Реинкарнација
Бетовена или Шопена у лику Секе Алексић певали Палми на увце
да би Тадић
на крају изгубио стрпљење и реко Палми да симфонија није опера, да је
све побркао и да више не помиње Бетовена.
Избор владе и велика журка
Крсну славу Драгана Марковића Палме обележила су два значајна догађаја.
У Народној Скупштини Србије изабрана је нова проевропска Влада, за коју
се Палма посебно залагао, а увече је почела спектакуларна журка у селу
Кончареву на којој су поред председника републике, по позиву као гости
целом догађају присуствовали и представници дипломатског кора, међу
којима су били и осведочени пријатељи „жутог предузећа“.
 Први
део смешно-тужне приче је завршен, добили смо Владу и министре ваљда
онакве какве заслужујемо. Задригли провинцијски трговац, обријане главе,
кратког биковског врата сраслог са раменима дошао је на своје. Остварио
се сан провинцијског момка, без сумње ранијег патриотског опредељења али
и пословних подухвата повремено дискутабилног легалитета. Стицајем
околности, моћни људи из сфере политичког и економског одлучивања су му
из само њима знаних разлога отшкринули врата клуба посвећених који га је
својим лажним сјајем толико заслепио, да је осећајући своју нову моћ био
сигуран да би му Бетовен и Шопен лично певали.
Невичан полуистинама, лажним обећањима изговорених уз смешак иза кога
стоји стварна и апсолутна власт коју дата обећања не обавезују, прешао
је Рубикон мислећи да је неко и нешто не само у локалној средини,
несхватајући да је на позорници блефирања, манипулација и марионетских
представа само један од „извођача радова“ и то привременог карактера,
док му не истекне употребна вредност. Моћницима наравно на памет није
падало да га приме у свој свет једнаких или скоро једнаких, већ су
брижљивом манипулацијом показали величанствене домете његове руралности.
Веома лако су успели да он сам несвесно у прашину баци све оне
изванредне резултате које је постигао на свом локалном нивоу.
Организовање али и добро припремљене и свима доступне посете другим
културним манифестацијама у Србији, потпуна ревитализација
инфраструктуре, социјала, здравство, сузбијање беле куге као и
бирократског односа у раду општинских органа, подизање личног и
друштвеног стандарда, културне манифестације, одлазак већег броја деце
на бесплатно летовање у Баошићима, повећање степена запослења нарочито
младих брачних парова и друго.
У суштини његово патриотско опредељење не би требало довести у питање,
али онај коме ова земља и нација бар по датим изјавама леже на срцу, не
сме себи дозволити да буде изманипулисан на начин како му се то
догодило. Сеоска слава је свакако велики догађај у свести људи, али да
ли се он може ставити испред интереса нације и државе када се формира
Влада. Присуство Председника републике је прича за себе у колико се као
тачна прихвати констатација једног од највиших функционера Демократске
странке да је домаћин један од најзаслужнијих за то што је Србија добила
проевропску владу и да је председник републике својим доласком желео да
му искаже захвалност, односно да су испоштовали раније исказану жељу. О
употреби уличног жаргона у стилу „испоштовати“, функционера ДС у
контактима са новинарима не треба трошити речи, мастило и папир.
Осим председника републике, по позиву су као гости целом догађају
присуствовали и представници дипломатског кора, међу којима су били и
осведочени пријатељи „жутог предузећа“ како је ДС назвао један посланик
у Скупштини Србије односно из земаља које су свим средствима разбијали
СФРЈ, учествовали у агресији НАТО, уцењивали Србију, потпомагали и међу
првима признали независност Косова иако смо због тог чина повлачили наше
амбасадоре.
Посебна прича је тзв. културно уметнички програм, тј. гостовање певачице
Секе Алексић. Није згорег потсетити да је дотична пре непуних месец дана
пред наступ у Сарајеву дала интервју бошњачкој телевизији „Хајат“ у коме
је навела да не воли да је неко доживљава као певачицу из Србије и
Српкињу, јер је она дете из Босне. Овакве изјаве нису никакво чудо ако
се зна какве су изјаве током али и након рата давали или се понашали
Сафет Исовић, Дино Мерлин у униформи Изетбеговићевих „Зелених љиљана“
који годинама одбија сваку помисао на долазак у Београд, Фахрета Јахић
која је још 2004 год. са мужем Слободаном Живојиновићем полагала цвеће
на споменик жртвама српског фашистичког терора у Тузли, где се такође на
конференцији за домаће новинаре правдала да никада није певала српским
војницима, Оливер Драгојевић са познатим ставовима о Србији и гостовању
у Београду, Раде Шербеџија у својим интервјуима на ХРТ, не сањајући или
их није било брига што се то могло пратити и у Србији путем сателитске
телевизије.
Све у свему, нема сумње да је домаћин желео празник „за очи и душу“ који
ће се памтити, али остаје питање сценарија и гостију. Додуше можда све
ово и није нешто посебно ако се прихвати да је ова Србија земља чуда и
апсурда.
