Поводом Божића за Данас говори
епископ Рашко-призренски Артемије (Радосављевић)
До јединства цркава је још сувише далеко
- До
јединства римокатолика и православних још је сувише далеко да би то у
догледној будућности могло бити реално реко је епископ Рашко-призренски
Артемије
- Што
се проблема Косова и Метохије тиче, не могу
да схватим изјаве и понашање министра одбране и шефа државе.
 Порука
Божића је увек иста, сажета у песми коју су анђели певали изнад
Витлејемске пећине: "Слава Богу на висини, а на земљи мир, међу људима
добра воља". То значи да на првом месту долази прослављање имена
Божјега, јер се само кроз прослављање Бога може имати мир у души, а
самим тим и са осталим људима. Кроз мир с Богом стиче се и добра воља.
Те три поруке нераздвојно су повезане. Зато је порука не само нашим
верницима, него и свим људима да следе ову анђелску програмску песму, да
се окрену више Богу, јер само кроз истинско служење Богу може се
задобити унутрашњи мир и међусобни мир са својим ближњим, комшијама,
браћом, са свим људима и тако градити добра воља међу нама да би нам
свима било боље - каже у божићњем интервјуу за Данас епископ
рашко-призренски Артемије (Радосављевић), у којем говори о црквеном
животу на Косову и Метохији, приликама у Српској православној цркви,
екуменском дијалогу.
Владика Артемије напомиње да је "Божић пре свега празник радости, наде,
оптимизма" који на КИМ "неће помутити" ни најава да ће се о судбини
јужне српске покрајине већ средином јануара поново расправљати у СБ УН.
Он верује да се на тој седници "неће ништа решити, као ни досад што није
решено", а да ће на божићној литургији коју ће служити у манастиру
Грачаница, где је после прогона из Призрена привремено измештено седиште
Епархије рашко-призренске, као и ранијих година бити много народа,
посебно деце.
•
Да ли је моралне вредности могуће одвојити од религије?
- Моралне вредности постоје и код они који нису хришћани. Вероватно
постоје и код атеиста, али то може бити само морал који је заснован на
слабим темељима. Јер "ако нема Бога онда је све дозвољено, чак и
људождерство", каже Достојевски. И то је морално. Или, према Лењину,
морално је све оно што доприноси успеху револуције. И ти људи постављају
неке моралне принципе, али без Бога нема истинског морала. Прави,
хришћански морал немогуће је одвојити, нити замислити без повезаности с
вером у Бога. На крају, питање морала је питање сатисфакције ако чинимо
добро или зло. Једино је Богу познато шта све човек у тајности може да
учини и због тога је једино Божји суд прави и праведан суд.
•
Слободан Јовановић пишући о Доситеју Обрадовићу оцењује, између осталог,
да је "Доситеј задао ауторитету Цркве тешке ударце тражећи у питањима
морала чисто рационално решење, што је Цркву принудило да свој утицај
окрене на национално поље". Значи ли то да је то једини план на којем
Црква данас делује?
- Никада Црква није себе сводила само на питање нације, национализма,
него је управо Црква бринући о духовним вредностима бринула о биолошком
опстанку свог народа у оним временима када је народ остајао без било
којих других институција, укључујући и државу, на које би се могао
ослонити. Знам како је било на КИМ 1999. када су наш народ напустиле све
државне институције - војска, полиција, судство, просвета, здравство -
сви. Остала је само Црква која је о њему бринула, која га је храбрила,
често и хранила и тако много помогла да тај народ остане и опстане на
КИМ. То не значи да је Црква тада бринула само националну бригу, а да је
занемарила своју главну мисију - бригу о спасавању душа. Што се, пак,
тиче Доситеја Обрадовића и његовог "ударца" Цркви, могло би се много
говорити, али свакако неким другим поводом. Он просто није за тему о
Божићу.
•
Да ли је инсистирањем на православном елементу у српском националном
бићу српски национ сужен?
- Православна црква, наравна ствар, инсистира само на православним
вредностима и она ту поруку упућује својим вернима - православним
Србима. Не тврди Црква да нема Срба и ван Православља, али о њима треба
да брине држава, политички лидери, а не СПЦ. Као што је познато, у
Дубровнику су живели Срби римокатоличке вере, у многим местима, посебно
у БИХ и Рашкој области живе Срби исламске вероисповести који су се до
скора осећали Србима друге вероисповести, што је било потпуно исправно.
Кад је комунизам прогласио веру за нацију, па су постали муслимани с
великим "М", то их је постепено одродило од њиховог националног стабла,
од српског народа. Али то је већ њихов проблем.
