------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Председник Обама најавио заокрет од Бушове спољне политике

Постоје ли шансе за Србе и Србију

Председник Обама и кад би имао најискренију намеру да српско питање реши у складу са својим спољно политичким обећањем о значајним променама у односу на Бушову политику, не би могао то да уради због свеприсутности овејаних Клинтонових кадрова у његовој новој администрацији

Као што се зна, са почетком 2009. године, у САД власти, дошло је до персоналних промена. Председника Буша млађег наследио је ново изабрани председник Барак Обама. У предизборној борби, Обама је најавио значајне промене, специјално спољно-политичке природе. Пред крај овог периода, дошло је не само у САД већ и у свету до врло забрињавајуће финансијско-економске кризе. Кандидат Обама, као уосталом сви политичари па и економисти, био је њоме „затечен” - није имао јасну представу шта у том погледу треба чинити. Кад је 20. јануара најзад доспео на власт, он се сав посветио тој кризи, спољну политику једва да је и додирнуо; управо, учинио је то чисто „козметички” - да се задовољи форма. Послао је тако Хилари Клинтон, новог шефа Стејт департмана, на Средњи исток да се упозна са стањем тамо а, вероватно по истом задатку, српског „пријатеља” Ричарда Холбрука у Пакистан и Авганистан.

„Нова” САД политика према Србији...?
С обзиром, пак, на најављене Обамине још из кандидатских дана „значајне” спољно-политичке промене у односу на Бушове, нас интересује: да ли, како, када и колико ће се то одразити на Србију и Србе? Како су, пак, Бушови односи према нама, били на најнижем могућем нивоу који би се дао замислити, будући Обамини по неком аутоматизму у српским ушима звуче крајње оптимистички. Какви ће они стварно бити - то је оно што нас „мучи”. Једино једна објективна анализа - закључак је -, може разрешити наше „муке”.

Пре свега, и под најбољим околностим, узеће релативно дуго времена док се „значајне” промене буду уопште тицале Срба и Србије, због два разлога.

Дуго ће још Србија чекати „нову САД политики
Први је већ споменута финансијско-економска криза, која код САД има приоритет, као што смо видели у односу на спољну политику; бар до сад је то био случај. Тек са предузетим мерама за разрешење кризе и у очекивању резултата, задобијен је „предах”, па се почетком априла, појављују први озбиљнији САД покушаји у спољној политици. Председник Обама се нашао у Европи у коју је дошао са два главна циља и једним споредним: (1) да Европу придобије за свој економски стимулативни (подстицајни) пакет. Изузев Енглеске, главни Европљани, Немачка и Француска, на „пакет” су климали главом, али га нису прихватиле; (2) повећање трупа европског дела НАТО-а за Авганистан - стварне борбене трупе су Европљани одбили, али да би замазали очи Обами, неспецифицирани број „помоћног” особља је обећан; и (3) споредан циљ, био је Обамини одвојени састанци са руским и кинеским председницима. Изузев обостраних лепих жеља за побољшање односа, даље се није ишло. Медведев и Обама су се ипак о нечем стварном договорили тј. да се започне нова рунда преговора о смањењу нуклеарног наоружања САД и Русије. Кад? - О томе се бар јавно нису изјашњавали.

Додао бих сад на ово свој коментар, по коме ће Србија додатно чекати на њен „дан” са Обанимом администрацијом, јер по мом суду, њен подстицајни пакет за превазилажење економске кризе, неће уродити плодом - не може се економска криза разрешити штампаним новцем, јер је криза и настала пошто су САД углавном њиме пословале - па ће услед тога лавовски део Обаминог времена бити посвећено питањеу шта је било погрешно у подстицајном пакету, тако да ће српски случај за цело ово непредвидљиво време остати у ладици „будућих послова”, па ће се по инерцији у Србији и даље спроводити Бушова спољна политика.

Други разлог се крије у очевидној чињеници по којој је САД спољна политика приоритетно оријентисана. Прво ће се оне бринути шта је са Ираком, Авганистаном, Ираном, Русијом, Кином, Индијом, палестинским питањем, ЕУ, па тек онда евентуално Србијом - последњом „рупом”. Што је она „последња”, то се има највише захвалити текућим српским властима и њиховом вазалном односу према САД и Западу уопште.

