------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Mnogi nas posmatraju i θude se šta to radimo i zašto ne iznesemo bar one neoborive dokaze koje imamo kako bi pomogli svojim ljudima da se u Hagu brane, odbrane sebe, ali i naciju iz koje potiθu

Политика самоуништавања

Јадна је нација чије државно руководство испоручује своје грађане хашком трибуналу, а онда им ускраћује и минимум помоћи да ти људи докажу своју невиност. Поражена нација није спремна на New Deal нити било каве кораке напретка, ако има вође које јој желе да наметну, да је геноцидна, да је крива за оно што су други скривили, и чија је званична државна политика, кратко речено, политика самоуништавања. 

Русија и руски аналитичари су најблаже речено збуњени понашањем актуелног српског руководства у случају „суђења“ председнику Републике Српске Радовану Караџићу. Још више неразумевања изазива ћутање српског руководства на скандалозну резолуцију европског парламента о „геноциду“ у Сребреници којом се он изједначава са Холокаустом – а којом се српски народ фактички проглашава геноцидним. И досадашња „сарадња“ са хашким трибуналом сводила се само на изручивање својих држављана, и одсуство било какве помоћи државе, да и они који су се добровољно предали, могу да пред тим наводним судом докажу своју невиност.

Посебно карактеристичан случај је процес противу Шешеља, који је сасвим добровољно отишао у Хаг, и у којем је у потпуности доказао сву бесмисленост оптужбе. Али он је још у хашком мучилишту јер је неко зажелео да се тај процес само неколико сати пре завршетка изношења доказа оптужбе заустави, са неизвесним временом када ће се и да ли ће се наставити. Није тешко закључити ко, ако знамо да се покојни Ђинђић са Карлом дел Понте договорио да Шешеља из Србије склони, јер је опасан политички противник, а не човек које починио или иницирао било каkве злочине.

Како та карикатура од суда функционише лако је закључити по пресудама Насеру Орићу који је ослобођен иако је из заштићене зоне УН у околини Сребренице са својим муслиманским јединицама спалио 62 српска села и поубијао преко 1.500 српских цивила. Много је оваквих „пресуда“ било тог чувеног „суда“ али је мислимо врхунац свега било ослобађање Рамуша Харединаја који је на Космету, правио масакре где год се појавио, али Хаг за све то „није имао доказа“. На све овакве пресуде актуелно руководство Србије није нашло за сходно да реагује, јер би то било „мешање у рад суда“ или је само процедило кроз зубе да то ипак није у реду. Званичних ставова, резолуција или одлучних реакција није било, а неће их ни бити. Неће их ни бити јер то марионетско руководство је и инсталирано од стране запада како би Српски народ и Српство уопште разбили. Њихов задатак је да прихватају и такве резолуције какву је Европски парламент у јануару 2009. године донео, и свој народ прогласили геноцидним. Све је то западу потребно да сакрије своју улогу у разбијању СФРЈ, у иницирању и произвођењу ратова на овим просторима као и директном учешћу у једином геноциду који се на овим просторима догодио – етничком чишћењу Срба из Републике Српске Крајне и бројним злочинима који су се тада догодили.

Државним органима Русије је ова политика српског руководства позната, па су стога више пута поновили да они не могу бити већи Срби од самих Срба. Но ипак, некад степен подаништва државног руководства Србије прелази све границе иоле нормалног понашања па је Петар Искендеров вероватно подстакнут тиме написао текст који вам у наставку презентирамо.

Српска политика

Да ли то српске власти издају Радована

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију припремио се за свој, највероватније, одлучујући процес. У септембру треба да почне претрес у процесу против бившег председника Републике Српске Радована Караџића. Како је изјавио председавајући на процесу Ајзен Бономи, „по мом мишљењу дати предмет данас је припремљен за процес“.

Истина, сам господин Бономи данас је „хрома патка“ Хашког трибунала. Према резолуцији Савета безбедности ОУН број 1877. од 07. јула 2009. године, он напушта свој положај на сопствени захтев. Његова оставка је још више замрсила ситуацију око процеса, пошто Кристијан Шартје и други представници Хашког трибунала не могу да дају јасан одговор поводом његове даље улоге у процесу Радовану Караџићу. Познато је, међутим, да је он већ припремио писмене препоруке на име председника Хашког трибунала, у којима је изложио своје виђење будуће судске расправе.

Несигурност представника Хашког трибунала и њихова намера да се максимално осигурају од било каквих изненађења добро су схватљиви. Судећи по информацији која је процурила иза хашких зидина (мучилишта), на процесу Караџићу ће експлодирати не једна бомба међународне величине. Како у својим оскудним интервјуима саопштава сам осумњичени, он поседује документа која разоткривају међународни механизам разбијања Југославије. Ту је поред осталог, сценарио организовања и подржавања у врућем стадијуму етно-грађанског рата у Босни и Херцеговини, написан у светским „центрима моћи“, а који су реализовале западне државе у тесној спрези са земљама муслиманског света. На захтев Караџића, Хашки трибунал је већ био принуђен да упути званични захтев влади Пакистана у вези продаје оружја босанским муслиманима, што је чинила власт те земље кршећи ембарго ОУН. Аналогни документи припремљени су и у односу на власт Египта и Јордана. У њима се говори о војној активности у Босни и Херцеговини организација „Браћа муслимани“ и „Јордански босанци“, а такође и о испорукама наоружања босанским муслиманима од стране египатске и јорданске владе.

