Текст BBC и британско виђење проблема Космета о коме говоре Данијел Сервер из Института за мир у Вашингтону и Стивен Мајер, професор на Националном универзитету одбране у Вашингтону

Србија не може да победи

Данијел Сервер сматра да је тужба Медународном суду правде контрапродуктива за Београд. “Према томе, Србија не може да победи. Најбоље чему може да се нада јесте да суд одлучи да је статус Косова компликовано политичко, а не правно питање које могу да реше само политичари".

17. фебруара навршило се годину дана од проглашења независности Косова.
Да ли је тај чин стабилизовао регион Западног Балкана, како су тврдиле његове присталице, или је, како кажу противници те одлуке, чињеница да су Косово до сада признале само 54 државе света доказ неуспеха целог пројекта? Економски показатељи су суморни - стопа незапослености на Косову достиже 50 процената, а тек се од Еулекса - мисије ЕУ која је почела са радом у децембру - очекује да значајније допринесе успостављању владавине права, односно борби против организованог криминала и корупције.

"Нисам незадовољан"
Данијел Сервер, из Института за мир у Вашингтону, каже да није незадовољан билансом прве године косовске независности:

"Она је свакако била успешна, у смислу да смо избегли ону врсту дестабилизације коју мислим да бисмо имали да Косово није прогласило независност. С друге стране, има још доста тога да се учини. Независност је процес а не само декларација. Важан део тог мозаика је признање других држава, што се не догађа брзином којом бих ја волео. Додуше, земље које су признале Косово су важне и утицајне. Мислим да косовски Албанци сада треба да се усредсреде на унутрашња питања. Добро управљање својом државом је најбоља освета", каже Сервер.

Никад сложенија ситуација
Стивен Мајер, професор на Националном универзитету одбране у Вашингтону, међутим, сматра да ситуација у региону није била овако замршена још од 1999. године:

"Прошла година ни за једну, ни за другу страну није била успешна. Косовски Албанци су далеко од тога да имају своју независну и суверену државу. Тешко се може рећи да су господари своје судбине, када се тамо налазе Еулекс, НАТО, Уједињене нације и Сједињене Државе. Срби, пак, нису задовољнији јер нису повратили, како сматрају, своју покрајину. Ситуација на Косову је сада компликованија него што је то била у било ком тренутку од 1999. године, и никада нисмо били даљи од решења."

У последњих годину дана дошло је до фактичке поделе Косова - Приштина нема никаквог утицаја у северном, претежно српском делу, а страхује се да би временом ова де факто подела могла да прерасте и у де јуре поделу. Данијел Сервер о томе каже:

"Рекао бих да је север потпуно изван контроле Приштине, а под пуном контролом Београда. Срби јужно од Ибра су, пак, пронашли некакав модус по коме су делом под контролом Београда, а делом под контролом Приштине. Чини ми се да је Приштина, у овом тренутку, задовољна таквом ситуацијом, и да покушава да постепено добије подршку Срба у јужним енклавама. Де факто подела Косова потрајаће све док Београд буде инсистирао на својој контроли. Не видим како то стање може да буде промењено без пристанка Србије, која ће због тога имати великих проблема са Американцима и Европљанима."

Подела као најмање лоше решење
Стивен Мајер процењује да би међународна заједница на крају могла да пристане на поделу Косова као на "најмање лоше решење" :

"Проблем Вашингтона је то што је постао заробљеник сопствене политике. Свакој такозваној суперсили је веома тешко да одустане од политике за коју се залагала десет година. Истовремено, Вашингтон више није велики играч на Балкану, одакле једва чека да се извуче, и зато саговорницима у Београду стално говорим да би требало да игноришу америчке ставове. Европљани су у другачијој ситуацији. Њихов проблем је што немају заједничку политику према Косову, и зато мислим да би радо пристали на поделу ако се Београд и Приштина о томе договоре." 