Сви српски проблеми - Клинтонова су „деца”
Постоји, међутим, једна незаобилазна чињеница која ће врло брзо развејати сваки српски оптимизам због најављеног Обаминог „заокрета” у односу на Бушову спољну политику, кад и ако уопште српско питање буде удостојено да се њиме озбиљније позабави нова САД администрација.

Да се присетимо. Сви српски проблеми - да их тако назовем - „деца” су бившег САД председника Клинтона које је неуморно „крштавала” - за Србе иначе по злу „чувена” – Г-ђа Олбрајт. Истини за вољу, рат у БиХ и отпочет је још за време Буша старијег, а онај у Хрватској је чак већ био и обустављен (Вансов план) у то време, али је то био део шире већ зацртане САД политике коју су били обавезни да спроводе оба председника (одлазећи Буш старији и долазећи Клинтон) по којој су Срби и Србија проглашени јединим кривцима за оба рата а додатно, САД благонаклоношћу према б-х муслиманима, оне су се искупљивале пред исламским државама света због своје очевидне произраелске пристрасности у Палестини. Све је то постало кристално очевидно за време Клинтона, па су због тога све те недаће по Србе, означене Клинтоновом „децом”

Лисабонски споразум, Хаг, „Бљесак”, „Олуја”, Косово
Лисабонски споразум, потписали га Срби, Хрвати и Муслимани. Био је планиран да спречи рат у БиХ, али пошто је рат у БиХ по САД плану био неопходан, торпедовао га је амбасадор Ворен Зимерман, наговоривши Алију Изетбеговића да повуче свој потпис с тог споразума јер ће им САД обезбедити унитарну или, како ју је Изетбеговић звао -„цјеловиту БиХ”. Као последица, рат ће отпочети с непотребним уништењем многих људи и материјалним разарањима и трајати у БиХ око три и по године. Уз то, да би се задовољио Клинтоново сатанско обећање о Алијиној унитарној БиХ - Срби ће из њега изаћи као једини кривци. У то име, натоварена им је Сребреница и бомбардована је Република Српска (РС).

У међувремену је основан Хаг за ратне злочине са простора бивше Југославије. 95% су га попунили Срби; и то целокупно вођство српских држава из тог времена као што су Србија, РС, и Српска Крајина од њихових председника до осталог водећег политичког и војног руководства; са једно 3% су били заступљени Хрвати, а по 1% отпада на муслимане и Шиптаре. А оваква етничка дистрибуција ратних „злочинаца” била је неопходна САД да би се иза тога сакрила њихова главна одговорност за ратове у СФРЈ. О томе, на крају крајева, и саме до сад изречене пресуде, јасније него сама статистика, убедљиво сведоче.

У Хрватској су резервни САД генерали обучавали Туђманове трупе за доцније хрватске ратне походе против Срба под именом „Бљесак” и „Олуја” за које је, тадашњи САД амбасадор у Хрватској (а иначе сад велики „пријатељ” Срба), Вилијам Монтгомери, дао зелено светло, да би неколико дана доцније са усташког тенка, „молио” бежеће Србе да не напуштају Хрватску. И опет Срби кривци за рат тамо како би се правдале „Бљесак” и „Олуја”. Косово је специјалан случај. Прво је Запад на САД подстицај финансирао, наоружавао и обучавао тзв. Ослободилачку војску Косова (ОВК). Ова је заплотњачки нападала и убијала не само српску полицију и цивиле већ и саме Албанце који су били у служби Београда или били противни акцији ОВК. Као и свака суверена држава, Србија је била принуђена да ову побуну ликвидира. Одмах је оптужена за употребу „прекомерне силе” „противне обичајима рата„ (а не као кад САД баце атомску бомбу на Хирошиму и Нагасаки, усмрћујући 140 хиљада Јапанаца, када је то само „колатерална” (узгредна) штета или ти још боље – „фус нота“ о стварно геноцидном догађају). Долази потом до „Рачка”, „Рамбујеа” и фалсификата г-ђе Олбрајт. Наиме, Србија је прихватила све што се од ње тражило у вези аутономије Косова тј. да је НАТО обезбеђује. Накнадно је после српског потписа, у тај докуменат убачен апендикс „Б” - и ту је фалсификат - по коме НАТО запоседа целу Србију. Српска делегација је то наравно одбила. Почиње бомбардовање. И поред тога што су Срби 78 дана бесомучно бомбардовани, погинуло је око 2 и по хиљаде људи и причињена је штета од преко 50 милијарди долара - опет само они криви. Хаг их оптужио за „масовно депортовање 800 хиљада Шиптара”, мада су они стварно, ако су уопште бежали, чинили то због бомбардовања, али највише због директне наредбе ОВК да се масовно напушта Косово, јер то највише погодује њиховом циљу тј. независном Косову.

