Београд и Брисел,
изгледа,
различито гледају на географску карту.
Србија је гледа од Хоргоша до Драгаша.
Не знам шта виде у Бриселу,
државе,
регионе,
протекторате,
или државице?
Зашто се не разумемо
Да не би било забуне,
и ја сам за улазак у ЕУ,
за бољи живот,
за европске стандарде у свим областима и за европску перспективу Србије.
И, наравно, за то сам да Космет
остане у Србији, са оваквим или онаквим степеном аутономије. Али, како
све то помирити?
 Једни
кажу да треба ући у ЕУ и онда се бољим животом борити да Космет остане у
Србији. Онако изнутра, као неки бивши чланови СКЈ, а после дисидетни,
који су изнутра радили против СКЈ? Ипак, ако и када ЕУ призна Космет као
независну државу, како ћемо ми то бољим животом вратити Космет у Србију?
Да ЕУ каже, извините мало смо се шалили, погрешили смо, ево вам Космет
назад? А шта да кажу Албанци са Космета? Историја света не познаје такав
начин враћања отете територије. Но, можда се то око бољег живота и већег
стандарда односи на јачу и моћнију српску војску у будућности, која би у
евентуално измењеним међународним околностима вратила отете територије
онако како се то увек радило у историји? Можда?
Друга је могућност ово што је формулисао премијер Србије: хоће ли ЕУ
Србију сада и у будућности у садашњим међународно признатим границама,
или је као такву неће? Јер, формулација коју је премијер Србије
употребио напросто проистиче из Устава, који Космет третира као део
територије Србије. И ту нема места за било каква накнадна тумачења ни
председника Републике, ни било којег министра. Устав је изнад свих њих.
Уколико је Србија озбиљна држава.
Можда треба видети пример Хрватске, која показује шта је озбиљна држава
када су њени интереси у питању. Наиме, хрватски је Сабор још летос донео
одлуку да ЗЕРП, или закон о економском риболовном појасу, ступи на снагу
1. 1 2008. године, иако су Италија и Словенија енергично упозориле
Загреб да ће у том случају бити заустављен пут Хрватске у ЕУ. Због
рибарења у Јадрану. Хрватска се позвала на чињеницу да такве законе
имају и друге чланице ЕУ и да се сада само спроводи оно што је Сабор
одлучио. А одлуку Сабора може да промени само Сабор. Ни председник
државе, ни премијер, ни министри.
Наравно, нисам сигуран да би наше упозорење ЕУ да бира између целовите
Србије и Србије без јужне покрајине, дакле да би то могло да
заустави ЕУ на путу признања независности Космета. Али, свакако би могло
да их поколеба и да „купи” додатно време за нову фазу преговарања. Што
опет зависи од наших председничких избора и односа снага у влади.
Има ту још нешто, наш „неспоразум” са ЕУ око Космета заправо је
последица сукоба интереса „предмодерних”, „модерних” и „постмодерних”
држава. Наиме, после 1989. скоро све државе, али и регије, могу се
сврстати у једну од те три скупине. Неке које карактерише хаос,
Сомалија, Авганистан, Ирак, или су донедавно биле у хаосу као што је
Албанија, могле би се сматрати „предмодерним”. Оне постају опасне само
када пропадну. „Модерне” државе верују у државни суверенитет и у оно што
иде уз њега – немешање једне земље у унутрашња питања друге.
„Постмодерне” државе су оне које су у великој мери одбациле своје
предрасуде о суверенитету. Оне функционишу у систему који подстиче
међусобно мешање у унутрашње ствари других таквих држава уз суздржаност
и надзор у војним питањима. Тај је систем најразвијенији у Европи, где
је и поникао потписивањем Римског уговора који је био смишљен покушај да
се превазиђу оквири националне државе.
Другим речима, унутрашње ствари сада су отворене за страно мешање, а
једино што се не мења јесу националне границе, јер оне у
транснационалном систему не значе много. „Постмодерне” државе нису много
заинтересоване за питање територија. Но, иако је национална држава
доживела неколико удараца, а трибализам цвета од Шкотске, Каталоније до
Квебека, распало се више земаља од Југославије, Чехословачке, СССР-а до
Етиопије, национална држава остаје трајна јединица идентитета. Канада,
Шри Ланка, Конго, решени су да опстану. Ту је и чудна позиција САД, у
којој се феномен империје трансформисао од територијалног у идеолошки,
па Америка као постмодерна у неким аспектима, интервенише наводно из
хуманитарних разлога у „предмодерним” земљама.
Где је у свему томе Србија и проблем Космета? Србија очито и по типу
економије и схватања суверенитета спада у „модерну” државу, Космет у
„предмодерну” регију. ЕУ је „постмодерна”. Сасвим довољно за
неразумевање. У Србији има појединаца који су „постмодерни” у многим
аспектима, пре свега по синтагми „да су људи важнији од територије”, што
може бити пут да свако живи само за себе. Ако долази до такве
атомизације, њој парира жудња ка трибалној кохезији. Јер, трибалистички
порив још увек је помало загонетан. Ту је и религија не само због њеног
јачања, већ и због чињенице да неки најкрвавији сукоби имају у себи и
религиозни елемент: БиХ, Северна Ирска, Блиски исток.
Дакле, Београд и Брисел, изгледа, различито гледају на географску карту.
Србија је гледа од Хоргоша до Драгаша.
Не знам шта виде у Бриселу, државе, регионе, протекторате, или државице?
Мирослав Лазански
|
