно одговорио. "Зато што је Совјетски Савез привремен. Русија ће се обновити".

Чика Рус доноси чудо
Ко је био Сергеј Михалков? Видела сам га као дете, шездесетих година прошлога века у нашој кући у Београду. Дошао је код мајке као пријатељ, дечји писац, славан већ тада, али изнад свега насмејан и једноставан. Имао је на глави неку капу у облику качкета, слика ми се уоквирила у памћењу. Није деловао као привилеговани писац совјетске империје, већ као доброћудни ујак који се вратио с пецања. Пружио је руку и рекао : "Ја пишем за тебе и твоје пријатеље..." Чинило ми се да је његовим доласком почела игра са чудесима. Чика из Русије требало је да ми покаже једно "чудо", равно "чуду " његове славне домовине. Узели смо мале комадиће папирића и ставили их на нож. Циљ је био да поверујем у магију: папирићи су се због електрицитета сами залепљено држали на оштрици ножа као магнет, а ја сам их гледала пренеражено покушавајући да разумем како је то могуће. Од тога дана, веровала сам да сваки Рус доноси чудо када уђе у нашу кућу...

Свет је много касније упознао Сергејевог сина и великог филмског редитеља Никиту Михалкова, али већина ништа није знала о његовом оцу, нити о мајци Наталији. Глумци свих земаља гурали су се по свету да пруже руку Никити, да раде са њим, не упитавши ко му је у детињству отворио прозор бескраја и смисао за чудо, за машту, за слику, за веру, за убедљивост. Ко му је дао, предао или позајмио дар.

Последњи пут када сам Никиту Михалкова срела у Паризу и у Београду, тада већ храброг говорника у одбрани бомбардоване Србије, дадох му једну успомену на његовог оца из времена када је код нас долазио као пријатељ. Свако помињање оца потресло би га до суза помешаних са смехом. Никита, већ пун мимике коју по сили нужде увежбају сви славни људи, на помен свога оца, згрчио би лице у давну дечју неконтролисану искреност.

Они су имали новац, а ми детињство и дружење
Писци и песници за децу социјалистичког лагера, коме су се на западу тада сви подсмевали, били су велики пријатељи међу собом, као једна братска породица. Били су то талентовани, једноставни и добри људи пуни снаге и вере у децу, без цинизма и сувоће који су пратили европску литературу за младе. Сви су они били пријатељи Лава Толстоја, Чарлса Дикенса, Марка Твена, Астрид Линдгрен, Јохане Шпири, Александра Диме, Данијела Дефоа, Сант-Егзипериа... Као сама деца за коју су писали, веровали су у неки другачији свет, виђали се по разним континентима, посећивали се и једни другима поклањали своје књиге. Русија је за све њих остала мајка и трећи родитељ. Летовали смо с њима на Јалти у Дому Творчества, дому руских писаца, преуређеном за сусрете литерарних потомака. Ништа тамо није било комерцијално јер оно што се видело и доживело није ни могло да има цену. А која би цена данас била седети у хотелу за радним столом Лава Толстоја или Михаила Шолохова, са успоменама из њихових летњиковаца? Нема је. Нема такве цене. Било је то време које је волело оно што нема цену.

Као "комунистичке" дечје писце нико ове људе на западу јавно нигде није звао. Није их звао да не би, не дај боже, својим причама искварили децу другачијих назора из Велтаншаунга калвинистичке осуде сиромаштва, или затровали каријере будућих богатих предузимача.

Данас за Сергеја Михалкова зна читав европски и неевропски запад, јер је упознао дело његовог сина, који је и сам прошао кроз исто то комунистичко раздобље. За Европу, а пре свега за Француску Никитина уметност снажан је траг нашег заједничког словенског и источно-хришћанског архетипа који проговара кроз књижевност и филм. Комунистичко време одавно је заборављено. Речи су преправљене. Никиту је запад упознао и заволео га. Може ли наслеђе од сто година да уништи Архетип стар више од две хиљаде година? Не може, наравно.

А одлазак Сергеја Михалкова у Француској нису прећутали медији, нагласивши да је реч о писцу који је у почетку поштовао диктатора, али је затим пао у сибирску немилост. Ако је ово читаво сећање од француске штампе, добро је и довољно је.

Приметили су и нагласили само то да се Сергеј никада није правдао, да сам себе није порицао, да очигледно никада у вери и делању себе самога није лагао, да је све што је чинио чинио искрено, да није хтео да емигрира из своје отаџбине и да је историју свога народа носио као предачки терет, тихо и достојанствено...

Бог види, али чека, говорио је његов књижевни брат Лав Толстој.

Сергеја Михалкова висине вечности данас су дочекале.

Пише: Др Мила Алечковић Николић