| Политичке анализе |
|
Жели ли српски народ да поново живи у заједници (без граница) са Словенцима, Хрватима и Шиптарима, али сад у Европској Унији ? У Заједници са агресором ? Заговара ли Тадић и остала проевропска српска елита „смртоносни загрљај“ са истим оним земљама које већ двадесет година воде пропагандну кампању противу нас Срба, које су нас бомбардовале, а сада нам отимају и део територије. Да ли је место Србији у католичкој Европи чија се глава налази у Риму а песница у Бриселу. Пођимо
од неспорне чињенице да је Европска Унија слањем илегалне Мисије на
Космет угрозила суверенитет, територијални интегритет и уставни поредак
наше земље, што се може назвати актом агресије. Признање «независности»
наше јужне покрајине од стране главних земаља чланица ЕУ је само финални
чин и логичан исход у ланцу догађаја који започиње војном агресијом на
СРЈ 1999. Кад би се вратили још мало уназад, нашли би корене агресије у
хајдучком понашању посредничке мисије ЕЗ за време распада друге (авнојевске)
Југославије.
Пошто је немогуће порећи тезу да је ЕУ међународни агресор на суверену
Србију, на који начин објаснити изјаву председника Тадића пред Саветом
безбедности УН да Србија «[ не одустаје од своје] легитимне европске
перспективе». Те речи могу само да охрабре ЕУ да не одустане од својих
нелегитимних акција. То је нови доказ дволичности и недоследности наших
политичара.
Србија наставља да лута у зачараном кругу недовољно промишљене и
проницљиве политике. На почетку прошлог века, влада и краљ су неопрезно
и ужурбано наметнули српском народу заједницу са његовим агресорима
Хрватима и Словенцима. Исход такве одлуке је свима добро познат. Било би
мудрије трезвено размислити овај пут о далекосежним последицама уласка у
заједницу са земљама које су распарчавале Југославију, систематски
кршиле све норме међународног права, наоружавале и охрабривале
сецесионистичке и терористичке снаге, немилосрдно бомбардовале српски
народ у Републици Српској и у СРЈ и које су на крају наградиле шиптарске
терористе са најсветијим парчетом наше земље.
После усташког геноцида и Туђманове верзије НДХ-азије пробудила се у
нама свест да је склапање заједнице са католичким Хрватима било кобно по
нас, те да су у федералној и у првој Југославији Српски легитимни
интереси били жртвовани. Лежерност са којом нас наша политичка врхушка
гура у тор нове заједнице са католицима је неопростива. Европска Унија
није ништа друго него политички организована католичка интернационала,
нови Империум чија се глава налази у Риму а песница у Бриселу. Чињеница
да су понеке православне земље чланице ЕУ не мења апсолутно ништа.
«Очеви Европе» су сви били католици; «тврдо језгро» мање више се поклапа
са каролинском Лотарингијом. Сви симболи Европе (Европска застава,
награда Карла Великог) су католички и подсећају на католичке корене
западне цивилизације. Коме је то спорно нека узме да чита мемоаре Ото
Хабзбуршког.
Чак и када би се олако прешло преко тих аргумената, остаје чињеница да
је Европска Унија на снагу отела парче територије земље кандидата, што
је без преседана, као што су били без преседана захтеви да се Србија
одрекне Космета као ултимативног услова за улазак у ЕУ.
Да ли се могу градити сарадња и партнерство на тако трулим темељима ?
Може ли Србија имати за партнере земље које су је прво бомбардовале да
би је докрајчиле одузимањем територије, са земљама које штите шиптарску
нарко мафију и дају предност интересима нарко трафиканата и исламиста
над интересима једне демократске и мирољубиве нације ?
Да ли је реално мислити да Србија има икакву шансу да одбрани своје
националне интересе и да уједини све српске земље једном када се буде
нашла стегнута у смртоносном загрљају Европске породице (читај мафије) ?
Да ли српски народ има жељу да живи поново у заједници (без граница) са
Словенцима, Хрватима и Шиптарима ?
Листа нелагодних питања која изискују јасан одговор би се могла
продужити. Из тог разлога је некима лакше обећавати нашој «засењеној
простоти» светлу будућност на Титанику званом Еврославија.
Терзић Милко
Француска
Гроßансицхт дес Билдес мит дер Билдунтерсцхрифт: Митинг који "уједињује" политичке противнике Шта се то дешава на политичкој сцени Србије?Непојављивање председника Тадића, на како "нестраначком митингу’’ - Косово је Србија’, оставило је грађане у дилеми, да ли су у питању унапред договорене обавезе или је то нека врста исказивања политичког става.
‘’Председник Србије је пронашао модалитет – био је у званичној посети Румунији и тиме је избегао да се појави у Београду, а није желео да јавно изрази своје противљење таквој организацији скупа.’’ Без обзира на разлог одсустава и председника Србије, али и министара из Демократске странке и Г17, неумањује се њихова одговорноста за оно што се синоћ догодило у Београду, каже Протић, када је према његовим речима била угрожена правана држава, чији су они чиниоци.
Опстанак владајуће коалиције доведен у питање? Међутим оно што је већ дуже време угрожено у Србији, јесте опстанак владајуће колаиције, а слика са јучерашњег протесног скупа, где је било евидентно присуство, односно одсуство, дела Владе, још једном је покренула питање - шта се то дешава на политичкој сцени Србије? Милан Ст. Протић износи своје мишљење: “Очигледно је после председничких избора, али и још од раније, да у Србији постоје два табора- један коме се одавно придружио и Војислав Коштуница, и један недовољно дефинисани демократски, недовољно одлучан да им се супротстави.”
Око Косова "јединствени"? Током предизборне кампање председнички кандидат Српске радикалне странке, Томислав Николић, у више наврата је позивао премијера Коштуницу да га поџи, јер су им, према Николићевим речима ставови, бар када је Косово у питању слични. Премијер Србије на то није реаговао, док у јавним наступима представници ДС и ДСС понављају како ће, иако уз размерице, Влада ипак опстати. Међутим и у политици функционише правило - никада не реци никада, што поготово важи тренутно за Србију, каже полтички аналитичар Зоран Стоиљковић и додаје: “Уколико у наредних 10-15 дана дође до смиривања политичке ситуације, и покаже се да су мере Владе разумне и рационалне, те нас не доводу у искушење изолације, онда ће, уз сва политичка очијукања, и најаве политичког брака, који није први, Влада ипак опстати на делу, макар до лета.”
Уколико
се пак то не догоди, Стоиљковић у наредних месец дана очекује прекомпоновање
политичке сцене у Србији. |
Предходна страна |
Историчар,
Милан Ст. Протић, за Дојче Веле каже: