Предходна страна

Чеченија очима Тимура Блохина

Грозни мир

Био сам у Чеченију, у Грозни, да примим пехар који сам добио на конкурсу „Златно перо”. Бити у Грозни а не направити репортажу о том боравку било би стварно штета. И ево, како сам ја доживео Грозни, шта сам видео, а шта разговарао са људима. Пун сам утисака али и неких недоумица, али ћу све то поделити са вама

По свој прилици, ни о једном руском региону није написано толико колико о Чеченији. Бесконачне репортаже, научне студије, новинарске истраге, подаци организација бораца за људска права и сведочанства очевидаца стварају врло контрадикторну слику и што их више читаш, тим мање разумеш. Уосталом, једно је несумњиво: Чеченија је много напаћени крај који тек почиње да оживљава. Средином децембра посетио сам главни републички град, Грозни, као учесник конкурса новинара „Златно перо”. Желим да вам изнесем своје утиске у прилогу који сам насловио „Грозни мир”. На вама је, поштовани читаоци, одлука о интерпункцији у том наслову.

– Грозни? – у гласу менеџера за продају авионских карата осећали су се једва приметни тонови недоумице иако га овај посао обавезује да крије емоције.
– Грозни – потврђујем телефонску резервацију.

Из чисто туристичког интересовања још код куће одлучујем да видим на Интернету какав је то хотел у којем треба да одседнем. Зове се „Аеропорт”, и налази се поред аеродрома. Али на Интернету су, уместо фотографија хотелских соба, црно–беле слике 1994. године: аеродром у рушевинама и натпис „Грозни је срушен". То је симболично попут таблице са прецртаним натписом мртвог после чернобилске катастрофе града Припјат на излазу из тог града. Погледајте било коју видео или фото–хронику чеченског главног града тих година – то је некропола.

Мој сусед у авиону је млади Чеченац Тагир. Упознали смо се, поћаскали. Памтећи о за све већ досадном као „млада грузијска демократија” шаблону „чеченски сепаратисти”, питам га:
– Тагире, како се односиш према независности?
– Знаш – одговара – свеједно ми је да ли будем независан или у саставу, рецимо, Јерменије. За мене је главно да нормално живим.
Мој саговорник се може разумети: лети кући, скоро годину дана није видео жену и малог сина који је дошао на свет пошто је отац отишао на руски Далеки исток, на рад у печалбу.

– Свиђа ли ти се ваш председник? – настављам ја фронтални напад.
– Свиђа ми се јер ради реалне послове – каже Тагир. Питам га и о рату, ова тема је неминовна. Сви моји саговорници ће различито причати о рату, али биће неколико момената који су заједнички за сва казивања – мрак, бомбардовање и сутерени у које су се склањали. А Тагир се присећа да је човек тих ратних година могао у Грозном на сваком ћошку да купи било коју дрогу. Уосталом, види се да не жели да се сећа тог периода, тим пре што се већ приближавамо чеченском главном граду и он покушава са висине од 2 хиљаде метара да ми покаже четврт у којој живи.

Са недавно обновљеног савременог аеродрома „Грозни” сада полећу само 2 мања авиона – за Москву и за… Москву. Увек су пуни у оба правца. Кроз округли авионски прозорчић по слетању гледам и  видим двојицу – Дмитрија Медведева и првог председника Чеченске Републике Ахмата Кадирова: њихови огромни портрети висе на зиду пристанишне зграде аеродрома.

Фактички сви моји саговорници, када је реч о територијама ван њихове републике, користе израз „у Русији”.
– Зар Чеченија није Русија? – питам зачуђено.
– Наравно да је Русија – збуњује се једна моја саговорница. – Само, навикли смо се да говоримо тако. Чисто жаргонска ствар. У томе стварно нема никаквог подтекста, али на Кавказу је просто све другачије.

Грозни – то је огромно градилиште. Чак и они аналитичари и новинари који се недружељубиво односе према председнику Чеченије Рамзану Кадирову признају да се град обнавља феноменалним темпом. И у овом смислу, вероватно, његова главна знаменитост су нове стамбене зграде и реновиране школе.

Ноћу је главни град јако осветљен ваљда као контраст мраку 90–их година. Главна градска знаменитост је величанствена џамија „Срце Чеченије” отворена сасвим недавно, после темељне реконструкције. Названа је по првом председнику републике хаџи–Ахмату Кадирову који је погинуо у терористичкој акцији 09. маја 2004. године. Кроз неко време на власт је дошао његов син, Рамзан Кадиров. Портрети оца и сина у Грозном су саставни елеменат градског пејзажа. Чак се усуђујем да претпоставим да мир у Чеченији почива управо на опште признатом ауторитету ових људи. Кавкасци посебно поштују снагу и одлучност.

Са нама, Чеченима, и не може се другачије – говори помоћник посланика Магомет. – Наш лидер је пример за сваког од нас. Мени лично се свиђа због одлучности и истрајности. Тачно поставља и извршава задатке. Он је човек од речи и ову особину наши људи много поштују.

