SRPSKA POLITIKA

Политичке анализе

Генерал Милен Симић бивши начелник управе за морал Војске Југославије пише о поигравњу са војском, њеном моралу данас, као и о намерно временски темпираној скупштинској расправи о моралу официра?

О моралу официра?

У јеку скупштинске расправе о одбрани и војсци, посланици, самозвани војни аналитичари и разноразни „експерти“ отворили „још један проблем“ – стање морала у војсци и степен њене мотивисаности за одбрану земље.

Ко је темпирао причу о моралу официра?

Почетком децембра, у јеку скупштинске расправе о правним памфлетима о одбрани и војсци, посланици, самозвани војни аналитичари, разноразни експерти за војна питања и читава армија евроатлантиста започели су причу о моралу војске, потенцирајући посебно официре. Имајући у виду њихову засењеност пропагандном сликом америчке војске, безгранично удвориштво према њеним представницима и чињеницу да мало ко од набројаних било шта зна о војсци, поставља се питање циља ове изненадне проблематизације морала припадника војске, посебно ако се зна да је управљачка структура својим реформама разбила подсистем за изграђивање и јачање морала и расформирала значајне војне институције које су биле функционално везане за тај посао.

Сумња у циљеве расправе о моралу официра и војске у целини не значи никако оспоравање значаја морала за укупну борбену готовост војске. Јер, када се говори о моралу онда се искључиво мисли на људски потенцијал, без обзира да ли је у саставу војске, других одбрамбених субјеката или се ради о грађанима којима је у интересу да квалитет војске буде што бољи. Вероватно ни за евроатлантисте из редова српског народа које су западни господари позиционирали у власт и војну управљачку структуру. Није спорна улога људског фактора у извршавању задатака одбране земље, укључујући ту и оружану борбу. Нико то до сада није оспорио ни у теоријском нити у практичном смислу. То нису учинили чак ни њихови господари који, због својих економских могућности, слаб квалитет људског потенцијала покушавају да надокнаде квалитетом и квантитетом борбених система, рачунајући да њихове непознате деструктивне могућности више обесхрабрују људе за отпор него било која људска монструозност.

Мале земље каква је Србија не могу адекватно да прате војске великих држава у наоружавању савременим борбеним системима, те због тога морају да рачунају на људски потенцијал и да учине све како би он био оспособљен и максимално мотивисан да брани земљу од свих облика угрожавања са борбеном техником коју има на располагању и која се може обезбедити од савезника.
Додуше, мисаони "бисери" нато-вских идолопоклоника, попут оног да се "српска војска не припрема за оружану борбу" обесмишљавају било какву расправу о моралу војске јер је доведена у питање сврха њеног постојања.

У сваком случају, због сложености и карактеристика људског фактора увек је било тешкоћа у прецизном одређивању његовог значаја у извршавању добијених задатака било да је војска субјект одвраћања или да се задаци реализују оружаном борбом. Мање је проблема око квалитативних вредности јер се увек знају бројне величине могућег ангажовања људства, различите структуре као што су старосна, образовна, национална, полна, верска и друге… Потребан однос снага у борби, могући степен неутралисања или уништења и други квантитативни параметри.

Међутим, проблеми настају у одређивању значаја квалитативних својстава људског потенцијала, односно онога што се у јавности означава моралом војске. Зато јер су променљива, зависна од великог броја спољних чиниоца и тешко оцењива унапред. Вероватно је то један од разлога што су се војни теоретичари и војсковође често бавили феноменом морала војске, покушавајући да га свеобухватно дефинишу и укажу на његов одлучујући значај на исход сваког ангажовања војске.

Отуда је забележено на хиљаде ставова о значају људског фактора и морала, почев од оног да ће победити "онај чију војску, од врха до дна, покреће исти дух" и да "моралне величине спадају меду најважније елементе у рату. то су превасходно духовне моћи које прожимају читаву ратну стихију", а најважнији фактор "у стварању и одржавању ефикасне војне снаге није оружје и опрема већ људски фактор. Човек је примарни елемент снаге нације и њених оружаних снага", и "војна стратегија која не узима у обзир морално стање армије, већ се само ослања на надмоћност у материјалним средствима, ризикује да изгуби то преимућство". Стога је "морални фактор изнад свега у организацији одбране земље".