Што се дипломатских акција тиче, у последњих годину дана свакако најзначајнија била је успешна иницијатива Србије да Међународни суд правде процени легалност једностраног проглашења косовске независности.

Професор Мајер упозорава да је то мач са две оштрице:

"Ако Србија изгуби тај процес, неће имати избора осим да призна Косово. Као страни која је поднела тужбу, Србији би било готово немогуће да се оглуши о одлуку суда. Ако се, пак, суд изјасни у корист Србије, Албанци ће једноставно игнорисати такву одлуку. Европљани су већ рекли да ће тешко пристати на одлуку у корист Србије. Према томе, Србија не може да победи. Најбоље чему може да се нада јесте да суд одлучи да је статус Косова компликовано политичко, а не правно питање које могу да реше само политичари".

Шта Београд добија?
Мишљења да је и Данијел Сервер да је тужба Међународном суду правде контрапродуктива за Београд.

"Мислим да су се дипломатски напори Београда показали доста успешним на плану успоравања процеса признавања Косова. Питање је, међутим, шта Београд тиме добија? Свакоме је јасно да Србија не може да постане чланица ЕУ док не буде решен косовски проблем. Европљани то не могу јавно да кажу, јер не могу да се усагласе на нивоу свих 27 чланица, али је то тако. Другим речима, Београд својом политиком блокира остварење свог најважнијег циља - а то је европска интеграција."

Очекивања Стивена Мајера од наредне године нису превелика:

"Мислим да ће Срби покушати да одиграју тако да ствари углавном остану такве какве су данас. Ако већ не могу да добију оно што желе, одуговлачиће. Албанци ће, пак, вршити притисак на Вашингтон и Брисел да им предају сва овлашћења и суверенитет над Косовом. Ни то се, међутим, неће догодити. Најбоље чему можемо да се надамо у наредних годину дана јесте наставак статуса кво, са повременим насиљем на северу. То је права штета, јер то значи да ни Србија ни Косово, али посебно Косово, неће напредовати ни политички, ни економски."

Данијел Сервер тврди да темпо евентуалних промена пре свега зависи од Београда и Приштине, а не више од међународних актера:

"Не знам да ли ће се то догодити у наредних годину дана, али мислим да се ближи час када ће Београд и Приштина морати да отворе директне преговоре, без посредника. Постоје људи на обе стране који схватају реалност ситуације. За обичне грађане Србије и Косова - однос Београда према Косову, или обрнуто, више није најважније питање. Они желе просперитет, а то ће остварити тек када постану грађани Европске уније."

BBC – Serbian news

Срби и Албанци у истом строју

„Знојити се заједно, то је лепак који везује”, сматра један од бивших америчких официра из компаније МПРИ који спроводе обуку „Косовских безбедносних снага“.

На ливади прекривеној маслачком где густа зелена трава досеже до листова, амерички инструктори дрилују албанске и српске војнике нових косовских безбедносних снага подучавајући их како да расклапају, чисте и пуне своје нове пушке М-16, као и како да са њима пузе. Стари „калашњикови”, које тако добро познају и Срби и Албанци, избачени су из наоружања одлуком владе у Приштини, која настоји да своју нову војску што пре учини компатибилном са снагама НАТО-а. Стотинак метара даље, на оближњем путу, паркирано је десетак „хамера” са таблицама косовских безбедносних снага. Возила која су поклоњена Приштини после одласка већине америчких војника са Косова. Као и пушке М-16, лака артиљерија и лака оклопна возила...

Неколико километара даље од ливаде прекривене маслачком, друга група пензионисаних официра америчке армије из фирме „Militari profešnel risorsis inkorporejšn” (MPRI) из Вирџиније, сви су некадашњи припадници америчких специјалних снага, усмерава албанске мајоре док комбинују борбене маневре на најсавременијим компјутерима. Један од мајора, сакривен у симулираном бункеру који подсећа на брвнару, повлачи наређење о артиљеријском нападу. Иза брвнаре уз тутњаву гусеница млади војници увежбавају вожњу на оклопном транспортеру М-113. У паровима, један Албанац и један Србин...