•
У СПЦ има мишљења да је заслуга руског председника Владимира Путина, пре
свега због става према КИМ, што православни Срби осећају да имају
"залеђину". Колико је то реална процена и да ли однос према Путину, који
је на готово свим светским топ листама личност 2007, код нас помало личи
на нови култ личности?
- Путин је оправдано добио оцену да је личност године, али не бих могао
рећи да је у питању било какав култ личности. Култ личности гради сама
та личност. Путин то не ради. Он једноставно мудро води своју земљу,
показује своје квалитете и моралне вредности. Тиме је задобио симпатије,
а не због тога што је настојао да себе наметне за лидера или да се
изгради култ личности као што су то радили Мао Цедунг, Стаљин, Броз...
•
Како бисте назвали ово утркивање градова у Србији да га прогласе
почасним грађанином, његове постере на протестима косовских Срба?
- Друга је ствар осећање да имамо подршку у њему. Природно да онај ко је
слабији жели да се ослони на неког јачег. Нема сумње да је мајка Русија
православна словенска земља, исти смо народ по крви и вери и да нам
много значи ако се наши национални интереси подударају. То не значи да
Русија подржава Србе само ради Срба, али не и само ради себе, него нам
се једноставно по питању КИМ интереси поклапају. Због тога осећамо пуну
захвалност према Путину који води такву политику, али се о култу
личности не може говорити. Да ли дете када се ослања на руку оца или
мајке има култ личности према својим родитељима? Нема. Ми се као мали
народ ослањамо на мајку Русију као на наш братски народ, који је и већи
и моћнији.
•
Иако је једна од Божјих заповести "немој правити себи идола или каква
лика, немој им се клањати нити им служити", због чега људи имају потребу
да уздижу пре свега политичке вође? Готово цео 20. век патио је од тога.
- То је плод атеистичког васпитања и одгоја омладине и људи, које су
стављали у зависност од - од председника државе до директора. Тако се
постепено губила вера ослонца на Бога и људи су почели да се ослањају на
слабе људе. То није хришћански став. У Светом писму има страшна реч
"проклет човек који се узда у човека".
Како бирати патријарха
Како СПЦ делује сада у време патријархове болести и да ли
ова ситуација захтева ванредно заседање Сабора?
- Сама та чињеница не захтева ванредан Сабор. Црква
функционише нормално, јер у свакој епархији постоји надлежни
епископ. Верски живот се одвија неометано. Међутим, у важним
општим црквеним питањима сигурно да постоји нека стагнација.
У октобру је требало да се одржи друго редовно заседање
Светог архијерејског сабора, до којег није дошло. Тај Сабор
је отказан наводно због здравственог стања Његове светости
патријарха српског господина Павла, иако је на том заседању
требало да се решавају неке ствари од општег значаја.
Проблеми који постоје у животу Цркве чекају вероватно
следеће редовно заседање у мају.
Сабор је последњих година у неколико наврата мењао одлуке о
начину избора поглавара СПЦ, а да ниједна није објављена у
Црквеном гласнику. Како се бира патријарх у СПЦ?
- Било је покушаја да се начин избора на који је изабран
патријарх Павле унеколико измени, али је и даље остао на
снази исти принцип. Тајним гласањем бирају се три кандидата
која су добила натполовичну већину присутних архијереја.
Онда се од њих тројице путем жреба или "коцке" извлачи
будући патријарх. У избору патријарха учествују само
епархијски архијереји који имају право гласа за избор
патријарха.
|
•
Шта Црква чини да се то промени?
- Чини оно што је увек чинила: проповеда Јеванђеље Христово, упућује на
прави пут оне који јој се обрате за савет - како да живе, да се моле,
посте, причешћују, исповедају се, боре се са својим слабостима и
гресима, дакле како да изграђују своје спасење. "Трпљењем спасавајте
душе своје", каже у Светом писму. Наравно, Црква никада није имала
утицај на све људе. У протеклих 50 година број оних који су били спремни
да слушају и послушају Цркву био је веома мали. Последњих десетак
година, поготово откако је веронаука враћена у школе, кроз децу и
омладину и сами родитељи се много више приближавају Цркви него раније.
Рецимо, родитељи наших монаха и монахиња, који су у почетку веома
огорчени и ожалошћени што им је дете отишло у манастир па покушавају
насилно да га врате, временом постају и сами толико привржени да стално
долазе у манастир, да се чак неки од њих и сами опредељују за монашки
пут.
•
Да ли је тај тихи начин борбе за спасење људских душа делотворнији метод
од јавног противљења секуларизацији друштва и релативизацији моралних
вредности у савременом свету?