Дакле, имајући претходно у виду, поставља се питање шта је циљ краткотрајне кампање о моралу, појављивања новог "војсковође" у јавности са проценама "индикатора о угрожавању безбедности Србије" и напрасног реферисања о стању војске? Кога то охрабрују "експерти" за морал причом о стабилном моралу војске? Да ли је то охрабрење за српски народ на Косову и Метохији или "смиривање" сопственог страха због оног што су учинили људском потенцијалу војске? Је ли то прикривена претња људима који неће без отпора прихватити отимање КиМ? Како и на основу којих параметара су проценили да је морал војске стабилан? Значи ли то да ће садашњи састав војске мирно посматрати како натовско-шиптарска коалиција протерује преостало становништво српске националности из покрајине?

Без обзира на ваљаност одговора на постављена питања, тешко ће бити да се формулише закључак о циљевима приче о моралу ако се знају неки показатељи са негативном одредницом и ако су сами учесници кампање избегли да макар назначе њен циљ. У овом тренутку би било нормално да се свакодневно пласирају поруке да је војска оспособљена и мотивисана да брани територијални интегритет државе и да ће у томе бити одлучна без обзира на снагу субјеката који га угрожавају. Наравно да би циљ такве поруке био да се мотивише престрашени народ на Косову и Метохији и упозоре грађани Србије да је родна груда нападнута, где никакви "трошкови" и напори не могу бити превелики, а с друге стране, да се натовско-терористичкој коалицији јасно стави до знања да ће Србија бранити своју територију свим легитимним средствима.

Уколико бисмо прихватили ставове Макијавелија, иначе узора воде петооктобарског преврата, да ће "добро успостављени поредак без војне помоћи доживети судбину просторија у отменој краљевској палати украшених драгим камењем и златом које ничим нису заштићене од кише" и да војнике треба подржавати јер "нема вернијег човека домовини од оног који је спреман за њу умрети", онда би у војсци владала велика ужурбаност како би била што спремнија за акцију.
То значи да би, поред стратегијског развоја војске и других одбрамбених субјеката, у војсци била у току реализација морално-психолошких припрема људства за извршавање веома тешког, сложеног и опасног задатка спречавања отимања Косова и Метохије. А у друштву информативна кампања како би подршка војсци била максимална.
Уместо тога, министар одбране је прихватио улогу портпарола међународних војних и полицијских снага ангажованих у јужној српској покрајини јер свакодневно посредује српској јавности њихова "уверавања" да ће очувати безбедност. Што је у ствари, само прикривена претња српском народу да мора бити миран када терористичка организација прогласи своју државу "независно Косово" и када њени натовски савезници почну славодобитни поход на Приштину.

Што се тиче улоге војске, у тим за посредовање поруке натовско-терористичкој коалицији да се војска Србије, или оно што се само тако зове, неће ангажовати како би заштитила своју територију и грађане укључио се и "војсковођа". Како је он поручио припадницима српске националности у покрајини, терористима и њиховим савезницима "поводом могућности проглашења независности Косова, војска није добила задатак да се борбено ангажује ни да то испланира" јер "нема индиција да ће се погоршати безбедносна ситуација". "Перцепција људи који воде политику земље није таква да се предвиђа озбиљно ангажовање војске".
Сигурно је да се поводом претходно наведених "мудрости" управљачке структуре може свашта закључити. Почев од тога да се преци преврћу у гробу имајући у виду какви су и шта раде потомци.

Међутим, пошто већина из управљачке структуре нема прошлости на територији Србије нити емоција за било који крај Србије, укључујући и Косово и Метохију, морају се поставити озбиљна стручна питања. Шта још треба да се догоди да би најава једностраног проглашења "независног Косова" и његовог признавања постала индиција угрожавања безбедности Србије? Имају ли нове "војсковође" било какве планове или то све зависи од некакве перцепције? Од када је то перцепција људи који воде политику земље постала једини критеријум за озбиљно ангажовање војске? Зар то не условљавају неки други озбиљни параметри? Када смо већ код перцепције, да ли је "војсковођа" мислио на људе из Владе и Скупштине или искључиво на људе из једног дела коалиционе власти? Да ли они стварно мисле да ће их господари заштитити када дође време одговорности или су заиста убеђени да су грађани Србије глупи и да не разумеју ништа, што се тиче одбране земље и места и улоге војске у томе?
Ипак, одговори на претходна питања, без обзира што би били интересантни и значајни, неће расветлити стање морала војске у садашњем тренутку нити разјаснити циљеве изненадне приче о томе у јавности.