Становници Грозног долазе у џамије породично. Нисам има прилике да у граду видим нескромно или нападно одевене девојке. Са тим у вези, одмах на памет долази паралела са Косовом где сам стекао утисак да су џамије, пре, знак поштовања према источним, муслиманским спонзорима и неко обележје независности. За разлику од Чеченије и традиција муслимана на Косову даме толико следе моду, нападно облаче, да се човек чак нелагодно осећа. Не могу, а да не кажем да скромност одеће, изражајне очи и неизоставна марама за главу која не заклања лице чине од чеченских девојака изузетне лепотице. Поред џамије на булевару Ахмата Кадирова пуном паром се реновира православна црква која је страдала у бомбардовању тих 90–их година.

Булевар Ахмата Кадирова неприметно прелази у булевар Владимира Путина, што је, чини ми се, опет нека симболика. Ова два имена се у првом реду повезују са настанком мира у републици. Цементирање овог мира пало је у део Рамзану Кадирову. За сада нема улица које би носиле његово име, али сви естрадне звезде славе врлине младог лидера, а сваки чиновник који држи више-мање званични говор обавезно спомиње улогу Кадирова. Нисам стекао утисак да се ради о неком партијском диктату – чак на против, али сам врло брзо схватио да младог лидера заиста цене.

Трг „Минутка“ на којем су за време чеченских ратова вођене крваве борбе између сепаратиста и федералиста занимљив је, пре свега, зато што…, у суштини није занимљив. Сада се он реконструише и што пре престане да асоцира на смрт и ратна разарањима, то ће, свакако, бити боље. На путу према њему видели смо просто невероватан призор: возач камиона је прекршио саобраћајне прописе и ревносни саобраћајац га је, наравно, зауставио. Затим се дешава оно што, рецимо, московски возачи ни у сну не може да се деси: саобраћајац и возач се топло поздрављају, грле се, и тек након тога званичник иде да напише немарном возачу потврду о новчаној казни! Пријатељски поздрав али прекршај је прекршај. Није случајна, већ класична реченица из једног домаћег филма: „Исток је фина ствар”…

Овде, у Грозном, свако има своју причу. Младић Тамерлан се присећа да су 2000., када је био студент прве године, људи често нестајали. Други мој саговорник, Садо, који је тада био мали, седео је са укућанима у сутерену у очекивању да ће баш овај пројектил погодити управо његову кућу. Седео је без грејања смрзавајући се, без воде, и живео, као што је рекао, од секунде до секунде. Од експлозије која тамо негде погодила, до друге која ни овога пута није пала на његову кућу. Страх, зебња, неизвесност, хоће ли остати живи. „Сада је то као ружан сан” – тврди Садо.

Возач минибуса сећа се како је радио на линији под бомбама, а девојка Хеда ми је испричала како је у рату њена породица помагала гладним војницима–федералистима. „Давали смо им хлеб, млеко и сир” – каже она. То смо имали. Већ увече питам моју саговорницу: „Можеш ли све то да испричаш у овај мој диктофон?” Девојка одричним гестом показује „не” и одмах се повлачи у себе. Новинарски сам упоран: „Хедо, и онако ћу у прилогу пренети твоју причу.” Али девојка пристаје само да изведе закључке…

"Било је, остало је само саосећање… Јер, то су недужни људи, ми смо недужни људи, али тамо горе неко је издавао наређења, и они су морали да их извршавају. Не знам… свако је добар на свој начин и Свевишњи га је створио да живи. Видели смо овај рат, никуд нисмо одлазили, али тешко ми је да се тога сећам пошто сам изгубила много блиских људи. Дешавало се да нисмо могли да нађемо њихове лешеве. Али живот мора да тече даље, радујемо се сваком новом дану, сваком новом или обновљеном објекту у граду. Ево, погледај, сада је пред нама предивна џамија… Настојимо да не мислимо о прошлости, присећамо се тек тада када гледамо документарне филмове, када се возимо булеваром који је био претворен у рушевине и који је сада поново врло леп. Сада можемо без бојазни да идемо било где, док је раније био полицијски час и стално су стизала саопштења да негде раде снајпери… Сада су све те ратне страхоте за нас прошлост. Чеченија је усмерена у будућност".