Овде, на платоу централног Косова, око 200 америчких инструктора покушава да уобличи заједничку војску Албанаца и Срба у професионалне борбене оружане снаге које ће потенцијалне непријатеље, а посебно војску Србије, натерати да добро размисле. Обука се обавља у оквиру програма вредног 150 милиона долара, који су платили влада САД и коалиција исламских држава, а предвиђено је и да се купи најмодерније наоружање и војна опрема. Службени Вашингтон сматра да ће овај труд сачувати мир у региону, али и олакшати потпуни одлазак америчких војника из тог подручја у неке друге делове света.

Несумњиво тежак посао и огроман изазов: натерати дојучерашње противнике, Албанце и Србе, да сарађују, а истовремено их одучити од њихове војне доктрине из времена некадашње Југославије.

„Треба им дати нешто о чему ће размишљати, а што нису њихове међусобне разлике. Знојити се заједно, то је лепак који везује”, сматра један од бивших америчких официра из компаније МПРИ. Војници Срби и Албанци вежбају заједно, међутим, за ручком седе за одвојеним столовима, а током месец дана боравка на терену, такође, спавају одвојено. Наравно, претходно су пажљиво одабрани да би се избегло сучељавање оних који су се можда раније и директно борили једни против других. Србе, војнике и официре брине да ће и поред неких загарантованих функција, као што је положај заменика главног команданта косовских безбедносних снага, ипак, бити дискриминисани. Инструктори из МПРИ кажу да они држе искључиво стручну војну наставу, а да питање међуетничких односа и напетости препуштају албанским и српским политичарима на Косову. Пре него што добију теже оружје на чување, војници и официри морају да прођу четири фазе обуке. Артиљерија ће се чувати на албанском делу Косова, а муниција на српском делу територије. Рецепт компаније МПРИ – како да се албанске паравојне снаге на Косову, колико је то могуће, трансформишу у западњачку професионалну војску са координацијом изнад нивоа чете. МПРИ ће покушати да промени њихов начин размишљања о томе како да се боре, наиме део њих је дошао из бивше ЈНА, а део је прошао рат и о њима се на Косову мисли да су ратни хероји. Доведени су на војне дужности без стручног искуства, а сматрају да су све научили 1998. и 1999. године. Сада ће амерички инструктори настојати да их „уљуде” и дисциплинују. Док тај процес буде трајао, у Приштини ће проблем Косовске Митровице и севера Косова настојати да реше политички, а ако то не буде успело спремају и војно решење. Јер, то је само питање времена. Наравно, функционери компаније МПРИ рећи ће вам да они не спремају Приштину за неки нови рат, али приватно они су одушевљени новим послом на Балкану.

Све ово напред написано може се читати и као део сајенс-фикшн приче. Но, нешто од тога већ је у току, нешто је још у плановима. Косовски Срби можда никада неће хтети да буду у новим косовским безбедносним снагама. Али, можда неки и хоће. Јер живот не може да чека мишљење Међународног суда правде које опет никога ни на шта не обавезује. Но, оно што није сајенс-фикшн прича јесте процес уједињења Косова и Албаније који тихо тече. Између Албаније и Турске постоји билатерални војни споразум о војној помоћи на основу којег Турска има право да стационира своје снаге у Албанији, да испоручи Тирани све што јој треба од наоружања. Када Албанија уђе у НАТО, Турска по систему „каскаде” (праксе да богатије државе чланице поклањају оружје сиромашнијим чланицама) може да је опреми борбеним системима који су за Србију још недостижни. Косово уједињено с Албанијом јесте нови балкански рат, а садашње наоружавање Косова, програм обуке косовских безбедносних снага дестабилизација је региона, нешто што провоцира рат, а не доноси мир.

Међународна заједница? Она ће дићи руке и једноставно побећи ако гужва почне.

Мирослав Лазански