• Ако размотримо утицај неких спољних чиниоца на морал војске, онда је лако закључити да је стање морала војске катастрофално лоше.

• Да ли су припадници војске спремни да се боре за српско транзиционо друштво у коме је извршена незапамћена пљачка народне имовине, већа, свеобухватнија и окрутнија него било која у окупационим временима?

• Хоће ли то учинити за друштво у коме су криминалци мерило успеха а корупција правило понашања?

• Могу ли се мотивисати официри и подофицири као људи са социјалног дна да се жртвују за друштво у коме апаратчици из управних структура јавних предузећа, институција власти и разноразних агенција примају педесетоструко веће плате од просека?

• Верују ли уопште припадници војске људима из државне и војне управљачке структуре ако су их баш они безброј пута понизили и ако су бивше ратне противнике прогласили за савезнике?

• Може ли родољубље елиминисати све негативне утицаје на морал који долази из друштвене средине?

• Може ли било ко поменути борбене традиције ако је војна управљачка структура учинила све да се оне максимално омаловаже и забораве?

• Како припадницима војске објаснити циљеве стратегије националне безбедности и одбране када Србија таквих докумената нема?

• Имају ли припадници војске поверења у политичко и војно руководство ако знају да се оно нечасно понело према онима који су учествовали у одбрани земље од натовске агресије елиминишући их из војске, изручујући их Хагу и водећи пропагандну кампању против њих?

Дакле, преко сличних питалица могли бисмо проблематизовати све друштвене, психолошке, природне материјално-техничке и ситуационе чиниоце који, у мањој или већој мери, утичу на морал војске.

Можемо слободно потврдити да његово тренутно стање не обезбеђује извршавање наменских задатака, без обзира колико се ко трудио да докаже супротно. Због тога се прича о моралу може тумачити као покушај прикривања стања елемената борбене готовости без кога је немогућа било каква прича о спремности војске.
Само они који имају јасан став око одбране Косова и Метохије свим средствима могу расправљати о моралу појединаца, група и састава који су спремни да се супротставе натовско-терористицкој коалицији. Све остало је бесмислено.

По дефиницији: Свест припадника о одбрамбеним циљевима

Има велики број дефиниција борбеног морала, али је у свим заједничка одредница да је борбени морал војске најзначајнија квалитативна вредност људског фактора. То је облик свести о циљевима одбране земље, укључујући и вођење рата, што подразумева однос непосредних учесника одбране према циљевима одбране. То је карактеристична манифестација борбеног морала спремност људи на жртвовање за слободу и отаџбину а одређују га и условљавају многобројни чиниоци.

Најједноставније речено, морал војске је свест њених припадника о циљевима одбрамбених активности и спремност да се они остваре, без обзира на утицаје и последице

Како је ослабило поверење грађана?

Прича о добром стању морала војске може се тумачити и као својеврсна поруга западних господара припадницима војске, али и српском народу у целини, јер "овдашњи шефови" ништа не раде сами без њиховог одобрења. Они тачно знају како су стварали услове за слабљење морала војске. Такође, тачно знају зашто је било потребно да степен поверења грађана у војску буде доведен на безначајну величину. Наиме, извориште морала војске је било у народу, његовом поверењу и подршци. Због тога је свака прича о моралу војске у овом тренутку неморална, посебно ако су наратори они који су учествовали у њеном онеспособљавању или све то незаинтересовано посматрали.

Генерал потпуковник Милен Симић

Предизборни рекламни дефилеи

Садашњи обиласци контролне зоне безбедности, Тадића, Шутановаца, и Поноша су претња празном пушком (пошто су је пре тога добро испразнили) и чисто заваравање народа ониме што је још остало од војске. То је и својеврсно удварање народу као и породицама официра и војника пред предстојеће председничке изборе.

