SRPSKA POLITIKA

Политичке анализе

Кад је реч о рату у БиХ, суд у Хагу се константно држи претпоставке како је „Сарајево било искључиво цивилно подручје”

У бункеру у Сарајеву

„На положају смо 24 сата, па се онда 24 сата одмарамо”, кажу у бункеру. Сви су из Сарајева, или околине. Каква је храна? „Пет месеци нисмо видели месо, кваре нам се зуби и испадају, вид нам слаби, али знамо да је рат и да друге нема!”

Бивши командант Сарајевско-романијског корпуса, пензионисани генерал војске Републике Српске Драгомир Милошевић осуђен је од стране Хашког трибунала на 33 године затвора због злочина учињених над цивилима у Сарајеву 1994. и 1995. године. Судско веће га је прогласило кривим за кампању бомбардовања Сарајева, за снајперску ватру отварану са положаја његовог корпуса по грађанима Сарајева, за употребу „модификованих авио-бомби које су биле непрецизне и нису имале војну сврху”, али и за експлозију на сарајевској пијаци Маркале 28. августа 1995. године.

Не само на темељу те пресуде могло би се закључити да се суд у Хагу, када је реч о рату у БиХ, константно држи претпоставке како је „Сарајево било искључиво цивилно подручје”.

Грбавица, 26. фебруар 1994.

Обичан сиви телефон на црном сточићу, сиромашна прегрејана просторија мале приватне кућице у насељу Грбавица, у српском делу Сарајева. Око телефона стрпљиво чекају људи да би назвали своје пријатеље и родбину са друге стране фронта, у муслиманском делу Сарајева. Телефон живота, наде и стрепње, једина је линија којом се директно бира неки број, смештен је у просторији Комисије за размену. Ту су момци у маскирним униформама: Рајко Сворцан, Славиша Тушевљак и Драган Дивчић, сви чланови Комисије. Каквих су се све драма нагледали за ове две године рата! Колико је људских судбина испричано у просторији са сивим телефоном.

Грбавица и Враце, српски делови Сарајева, у сумрак аветињски делују. Полупани прозори, гранатама и гелерима избушене и рањене зграде, чкиљава светла иза завеса, понеки пас луталица, тишина са писком снајпера. Да, снајпери су највећа опасност у Сарајеву, како у муслиманском, тако и у српском делу града. Јер, током дана морао сам добро да пазим како се крећем уличицама Грбавице, испод оних ћилимчића, серџадица и црних тер-папира све разапетих између кућа да сакрију поглед муслиманским снајперистима са кровова „Холидеј ина” и Унисових солитера.

Ратно Сарајево, у муслиманском делу града осим приватних бордела, добровољних и присилних, приватних затвора, постоје и приватна гробља. За 20 до 50 марака професионалне убице убиће свакога и за доказ свог рејтинга „злог момка” своје жртве уредно сахрањују на своје приватно гробље. Такмичење је отворено, оно је у току, и разне Ћеле, Цаце, Јосе и Мусе прави су господари живота и смрти недужних цивила.

Касарна Лукавица истурено је командно место Сарајевско-романијског корпуса војске РС. Командант тог корпуса, генерал Станислав Галић живи ту на 400 метара ваздушне линије од муслиманских положаја на брду Мојмило, али га то много не узбуђује. Његов официр за финансијско-материјалне послове и снабдевање, капетан прве класе Предраг Глушица, дипломирани машински инжењер из Сарајева са трогодишњим искуством живота у Чикагу, има све податке о муслиманској војсци у Сарајеву: у подручју града делује Први корпус армије БиХ са око 22.000 људи, од чега је око 10.000 бораца на планини Игман, три до четири њихове бригаде налазе се у самом градском језгру, једна бригада је у Високом, „Тактичка група 1” налази се у Кисељаку, у касарнама бивше ЈНА у Сарајеву, „Маршал Тито”, „Јајце”, „Јусуф Ђонлић” и „Пазарић” остало је наоружања, неколико самохотки и два тенка Т-55, нешто топова типа ЗИС и противоклопних Т-12 од 100 мм, неколико хаубица од 122 и 152 мм, али и доста минобацача, бестрзајних топова и пешадијског наоружања. Муслиманске се јединице у Сарајеву, преко тунела испод аеродромске писте, снабдевају муницијом из фабрике „Игман” у Коњицу, и то калибрима 5,56 мм, 7,62 мм, 7,9 мм и 12,7 мм, из фабрике у Витезу добијају експлозив и разне врсте ракетних пуњења, док се у погонима фабрике „Зрак” у самом граду производи оптика за снајпере...

Капетан Глушица ме води на линију фронта, до бункера „Команчи”на Златишту, односно Бабином зубу. Младен Поповић, Новица Шкрба, Драгиша Тушевљак, Владимир Шкрба, Милутин Трифковић и Невенко Дувчић чланови су борбене групе бункера „Команчи”, само 50 метара од муслиманских положаја.

„Довикујемо се са муслиманима сваки дан, и њима и нама доста је већ рата. Јуче нам је један муслиман дошао на кафу, звали га ми. После једва да убедимо оне горе да га пустимо натраг, дали смо човеку реч”, смеју се „Команчи”. Њихов је бункер склепан од таласастог лима, цигли, дрвета, бурића, земље и балвана. Унутра пећ бубњара, ватра и влага. Три кревета, четири столице, по зидовима аутомати и снајперска пушка. Мирис мокраће и старог устајалог зноја, личне прљавштине и плесњивог платна, старе хране и белог лука. Једино што сјаји од чистоће јесу аутомати и снајперка.

„На положају смо 24 сата, па се онда 24 сата одмарамо”, кажу у бункеру. Сви су из Сарајева, или околине. Каква је храна?

„Пет месеци нисмо видели месо, кваре нам се зуби и испадају, вид нам слаби, али знамо да је рат и да друге нема!”

Чуче „Команчи” у свом бункеру, тутњи бубњара са мокрим дрвима, осматрачи напрежу очи на пушкарницама и грудобранима, зурећи у босански вилајет мрака. У Сарајево, цивилно подручје...

Мирослав Лазански

Предходна страна

Штампа