Прошло је пуних 4 године Албанског терора над
преосталим Србима на
Косову и Метохији 2004. године
Независност на пепелу
Доктрину да пут до државе води преко насиља и
злочина, пре тачно четири године косметски Албанци применили су у
најчистијем облику - над остацима српског становништва у покрајини, које до
тада још нису били протерали, ни уништили.
 17.
марта 2004. године, почели су нереди на Косову и Метохији, у којима је
погинуло 19 људи, на стотине је рањено и лакше повређено, а четири хиљаде
Срба протерано је из својих домова - наочиглед више од 20.000 војника Кфора
и Мисије Уједињених нација. Пре месец дана, 17. фебруара 2007, Албанци су се
у Приштини радовали својој другој држави, коју, међутим, још није признала
ни свака шеста земља на свету.
Парадоксално, погром од 17. марта био је „окидач“ за део међународне
заједнице да почне да доводи у питање сопствену политику на Космету -
„стандарди пре статуса“. На седници Савета безбедности УН 18. марта 2004, на
којој је формално осуђено насиље у покрајини, амбасадори западних земаља још
су се клели у ову формулу; у стварности - на згаришту српских кућа и
споменика, одржали су опело свом захтеву албанској већини да прво испоштује
права угњетене српске мањине да би могла да тражи решење за своју будућност.
Тако је и створена политичка клима која је омогућила да се, једва приметно,
пређе на крилатицу, „стандарди и статус“, па, коначно, на бесмислену,
обрнуту формулу „статус па стандарди“. Зато је и норвешки дипломата Кај Еиде,
специјални известилац генералног секретара УН за процену стандарда на
Косову, иако је написао да српска заједница тамо живи у „мрачној ситуацији“,
октобра 2005. могао (или морао) да предложи почетак преговора о будућем
статусу покрајине.
Током тих преговора, албански представници више пута су потегли свој крунски
аргумент - претњу. На првом преговарачком састанку „на врху“, у лето 2006. у
Бечу, председник Сејдију поручио је: „Независност, или ново насиље на
Косову“. Западни савезници прихватили су политику свршеног чина из Приштине,
албанском претњом плашили из месеца у месец саме себе, и признали
насилницима право да прогласе државу.
Политички представници косметских Срба у недељу су оценили да је
застрашујуће што су Албанци, четири године после погрома над Србима, од дела
међународне заједнице награђени државом, и што нико од организатора
мартовског насиља из 2004. није одговарао за недела.
Председник Заједнице српских општина и насеља на КиМ Марко Јакшић оценио је
да је 17. март 2004. био само врхунац етничког чишћења Срба из покрајине,
које траје од 1999. године.
 -
Мартовски погром је представљао планско чишћење српске заједнице са Космета,
нарочито оних Срба који су се нашли на само пет километара од Приштине -
казао је Јакшић за Тањуг.
Председник Српског националног већа северног Косова и Метохије Милан
Ивановић изјавио је да Унмик све време пристрасно сакрива злочине и насиље
које се догодило на Космету и на тај начин крши Резолуцију 1244 СБ УН, и
додао:
- Четири године од мартовског насиља, организатори погрома Срба још су на
слободи.
Већ десет дана, међутим, ниједна држава није признала независност Косова.
Хашим Тачи је очекивао да ће независност врло брзо признати око 100 земаља,
али је, за првих месец дана, то учинило само њих 28. У Приштини верују да ће
се овај процес наставити, и то знатно брже, али опрезније лицитирају
бројкама. Сада се, радије него на квантитет, позивају на „квалитет“ држава
које су их признале: реч је, по њима, о најутицајнијим западноевропским
земљама.
У Београду се у блиској будућности не очекује битно другачији епилог
међународне борбе за одбрану државне целовитости Србије: број присталица
независности Косова можда ће се још мало увећати, можда и дуплирати, али ће
врло тешко достићи оптимистичне Тачијеве процене.
ПОГРЕШНА ОБНОВА
ВЛАДИКА рашкопризренски Артемије изразио је незадовољство одбновом
српских манастира и цркава уништених током мартовског насиља 2004. године,
оценивши да је цео тај процес постављен на погрешан начин јер о њему
одлучују они који су те светиње уништавали.
„Та обнова нема за циљ и сврху стварну обнову, јер о томе не одлучујемо ми
већ они који су рушили и уништавали наше светиње“, нагласио је владика
Артемије у изјави за Бету.