- И Православна црква говори о томе, али то нема никакве сврхе и
значаја. Коме то говори, коме се проповеда - онима који су већ у Цркви.
Они који су секуларизовани не чују поруку Цркве. Због тога је много
важније позитивно деловати на народ, говорити му о позитивним стварима,
о томе шта треба да ради, а не шта неки не раде.
•
Колико пример социјалног ангажовања Цркве на Западу подиже очекивања на
православној страни када је реч о хуманитарном и социјалном ангажовању
Православне цркве која је традиционално више усмерена на литургију и
светоотачко предање?
- СПЦ и уопште православље никада нису занемаривали ни тај социјални
сегмент свог деловања, али никада га нису подизали на пиједестал
највиших вредности. Има нешто вредније од тога. Душа је скупља од тела,
као што је тело скупље од одела. Према томе Црква, бринући духовну бригу
о својим верницима, наравно да брине и ту социјалну бригу колико је у
могућности. Бивши комунистички режим довео је СПЦ материјално тако рећи
до просјачког штапа, тако да она није у могућности да води посебну
социјалну политику и да спроводи социјалне програме, мада је Црква увек
спремна да помогне ономе ко се нађе у невољи, било да је у питању лечење
детета, операција, сироте породице, многодетне породице... Црква има ту
мисију, али никада то не показује бучно и нападно, нити то истиче као
нешто најважније, као што се то чини на Западу.
•
Познато је да нисте поборник екуменског дијалога. Како оцењујете
Равенски документ који су усагласили чланови Међународне мешовите
комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке и Православних цркава.
- Зашто не бисмо рекли обратно - да сам против екуменизма због тога што
сматрам да овакав вид екуменизма иде на штету чистоте православне вере и
не води здравом уједињењу хришћана, него разводњавању православне вере и
слабљењу ревности православних хришћана. Иако је Равенски документ
доступан, архијереји СПЦ нису званичним путем обавештени од оних који су
били у Равени шта је тамо било, шта су потписали, шта тај папир уопште
значи и какве ингеренције и коме он даје. У сваком случају, сматрам да
овакав начин да поједини представници СПЦ, било делегирани или не, без
овлашћења од Сабора или Синода потписују било шта у наше име, не
обавезује никога у СПЦ док не прође кроз заседање Светог архијерејског
сабора на којем би се донела оцена о том документу.
 •
У принципу, какав је став СПЦ о примату епископа Рима, иако се у
Равенском документу не прецизира да ли је он само по части или и у
власти?
- То је апсолутно неприхватљиво за било коју православну душу, а не само
за целу СПЦ, јер када говоримо о папском примату знамо да је то један од
разлога који су довели до отпада Римокатоличке цркве од Христове цркве
1054. године. Између осталог, према светим канонима никада римски
епископ није у Православној цркви имао примат у смислу у којем га
римокатолици држе и намећу свима осталима. Као епископ Рима имао је
примат части на основу значаја града у којем је столовао, а који је у
време Христово био престоница Римске империје, тада читавог познатог
света. Данас се, међутим, чак ни о питању части не може говорити, јер он
не фигурира као епископ Цркве док се не постигне јединство у вери. До
јединства у вери римокатолика и православних још је много далеко.
•
Из чињенице да су у раду Мешовите међународне комисије за теолошки
дијалог учествовали и православни теолози, а да документ строго
критикују њихова сабраћа, може се закључити да у православљу постоје
различита богословска схватања о сарадњи са РКЦ.
- Постоје само они који су доследни у исповедању своје вере и они који
иду на разне врсте компромиса, попуштања, снисхођења. Многи православни
представници на тим екуменским скуповима нису исповедници своје вере и,
према томе, не могу да представљају учење Православне цркве. Уосталом,
ако би они били достојни представници Православне цркве и православног
учења онда би, пре свега, послушали апостола Павла који каже "човека
јеретика после првог и другог саветовања клони се". Докле ћемо ићи на те
дијалоге, комисије - до бесконачности? Да ли ми тамо саветујемо оне који
су у јереси, у заблуди. Не, него тражимо компромисе с њима. Права љубав
хришћана је она која ближњему своме обезбеђује живот вечни, а то значи
када му отворено кажеш да је у заблуди и покушаваш да га вратиш истини и
упутиш на прави пут спасења. Повлађивати некоме да остане у својој
заблуди није љубав, него човекомржња, према светом Максиму Исповеднику.