Реална војна моћ Србије је неповратно и плански разорена за дуги низ година а основни садржај је управо тај морал нације о коме делом говори текст генерала Милена Симића. Посебно оптерећујућа мрља на морал војске представља Хаг.

Како могу припадници војске имати поверења у садашње политичко и војно руководство ако знају да се оно врло нечасно понело према онима који су учествовали у одбрани земље од Нато агресије. Не смемо заборавити да се два наша начелника генералштаба и маса официра налази у Хагу само зато што су часно и веома успешно бранили земљу од неупоредиво јачег непријатеља. Када је наше политичко руководство олако и безусловно испоручивало наше официре Хагу није се водило рачуна да ће то бити озбиљан демотивирајући фактор за војску и будућу одбрану земље. Који ће озбиљан командант веровати садашњем политичком врху земље и бити спрема на жртвовање и безусловну одбрану земље? Све ове чињенице врло озбиљно утичу на моралну спремност војске па и нације за одбрану и потпуно је дегутантно говорити о било кавом задовољавајућем моралном нивоу војске и официра.

Добро наоружану и обучену војску вреди имати и само као претњу, односно „као фактор одвраћања“ ако мислимо да нас Свет озбиљно схвата. У том спектру „фактор одвраћања“ морал и мотивисаност војске је кључни фактор јер њега не можете купити као савремено оружје, нити вам га ико може избацити падобраном, као што је то могуће са оружјем.

Елемент борбеног морала је и степен обучености. О томе кава је степен обучености почнимо од првокомадујућег. Начелник ГШ „генерал“ Понош је срамота за војску Србије, јер се први пут у историји војске на њеном челу налази командант који никада није командовао ни четом а камо ли корпусом или армијом. То је „дворски официр“ чији ниво војног знања не прелази чин мајора, али је зато показао веома велику поданичку снисходљивост према западним и нато менторима. Према његовом узору остварена је и нижа, најгора могућа кадровска селекција, што од војске чини само парадну групу без способности за било какав вид одбране.

Ако свему овоме додамо да је Садашња генерација руководилаца Србијом је „цивилним војним роком“ лишила све те младиће права да се обуче за елементарну одбрану и учешће у било каквој борби. Под борбом се не подразумевам само оружана већ и спремност војске да у елементарним непогодама и катастрофама прва делује као најорганизованија формација у друштву.

Код нас је одгајен удворички дух и дух „ропских душа“ тако што је проглашена ,,бесмисленост оружане борбе,, са јачим противником. Ко је од кога јачи ће се види тек на крају а некад после краја узевши у обзир термин ,,Пирова победа“. Сад има гомилу клинаца и младих људи па и активних политичара, који као врлину истичу дезертерство, предају земље, одсуство сваког мотива и интересовања за њену одбрану и целокупност. Дошло је до општег поремећаја система националних вредности што ће на крају имати тешке последице.

То је тренутна „будућност“ Србије све док се не дигне „група паравојних“ и не среди сву ту политичко-војну мангупарију у држави, као што то обично бива и што је у оваквим ситуацијама неминовност. Тада ће се успоставити реални системи вредности, издиктирати нова правила понашања и поређати институцијалне коцкице у једино могући државни мозаик. Значи чека нас још једна турбуленција најмање, а можда и више њих повезаних.

Према свим релевантним показатељима Европа се не разоружава и не смањује војску, ве напротив. Она се не спрема да нас прими у своје редове, већ покушава да нас стави на списак својих колонијалних територија које ће свакако контролисати војском али својом. С тога и нам предстоји озбиљна обнова војске која ће моћи да одговори свим безбедносним изазовима сходно прилично непријатељском окружењу. Само што ту нову војску са обновљеним моралним вредностима сигурно неће стварати постојећа крајње неморална (да на користим грубље речи) политичка и војна врхушка већ неки нови морално и државотворно свесни људи. Ова су све своје квалитете већ показали.

Коментар и допуну горњег текста генерал Симића

Написао пуковник ВОА

Предходна страна

Штампа