И опет се враћам Интернету који је за већину људи ипак главни извор информација о Чеченији. Међутим, пре свега пар година уз линк на сајт републичке владе Чеченије био је линк и на ресурс сепаратистичке владе Републичке Ичкерије, где су чеченски руководиоци карактерисани као издајници, а од неких порука обичном руском човеку се дизала коса на глави. „Сада на територији републике нема оружаних банди – каже ми председник Друштвене коморе Чеченије Турпал Али Џабрајилов. – Наравно да то не значи да у чеченском друштву уопште нема сепаратистичких расположења. Само има их кудикамо мање, него пре само неколико година. Чеченија је регион са великим потенцијалом, али тренутно се стопостотно субвенционише из буџета Русије. Становништву се стварају услови за нормалан живот и Грозни се већ може сматрати обичним руским (под наводницима, - разуме се, кавкаским) градом. О томе слично резонује и мој саговорник Магомет, на чијем реверу сакоа видим значку са сликом Рамзана Кадирова. "Да, ако ћемо право, свима је дозлогрдило трчање кроз шуме са аутоматима… И омладина, и одрасли теже миру и неком нормалном животу. Не желимо да заостајемо за другим региона у развоју јер сви видимо како се живи у другим градовима и желимо да и ми живимо исто тако…"

На конкурс „Златно перо” дошли су новинари из разних региона – Сибира, Поволжја, па чак и из иностранства. Овде су се могле срести веома маркантне личности, на пример, „бајкери“ чији покрет председник Чеченије активно подржава. Један од њих, корпулентан мушкарац тетовиране главе, носи мајицу са натписом „Кадировски специјалац”. А младић из Чељабинска по имену Михаил Анишченко има неколико значајних одликовања Чеченске Републике. Ствар је у томе што је некада његова прабаба прихватила неколико чеченских породица које је Стаљин депортовао у Казахстан. Ова епизода је била од пресудног утицаја на Михаилов поглед на свет. Он је аутор неколико збирки песама посвећених судбини чеченског народа, као и сајта у спомен на хаџи–Ахмата Кадирова. А спортски новинар из града на Волги Самаре, Дмитриј Овчињиков направио је репортажу о првој фудбалској утакмици шампионата Русије на чеченском тлу после 14–годишњег прекида. Додуше, чеченски клуб Терек је претрпео пораз од самарске екипе "Крила совјета" са 3:0, али то није покварило атмосферу спортског такмичења и празника.

Овамо је дошла не само екипа и новинари, већ и око 100 навијача из Самаре, и то је био јединствени случај – пре тога фудбалски фанови нису ишли у Грозни. Када сам ових дана у мојој редакцији изнео потребу за мојим одласком у Грозни, један од чеченских организатора конкурса „Златно перо” рекао ми је телефоном да неизоставно дођем јер програми као што је мој, носе мир и срећу. Право да кажем, када сам то чуо, заборавио сам на материјалне награде, јер су ми ове речи биле неизмерно пријатне… Боравим у Грозном други пут и могу рећи да желим да говорим о Чеченији исто као о сваком другом региону Русије, као о нечем обичном и мирном.

Ми смо на церемонији предаје награда. Апотеоза: уз буран аплауз појављује се председник Чеченије Рамзан Кадиров да уручи Главну награду. Почиње да говори о свом покојном оцу, сузе му навиру на очи и он на кратко време напушта дворану, а публика устаје и свих 5 минута колико је чеченски лидер одсутан, аплаудира. Рамзан Кадиров се враћа и завршава говор. „Што нисам узео свог камермана” – јадикује мој колега, ТВ–новинар. Разумем га: ова епизода је и мене дирнула, а ретко се може тако нешто снимити.

Касније, већ на пријему, један од организатора конкурса, Иса Хаџимуратов, сећа се да су његове колеге и он раније позивали госте на своју одговорност: „Тако смо и говорили: не можемо ништа да вам гарантујемо. Али може вам се нешто десити само ако се и нама нешто деси.” Иса се поново присећа тих страшних година: „Ничем се нисмо надали…” и одједном почиње да тапше по рамену пријатеља који седи поред њега, па други пут за то вече видим сузе на очима припадника јаког напаћеног народа.

Наша посета је била кратка – трајала је фактички само један дан. За ово време човек не може баш много тога да види, да исприча и да пита. И поново аеродром, а на пристанишној згради речи првог председника Чеченије Ахмата Кадирова: „Моје оружје је истина и пред овим оружјем је свака војска немоћна.”

Али аутор ове репортаже није толико наиван – јер, били смо у главном граду, културном и политичком центру Чеченске Репулике и сами његови становници признају да негде у удаљеним пределима републике људи могу да имају друга расположења која нису таква добронамерна и проруска. Да ли је то трајан мир који почива на неколико ауторитета? Не знам. Знам само то да стражу Рамзана Кадирова чини безброј до зуба наоружаних Чечена страховитог изгледа. Да ли су случајне ове безбедносне мере без преседана? Вероватно нису али поуздано не могу да одговорим ни на ово питање. Оно што добро знам: Кавказ је Кавказ.

Врло леп пехар који ми је уручен на конкурсу носио сам опрезно кријући га од многих знатижељних очију. А пехар као за инат није мировао у торби, па се већ у Москви промолио из торбе. У аутобусу су поред мене седели двојица момака.
– Шта ти је то? – заинтересоваше се ови млади сапутници.
– Па ево – показујем. Момци су почели да се распитују, па им причам да идем из Грозног и да сам га тамо добио.
– И како је тамо?
– Стекао сам утисак да је тамо мир – одговарам и опет се, па се по ко зна који пут, присећам Тагира како лети кући, у Чеченију, жени и деци…

Тимур Блохин