Према владикиним речима, питање обнове је постављено на погрешан начин, јер
је потписивањем Меморандума о обнови цркава и манастира у марту 2005. године
цео процес препуштен представницима међународних организација и косовских
институција.
„Све и да их позлате, ако у њих нема ко да долази да се богу моли, оне нису
приведене функцији и обнова није потпуна“, рекао је владика и додао да се
дешава да након што радници поставе кров неко дође и однесу га.
М. РАДОЊИЋ
"ЊУСВИК"
СВИ УЗДРЖАНИ
ИАКО је Косово добило своју битку за признање од Америке и у великој мери од
Европе, Србија за сада односи победу да се оно не призна у остатку света,
пише у најновијем броју амерички недељник Њусвик.
„Велика већина од 192 чланице УН се уздржала од признавања, или ћутањем или
изричитим одбијањем“, наводи се у чланку под називом „Побеђивање у бици за
Косово“. Чак и неке земље које су чврсти савезници САД, као што су Израел и
Канада још се нису изјасниле по питању Косова, као и неке чланице ЕУ и НАТО
као Шпанија, Кипар и Словачка. Сада, каже недељник, Србија, покушава да
уради нешто што је „такорећи без преседана у дипломатској историји“ а то је
да оповргне проглашење независности.
УНИШТЕНИ И ОШТЕЋЕНИ
ХРАМОВИ, МАРТА 2004.
ЗАПАЉЕНА ЗЕНИЦА ОКА
 НА
удару Албанаца 17. марта 2004. године нашао се и најстарији православни
храм, Богородица Љевишка у Призрену, један од најзначајнијих споменика
средњег века. По значају, она је драгоцени део европске и светске културне
баштине. Упркос злехудим временима, која су често ковитлала Косовом, успела
је да опстане, све до геноцидног дивљања Албанаца, 17. марта, пре четири
године. Уништени су:
* ПРИЗРЕН 1. Црква светог Николе Руновића (16. век) запаљена. 2. Црква свете
Недеље (14. век), спаљена. 3. Црква светог Пантелејмона (14. век) спаљена.
4. Храм Христа спаса (14. век) запаљен. 5. Саборни храм светог Ђорђа (19.
век) спаљен и миниран. 6. Црква св. Кузмана и Дамњана (14. век) спаљена. 7.
Црква свете Недеље (село Живињаре, код Призрена) минирана, експлозија
комплетно уништила цркву. 8. Манастир светих Арханђела (14. век) спаљен у
присуству немачких војника КФОР-а. 9. Богословија светих Кирила и Методија у
центру Призрена, запаљена, као и Владичански двор.
* ОРАХОВАЦ 1. Црква свете Недеље, запаљена и уништена.
* ЂАКОВИЦА 1. Црква Успења пресвете Богородице (16. век) запаљена 17. марта,
а наредних дана сравњена са земљом. 2. Црква св.Лазара (Пискоте код Ђаковице)
потпуно уништена као и околно гробље. 3. Црква св. Илије (Бистражин),
уништена.
* СРБИЦА 1. Манастир Девич (15. век), спаљен, као и конаци, а гробница свеца
Јоаникија Девичког отворена и оскрнављена.
* ПЕЋ 1. Црква св. Јована Претече, спаљена, 2. Црква пресвете Богородице,
заједно са неколико повратничких станова у близини, спаљени, 3. Црква св.
Претече у Пећкој Бањи, спаљена и минирана.
* УРОШЕВАЦ 1.Саборни храм цара Уроша, гранатиран, 2. Црква св. Илије (село
Мекодин), уништена, као и локално гробље. 3. Црква св. Петра и Павла (Талиновци),
запаљена и уништено православно гробље. 4. Црква пресвете Богородице (село
Совтовић) уништено, као и оближње православно гробље.
* КАМЕНИЦА 1. Црква у Доњој Сплашници, демолирана,
* ИСТОК 1. Црква св. Петра и Павла, подметнута експлозија, храм оштећен.
* ВИТИНА 1. Локална црква тешко оштећена гранатама.
* ПОДУЈЕВО 1. Црква светог Андреја, уништена заједно са гробљем. Албанци су
у подујевском гробљу, у данима српског погрома, раскопали православно гробље
и свуда унаоколо разбацивали кости покојника.
* ОБИЛИЋ 1.Оштећена новосаграђена црква у центру.