Међутим, основна битка на процесу распламсаће се око догађаја у Сребреници јула 1995. године. Пропагандистичка машинерија Запада већ је одрадила ту тему по целовитом програму, саопштивши о 8.000 муслиманских жртава, које су тобоже побијене након што је армија босанских Срба заузела тај босански градић. Међутим, подаци ексхумације и патолошко-анатомских истраживања говоре о отприлике 800 жртава, а при том није могуће накнадно утврдити њихову националност и околности смрти. Оно што се догодило у Сребреници без доказа је проглашено „геноцидом“ – како је то учинио, поред осталог, и Европски парламент у јануару 2009. године, а који је поставио знак једнакости између догађаја у Сребреници и Холокауста - што је, узгред речено, изазвало основане протесте међународних јеврејских организација. Резолуција Европског парламента предлаже, ни мање ни више, него да се 11. јули прогласи „Даном сећања на геноцид у Сребреници“.

Ништа мање недоумица изазива и став власти Србије. Стиче се утисак да се руководство земље труди да се максимално дистанцира од процеса, игноришући чињеницу да се у Хагу не суди Караџићу, већ свим Србима, српској државности и православљу. Током дуже од пола године након усвајања у Европском парламенту скандалозне резолуције, ни председник Борис Тадић, ни влада, нити министарство спољних послова нису изнели свој суд о суштини ствари. Схвата ли уопште руководство Србије да их Европа без геноцида „части“ геноцидном нацијом, а да они то тешко бреме које ће дуго носити, по свој прилици прихватају. Да ли је то можда због тога што они са свих трибина неуморно истичу стратешки избор Србије у корист чланства у Европској унији? Па је према томе, Европски парламент као највиши представнички орган Европске уније за српске владајуће кругове постао нова звезда – водиља – чак и онда када борбу Срба за свој државни и национални опстанак изједначава са злочинима Адолфа Хитлера.

Међутим, ни та чудовишна по облику и фалсификована у суштини поређења, ни изјаве самог Радована Караџића не побуђују званични Београд на то, да, заузме какав-такав, иоле јасан став. О обелодањеном ових дана интервјуу Радована Караџића агенцији „Ројтер“, први председник Републике Српске сведочи, да он „није тежио ка државној функцији, али када је ту функцију већ имао, вршио је своје обавезе у најбољим интересима народа“. „Ја дубоко жалим због рата, али то није био наш избор“ – казао је Караџић.

На располагању руководства Србије постоје сва неопходна документа како би се јасно одредило о суштини оног што се дешавало у годинама босанског рата и процеса Радовану Караџићу. Ради се, поред осталог, о материјалима и сведочанствима која је прикупила, регистрована у Холандији, невладина организација „Историјски пројекат „Сребреница“. Њени представници су већ предложили Скупштини Србије да усвоји резолуцију са правном оценом одлука Европског парламента, Хашког трибунала и других међународних органа, које директно задиру у национално-државне интересе Србије. У пројекту документа се, поред осталог, предлаже да се помене „на хиљаде Срба из насељених места око Сребренице, које су побиле снаге босанских муслимана под командом Насера Орића (кога је Хашки трибунал у потпуности оправдао и ослободио кривице јула 2008. године), и њихова села које су горе поменуте снаге уништиле и спалиле“. Сем тога, аутори документа подсећају на „релативно недавну операцију „Олуја“ у Републици Српска Крајина, коју су заједничке хрватско-муслиманске снаге извеле само пар недеља након догађаја у Сребреници и која је праћена неупоредиво већим бројем жртава, али која и уопште није привукла пажњу Европског парламента“.

Вредело би цитирати и још један део из нацрта резолуције Скупштине Србије, коју су разрадили експерти „Историјског пројекта „Сребреница“. У њему се српским властима предлаже да својим бриселским партнерима јасно саопште, да у Србији „схватају декларативни став земаља – чланица и института Европске уније о томе да је место српског народа у Европи, и апеле да се иде „европским путем“. Међутим, у случају да они буду са нама разговарали језиком незаслужених увреда у понижења – српски народ може веома лако донети одлуку да у потпуности заобиђе тај пут“.

Разуме се да је такав став смртно опасан за актуелну српску владајућу елиту и њене финансијско-политичке интересе на Западу. Отуда и нојевска политика српских власти у питању сарадње са Хашким трибуналом, а нарочито када је реч о „делу Караџића“. „Мој допринос историји моћи ће се оценити тек онда, када прође много времена“ – изјавио је Радован Караџић у свом последњем интервјуу „пре суђења“. На жалост, допринос српској историји актуелног руководства Србије може се оценити већ сада. И та оцена тешко да би могла бити позитивна.

__________________

Пише: Петар Ахмедович Искендеров – старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор лита „Времја новостјеј“