Ако Ви кажете да до јединства може доћи само ако се друга страна покаје,
римокатолици кажу да "нико није безгрешан", где је онда ту решење?
- Нико није безгрешан у смислу личних грехова, али у смислу исповедања
вере Православна црква ни у чему није погрешила. То је Црква апостолска,
црква Светих отаца, црква Весељенског сабора која држи веру предату јој
од Господа Христа преко апостола и која је до нас дошла неповређена, док
нема сумње да је Римокатоличка црква у многим сегментима по питањима
вере и појединих догмата скренула с правог пута. Без јединства у истини,
у правој вери није могуће говорити уопште о епископу Рима, а камоли о
било каквом његовом примату - части или власти.
По чему православни знају да ни у чему нису погрешили?
- На основу историје Цркве, из учења светих отаца, светих канона,
Васељенских сабора. Није то произвољна тврдња, него се ту може спровести
континуитет кроз две хиљаде година и видети да је то вера која је
проповедана од Господа Христа и светих апостола.
Не могу да схватим министра одбране и шефа државе
•
Из овог што је "процурело" у црногорским медијима из Акционог плана
Владе Србије, за случај проглашења косовске независности стиче се утисак
да ће највећа брига Београда бити збрињавање избеглица. Шта очекујете од
Владе Србије да учини за опстанак косовских Срба тамо где јесу у свакој
од варијанти косовског расплета?
- Све што може да учини. Тако и они кажу: "Учинићемо све што можемо да
помогнемо нашем народу да остане тамо". Не могу да конкретизујем шта би
требало да се учини, не могу никоме да постављам задатке.
 •
Недавно сте прозвали поједине државне званичнике због недовољно јаког и
јасног става о косовском питању. Постоји ли опасност да "упаднете" у
предизборну кампању?
- Ово није никакво навијање за било кога, нити против неког, него против
принципа које поједини политичари заступају. Као што кажемо да по питању
вере неки не исповедају јасно и гласно истину вере, него покушавају да
путем компромиса или нагодбе дођу до лажног јединства, тако се и неки
наши политичари, које сам прозвао, устручавају да отворено кажу оно што
треба. Не могу да схватим министра одбране или председника државе који
месецима унапред говоре да се војска неће ангажовати на заштити Срба на
КИМ или у одбрани територије државе Србије. Која је улога, питам се,
војске једне државе ако не одбрана територије и заштита угроженог
народа? "Борићемо се за КИМ свим допустивим демократским средствима" -
шта то значи? То су празне речи. Борићемо се на начин на који би се
борила и свака друга демократска држава. Нека други мисле шта то значи.
•
 Зар Вам се не
чини нереалним позивати на масовна јавна окупљања и демонстрацију војне
силе војске која тако рећи не постоји?
- Није тачно да немамо војску. Ако је она неспособна, њу су онеспособили
управо политичари који не желе да је употребе за оно за шта војска и
постоји. Нашу војску су ослабили и уништили такви недоследни политичари.
Да
ли је таква јавна критика уплитање у високу политику, како је у јавности
схваћен и Ваш предлог шта чинити за случај једностраног проглашења
независности КИМ?
- Могу да тумаче како се коме свиђа. Ово није никакво мешање у високу
политику, него брига за биолошки опстанак народа и за наше светиње на
КИМ.
•
Код
нас је нејасно шта је све дужност владика - да ли само да брину о
духовном стању верника, или могу да кажу коју реч и о државној
стратегији, односима с НАТО...
- Наравно да могу и да треба да кажу. Због тога и говоримо.
Најчешће Ви то говорите, док други епископи ретко коментаришу такве
теме.
- Нису у истој ситуацији и у истој кожи у којој сам ја.
•
Да
ли таквим изјавама дајете покриће тврдњама косовских Албанаца да је "СПЦ
центар српског екстремизма"?
- СПЦ никада није позивала на рат, нити сам ја у мом обраћању позивао на
рат. Само желимо да покажемо да нам је стало до КИМ. Нисам за рат, али
сматрам да је свака држава дужна да се брани од агресије. Проглашење
независног КИМ је агресија која отима део територије. Против тога се
држава мора бранити.
•
Министар вера најавио је, као једну од мера у случају једностраног
проглашења независности КИМ, сазивање ванредног Светог архијерејског
сабора СПЦ. Да ли држава и Црква заједно раде на припреми за најгору
варијанту и зашто би ванредни Сабор био део државне стратегије?
- Не знам на чему се та изјава базира и да ли је она с неким усаглашена
и договорена. Мени није познато да ће бити било каквог ванредног сабора
због тог питања.
Данас
 5-6.
јануар 2008
|