После Резолуције 1244 СБУН, Косово је подуже скинуто с дневног реда. Преовладала је дилема прво Шиптари морају да докажу да су способни да воде мултиетничко и демократско Косово; дакле, „стандарди” прво па тек онда „статус” Косова у оквиру Србије. То ће тако бити све до 2004 године. Тад су САД наложиле да приоритет има „статус” а да ће „стандарди” бити обрађивани у ходу. Косово је одмах постало поново доминантна тема света. Свако је знао за Косово јер су САД јавно прокламовале да Косово мора бити независно од Србије одмах, а од ЕУ кад се стекну услови. Узело је, међутим, 4 године да би се то САД „одмах” спровело у праксу и Косово једнострано прогласило „независним” (17. 2. 2008).

Веза: Клинтонова „деца” и Обамина „нова” српска политика
Већ је напоменуто да су сви „српски проблеми„ „деца” бившег САД председника Клинтона и о томе напред било речи. Остала је, међутим, у тами веза између политике бившег председника Клинтона која је, као што смо видели, била катастрофална по Србе и Србију и ове новог председника Обаме, за коју се очекује - кад за њу дође време - да буде бар бла-гонаклонија према Србима. Сада нешто о тој вези.

На почетку саме председничке кампањее у САД прошле године од неких девет демократских кандидата, два су се кандидата јасно испољила као водећа. То су били супруга бившег председника Клинтона, Хилари Клинтон, и Барак Обама. На самом почетку кампање, Хилари је, међутим, била у огромној предности пред практично непознатим Обамом. Овај, пак, иза кога су стајале готово сви медији и огромне паре, убрзо је био на „равној нози” с Хилари. Брзо је потом осталих седам кандидата испало из даље трке. Остали су само Хилари и Обама. Због пара које су се прогресивно увећавале у Обамином табору у односу на Клинтонски, између њих је долазило до све жучнијих и све више личних расправа. Једном је Клинтонова - што је незамисливо за САД - чак узвикнула: Срам те било Бараку Обама! Најзад је ипак Клинтонова била побеђена. Обама је постао председнички кандидат демократске странке. Да би се остварило јединство демократске странке за долазеће изборе, Хилари је бар на речима прихватила Обамину политичку линију. Тако је против републиканског кандидата, Џона Макејна, Обама лако добио изборе и 20. јануара 2009. године инагурисан за САД председника.

У скоро 3 месеца дугом преинагурационом периоду, кад се формирала будућа Обамина администрација, нико, међутим, није очекивао да ће Обама готово све кључне позиције своје нове владе попунити кадровима бившег председника Клинтона, а још мање, да ће најважнију позицију у њој, Стејт департман, добити лично Хилари Клинтон. По свему изгледа да је је Хиларина страна још одмах по њеном повлачењу из председничке кампање направила са Обамом тајни „дил” о коме се побожно ћутало. Клинтонови кадрови у влади и Хилари, као шеф Стејт департмана, врло ефективно наговештавају каква ће бити Обамина „благонаклона” политика према Србима, кад дође време да се то питање озбиљно додирне. У сваком случају, ово међувреме ће по инерцији припасти „катастрофалној по Србе” Бушовој (и Клинтоновој) политици. То се да видети на основу неколико подстицајних поступака било Клинтонове лично или „њених” кадрова којим су попуњена многе позиције у самом Стејт Департману.

Неки антисрпски наговештаји из Клинтон-Обамине власти
Приликом недавног боравка премијера Косова Тачија у Вашингтону, примила га је Хилари Клинтон и тако, у име Обамине администрације, фактично признала независност Косова. Неке идеје кажњавања Србије и Срба (конкретно: да се сама Србија сведе бар до нивоа, још из турског времена заосталог - пашалука!) зачете још у Клинтоново време, потврђене доцније од самог председника Буша, али остављене, због других важнијих приоритета, у ладици „кад за то дође време”, нагло су оживљене. То су у самој Србији Војводина и Санџак.