Кактус
Сузуки
Да је Србија
„надреални вашар" нема бољег примера од Палмине славе у Кончареву код
Јагодине са свим оним високим званицама на челу са председником
републике,
макљажом и крвавом тучом жена на рингу, и наравно, Секом Алексић
Посредством Дејана Лукића и франкфуртских „Вести" сазнали смо за једну
занимљиву причу коју верујем, нисте чули. Догађа се у једној школи у
Америци. Јунак приче је Јапанац Текара Сузуки. Дан је јунски, крај је
школске године.
-
Хајде, децо, да мало видимо како познајемо нашу историју, убија
учитељица време до последњег звонца.
Познавање историје је, као што је познато, тања страна Американаца. Осам
од десет Американаца не зна када се одиграо грађански рат између Севера
и Југа. Председник Спољно-политичког комитета Конгреса није могао да
погоди да ли је Моамер ел Гадафи лидер Либана или Либије. Имајући то у
виду, ученицима из ове приче све је унапред опроштено. Узгред, амерички
публициста, Патрик Мареј, готово да није изрекао метафору када је
написао да још има Американаца који мисле да је свет створен у пет дана
(о викенду се не ради) и да га је створио Американац Исус Христос.
Пажње вредно је и
„познавање“
историје и географије кандидата за америчког председника Барака Обаме
који поуздано зна да је Косово држава и да Србија с том државом мора да
негује „добросуседске односе".
И тако, питање учитељице је било
-
Ко од вас, децо, зна ко је изговорио оно чувено „слобода или смрт"?
У разреду мук. Једино Текара Сузуки диже руку: „То је у Филаделфији
рекао Патрик Хенри
1775".
- Браво Сузуки, а ко је рекао: „Држава је народ и као таква не сме никад
да изумре"? Сви опет ћуте, само Сузуки диже руку: „То је рекао Абрахам
Линколн
1863.
у Вашингтону".
-
Стидите се децо, Сузуки је Јапанац, а познаје америчку историју боље од
вас
-
прекорева учитељица разред. У том часу, испод клупе у последњем реду
допире: „Посрани Јапанци". Учитељица, изнервирана: „Ко је то пекао?"
Сузуки: „То је рекао генерал Макартур
1942.
у Гвадалахари и Ли Окоча
1982.
на скупштини акционара Крајслера у Детроиту".
У муклој тишини однекле излеће крајње беспризорно: ЈГуши..." Ту је
учитељица већ сва изван себе: „Е, па,ово је већ превршило сваку меру, ко
је то добацио"?
Сузуки: „Бил Клинтон, Моники Левински, Бела кућа, Овални офис, Вашингтон
1997".
На ово, с друге стране, неко опет добаци: „Сузуки је тешко говно".
Сузуки: „То је рекао Валентино Роси у Рио де Женеиру на мото Гранд
прију,
2002.
године".
 Разред
је на ивици хистеричног смеха, у пуном хаосу. Учитељица пада у несвест.
На вратима се, да би видео шта се догађа, појављује директор школе: „О
боже, каква лудница"!
Сузуки: „То је рекао Хозе Мануел Барозо после избора у Србији, када су
му објаснили да цели састав нове владе зависи само од два чудна
џентлмена од којих је један, изгледа, са уживањем појео (крко) властиту
бабу, а други се смешно зове по некој тропској биљци усред Балкана".
Барозо је био у праву, и то можда не зна Сузуки, али знамо ми. Сваки
простор у коме је неко са „надимком тропске биљке у сред Балкана"
кључар, мора бити нешто попут луднице, мада нам се сад указује као
„надреални сеоски вашар". Све се измешало у српској кући.
Има ли бољег примера за то од Палмине славе у Кончареву код Јагодине са
свим оним високим званицама на челу са председником републике и макљажом
и крвавом тучом жена на рингу. Наравно и са Секом Алексић као главном
звездом. Завршница турбо-транзиције која следи наредних месеци добила је
свој заштитни знак, своју праву звезду
-
Секу Алексић.
Њен наступ пред Борисом Тадићем, каже нам један од присутних, подсетио
је Палму, да га цитирамо дословно, „на његову иначе омиљену сцену из
једне од Бетовенових симфонија у којој Мерлин Монро пева песму Срећан
рођендан Џону Кенедију". Кажу да је то Тадићу већ било превише и да
га је морао упозорити да симфонија није опера, да је све побркао и да
више не помиње Бетовена. А онда му је одбрусио, гледајући у Секу а
мислећи на Мерлин Монро: „Зар Ви, Палма, не мислите да ја ипак
заслужујем нешто боље"!
Ситуација је била крајње непријатна. Палма је рекао да је направио
лапсус и да је у ствари мислио на „Чаробну фрулу" Волфанга Амадеуса
Моцарта, а не на Бетовена. Тадић га је онда замолио да више уопште не
помиње било ког композитора и да је за Србију најбоље да се убудуће
потпуно, уместо музици, посвети европским интеграцијама.
Колико су се разилазили око Бетовена, Секе Алексић, Моцарта и Мерлин
Монро, толико су се нашли код Европске уније и много чега другог.
-
Има нека тајна веза.
Сузуки: ко из топа одбруси „Душко Трифуновић".
Неко добаци:
Ма
то
...
луд збуњеног"!
Сузуки: опет „Српски народ 07.
јула
2008".
Милорад Вучелић
|