* КОСОВСКА МИТРОВИЦА 1. Црква Светог Саве у јужном делу града, запаљена
* ВУЧИТРН 1. Црква св. Илије (19. век), спаљена. 2. Црква Самодрежа,
уништена. 3. Црква у Прилужју, запаљена.
* ШТИМЉЕ 1. Црква св. Архангела Михаила, запаљена
* ПРИШТИНА 1. Црква св. Николе (почетак 19. века) спаљена са парохијским
домом.
М. МАРКОВИЋ
РАНЕ СРБА НА КИМ НИСУ
ЗАЦЕЉЕНЕ, ЧЕТИРИ ГОДИНЕ ОД РУШИЛАЧКОГ НАЛЕТА АЛБАНАЦА 17. МАРТА
ЈУРИШ НА СВЕ ШТО ЈЕ СРПСКО
КАЖУ да време лечи све ране. За Србе на Косову и Метохији мартовски погром
из 2004. године остаће заувек жива и незацељена рана.
У невиђеном вандализму, у коме је учествовало око 50.000 косовских Албанаца
предвођених екстремистима, уништено је или оштећено 35 објеката православне
цркве, међу њима и манастири Девич и Свети архангели код Призрена, који су
спаљени до темеља.
 -
Тај 17. март био је најстрашнији дан у историји нашег народа на Косову и
Метохији. Јер, никада се у историји није десио тако згуснути злочин, никада
за два дана није почињен толики злочин над народом и светињама - каже
владика рашко-призренски Артемије.
Стравични рушилачки налет Албанаца започео је у среду, 17. марта 2004, а
увертиру је имао дан раније. Док су Срби у Чаглавици протестовали због
рањавања свог сународника Јовице Ивића, средњошколца, на кога су из
аутомобила у покрету пуцали док је био испред своје кућа, 16. марта у готово
свим градовима Косова организоване су велике албанске демонстрације. У
поподневним сатима на хиљаде Албанаца окупило се у Подујеву, Обилићу,
Приштини и Штимљу. Албанци су устали и у Новом Брду, Гњилану, Витини,
Урошевцу, Качанику, Малишеву, Ораховацу, Сувој Реци, Призрену, Драгашу,
Истоку, Пећи, Клини, Дечанима, Ђаковици... Окупљања Албанаца су у почетку
била мирна, сем у Призрену, где је група демонстраната каменовала зграду
Унмикове управе и лакше ранила једног полицајца.
Тог уторка, на десетине хиљада Албанаца је било на улицама косовских
градова. За то „буре барута“ био је потребан „фитиљ“, који је убрзо
потпаљен. Већ у поподневним сатима, у 17.45, косовски медији су објавили да
је четворо албанске деце нестало после одласка на обалу Ибра код села Чабра
на северу Косова. Једно дете је спасено, троје се утопило.
Био је то увод у „косовске Маркале“. Челник локалне подружнице за заштиту
људских права Бајрам Халити изјавио је да су Срби натерали осам албанских
дечака преко набујале реке. Албански медији су следили траг...
Иако је истрага Унмикове полиције показала да су ове оптужбе биле лажне, као
и да је један од преживелих дечака, који је сведочио пред камерама,
највероватније био инструиран, у среду, 17. марта, започео је велики лов на
косметске Србе.
Албанци су, предвођени наоружаним групама екстремиста и припадницима
Косовске полиције и Косовског заштитног корпуса (наследника ОВК), широм
Космета кренули у систематско етничко чишћење и уништавање православних
светиња.
Неколико хиљада Албанаца започело је протесте 17. марта у јужној Косовској
Митровици, а нешто после 11 ћасова прешли су за кратко главни ибарски мост и
ушли у северни део града. Цела Митровица убрзо је била у облаку дима и
сузавца, пуцало се преко реке и из албанских станова у „Три солитера“.
У северном делу града, од метка испаљеног са југа, убијен је Боривоје
Спасојевић (53), а из снајперске пушке с врха једног од солитера, на тераси
свога стана, погинула је Јана Тучев (36).
Насиље и напади Албанаца пренели су се убрзо јужније, у село Чаглавицу код
Приштине, у Лапље Село, Липљан, Обилић, Косово Поље, затим у српска села
централног Косова и градове Гњилане, Урошевац, Ђаковицу, Призрен...
Д. ЗЕЧЕВИЋ - М. РИСТОВИЋ
Екипа "Новости", 16.03.2008 |