У рекордном времену, сецесионистичке снаге тамо потпомогнуте од Тадићеве Демократске странке изгласале су нови „Статут” (неки га зову уставом) војвођанске „аутономије”. Било како, по њему, Војводина стиче ингеренције једне суверене државе. Такав предлог Статута је послат Скупштини Србије да га она потврди. Иако Тадић има већину у Скупштини, па би га могао одмах и изгласати, он се не усуђује на тај корак, јер изгледа у самој његовој коалицији постоји противљење (највероватније СПС Ивице Дачића). Да ли ће ипак Статут проћи, остаје да се види, али тенденције сецесионистичких снага остају непромењене уколико не и увећане.

Слично се дешава и у Санџаку. Захваљујући само трвењу два непомирљива ривала ко ће водити санџачки сецесионизам - „мекши” (у односу на Србију) Расим Љајић или „тврди” Сулејман Угљанин - овај сецесионизам изгледа као да је у спавајућем стању; у ствари није, специјално ових дана, због сиренских гласова који стижу из Брисела и Вашингтона; док из Сарајева никад нису ни престали. Недавно се, мислим, у њујоршком Тајмсу, појавио заједнички чланак Ешдауна и Холбрука (први је бивши неизабрани „вице-краљ” БиХ, иначе главни мрзитељ Срба; други, у погледу Срба, следи првог уколико га и не превазилази, био је главни „архитекта” Дејтона и доцније „Рачка” - преко свог „пулена” амбасадора Вокера). У том чланку, ово двоје - наравно они то формално тако не кажу - заговарају идеју да је дошло време да се оствари Клинтоново обећање дато Алији Изетбеговићу о „цјеловитој БиХ” (види напред улогу амбасадора Зимермана).

По приказу Гласа Српске из Бања Луке (Види цео чланак на стр. 32. у овој Искри), Ешдаун се појавио пред Хелсиншким комитетом САД Конгреса са темом „БиХ и Балкан - шта даље?”. Рекао је тад да је Милорад Додик, премијер РС, главни кривац, уз помоћ Београда и Русије, што је БиХ „дисфункционална црна рупа”. Ово стање треба „поништити” почевши од Додика. И онда предлаже читав низ мера да би се ово поништење остварило од којих су две кључне: (1) нови Устав унитарне БиХ за који Ешдаун вели: „побједа на терену уставних промјена значила би побједу на два фронта - БиХ би постала функционална, а Додик би био ослабљен”; и (2) делимично повратити „бонска овлашћења” будућем „вице краљу” БиХ. Лично Ешдаун је имао та овлашћења док је и сам био „вице-краљ” на основу којих је могао, онако „демократски” као у комунизму, да развлашћује легално изабране представнике Срба. Изгледа да је Додик извојевао да се та овлашћења одузму „вице-краљу”. А ево како се Ешдаун расплакао над овом чињеницом: „На жалост, док је расла Додикова моћ, опадала је способност међународне заједнице, а посебно ЕУ да управља догађајима, укључујући и катастрофално опадање поштовања према ОХР-у” тј. према „вице-краљу”.

Да заокруглим ово о БиХ. По свему горе споменутом, изгледа да су Запад и ЕУ озбиљно намерни да без обзира на цену, укључујући ту и понован рат тамо, остваре Алији обећану још од Клинтона „цјеловиту” (унитарну) БиХ. То се види из чињенице да је целокупно ратно вођство б-х Срба и Хрвата већ одавно смењено, изузев муслиманског Хариса Силајџића, као данас главног заговорника унитарне БиХ. А и сам Ешдаун то потврђује. Каже да је за међународну заједницу, а посебно ЕУ, већа опасност од повратка рату јесте да БиХ остане „дисфункционална црна рупа”. Због Алијине, дакле, „цјеловите Босне”: боље рат него РС!, Ешдаун захтева данас, 2009. године, тачно оно због чега се и догодио рат у БиХ 1992. године

* Било како било, чини се да председник Обама и кад би имао најискренију намеру да српско питање реши у складу са својим спољно политичким обећањем о значајним променама у односу на Бушову политику, не би могао то да уради због свеприсутности овејаних Клинтонових кадрова у његовој новој администрацији а специјално у Стејт департману. Преиначили би они његове чак и благонаклоне одлуке - на штету Срба! Толико их мрзе...

Н. Љотић